POZDRAV IZ PRIŠTINE--haibun

Na slici: Dardanski idol, najstariji arheološki pronalazak iz okoline Prištine, inače danas simbol grada Prištine. Dardani su preistorijsko balkansko pleme, verovatno Ilirsko, od koga Albanci veruju da potiču.








Dimitar Anakiev
POZDRAV IZ PRIŠTINE
haibun


U Prištini sam sve ukupno bio tri puta: drugi put 2008, ubrzo nakon osamostaljenje Kosova, treći put sada, decembra 2010, ulazim u dinamičan grad od kojih 600 000 stanovnika koji poput Bejruta združuje religijske i istorijske suprotnosti.

Prvi put sam došao u Prištinu kao student, početkom osamdesetih, učestvujući u studentskoj razmeni niškog i prištinskog univerziteta. Dobro pamtim svoju šokiranost kada sam na prištinskom korzou video kako Albanci i Srbi hodaju različitim stranama ulice i praktično se ne susreću kao da je izmedju njih nevidjivi zid. Šokirajuća atmosvera aparthejda bila je i u studentskom domu i nikako se nije mogla uklopiti u socijalistički slogan „bratstva i jedinstva“ koji nas je okruživao.

Tadašnji korzo danas se naziva bulevar Majke Tereze i na njegovom početku nalazi se spomenik novodobnom kosovskom narodnom heroju Zahiru Pajazitiju (1962-1997), jednom od osnivača gerilskog pokreta OVK. Spomenik je napravljen u socijalističkom stilu i veoma potseća na spomenike partizanskim borcima NOB te zato navodi na razmišljanje kako svako vreme ima svoje heroje: verovatno danas, na Kosovu, Zahir Pajaziti zauzima ono mesto koje je juče u Jugoslaviji imao njegov zemljak, takodje narodni heroj, Ramiz Sadiku (1915-1943). Zahir Pajaziti danas je heroj svojeg, albanskog naroda na Kosovu, a Ramiz Sadiku je bio heroj naroda socijalističke Jugoslavije: ubijen je od strane fašista zato što nije hteo da se razdvoji od druga Bore Vukmirovića. Ipak, uprkos naših želja i htenja izgleda ni jedno vreme sa svojim herojima ne može reprezentovati večnost. Večna je jedino ljudska borba a ko zna, možda i ljubav može biti večna.

Heroj Pajaziti:
u desnoj ruci puška,
u levoj ledenice

Približno u isto vreme kada je Prištinska ulica u Beogradu preimenovana u ulicu ruskog Cara Nikolaja u Prištini je Vidovdanska ulica preimenovana u bulevar bivšeg američkog predsednika Džordža Buša. Na mestu susreta današnjeg Buševog bulevara i Garibaldijeve ulice nalazi se čuveni prištinski Grand hotel. Ovo raskošno zdanje otvoreno 1978 zapošljavalo je u srećnim vremenima svojeg nastanka čak 570 radnika i uvek je bilo centar dogadjanja u Prištini. Nekada državni hotel danas je privatizovan i broj radnika je veoma smanjen. Zimus je Grand hotel pomalo prohladan ali i dalje veoma otmen. Monolitna kamena fasada renovira se i pretvara se u modernu, metalik, fasadu.

U sobi 420
Grand hotela Priština
zvuk brusilice

Pijući jutarnju kafu u baru Grand hotela upoznajem konobara Šefkija Osmanija. Razgovaramo na srpskom i g. Osmani mi priča gde je sve po Jugoslaviji radio, pominje niški Pantelej i Makarsku i kaže da je svuda bio dobro primljen. U Baškim vodama je na počeku karijere bio proglašen najbržim konobarom a ove godine izabran je i za najboljeg konobara Kosova. „Čovek sa ovog sveta ne može poneti ništa drugo nego čist obraz...“ -- kaže g. Osmani negodujuži zbog današnje jagme za novcem, a ja zadovoljno, poput kakve visoke privilegije, nastavljam razgovor sa elokventnim konobarom koji je nalik na kakav spomenik i svojevrsni ambasador Prištine. Konobari u zapadnim zemljama su obično tehnička lica, njima nije namenjena reprezentativna uloga. Gospodin Osmani nastavlja: „Evo, kada bih sada pošao ovom ulicom“—pokazujući na snegom prošaran bulevar Majke Tereze--“odmah bi mi prišlo najmanje 20-30 ljudi da se rukuje sa mnom. Ima li šta lepše od toga da te ljudi poštuju?“
U tom trenutku prvi program Kosovske televizije bio je otpočeo emisiju na srpskom i ja preusmerih svoju pažnju na LCD ekran postavljen na zid pored šanka ali ton se u velikom prostoru gubio i nisam uspevao da pratim program iako sam se pomerao unapred, sve do ekrana. „Sa strane je dugme da se pojača ton“--dobacio mi je, takodje na srpskom, čovek u zelenoj jakni, kao iz kamena isklesan, koji je sedeo u suprotnom uglu. Zahvalno ga pogledah ali nisam uspeo da pronadjem dugme. Onda se on časkom diže, pridje do ekrana i pojača ton. „Faljemenderit“-- izrazih zahvalnost na albanskom. „Nešto ste mi poznati“--reče ljubazni snagator--“da niste možda novinar?“ Kad nemarno potvrdih on reče: „Onda sigurno znate ko sam ja?“ Gledao sam ga u nedoumici a on me priupita: „Koji bokser je bio najbolji superteškaš u Jugoslaviji?“ Još jednom ga pogledah pa izustih „Aziz Salihu?“ Tu se on nasmeja, pruži mi svoju čvrstu ruku i vrati se zadovoljano za svoj sto.

Superteškaš
Aziz Salihu pojačava
ton na televizoru

Kod gospodina Šefkija raspitujem se gde bih u Prištini mogao kupiti burek i on mi objašnjava. Pitam ga hoće li me tamo razumeti ako pričam na srpskom?. „Da, svakako“-- kaže g. Osmani--“svaki trgovac u Prištini će vas uslužiti na srpskom ako im se tako obratite.“ Malo kasnije nalazim se u bulevaru Džordža Buša pred radnjom na kojoj piše „Burektore“ i zaista u radnji komuniciram na srpskom bez problema. Prištinski burek me iznenadjuje svojim duguljastim oblikom ali je ukusan.

Kasnije toga dana vozim prema Gnjilanu a zatim i prema Bujanovcu. Izmedju montažnih baraka graničnih policija Kosova i Srbije ulazim u albansko selo u kojem ne razaznajem znake života. Ulice su prazne, prodavnice zatvorene, na vratima katanci a roletne na svim prozorima spuštene.

U selu mrtvih duša
severac uskovitlava
sneg


PS. Isti hajbun objavljen je u E-novinama pod naslovom "Falemenderit (hvala) bokserskom šampionu": http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/43296-Faleminderit-hvala-bokserskom-ampionu.html