KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA, GENĐUAN NO KI, 幻住庵の記

EKSLUZIVNO PRVI PREVOD NA SRPSKI POZNATOG BAŠOVOG DELA!


Macuo Bašo,
松尾芭蕉

(GENĐUAN NO KI,
幻住庵の記)

KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA


Preveo: Dimitar Anakiev

Iza Išijame, nalazi se brdo Kukub, ogranak Ivama planine. Naziv Kukub mislim da potiče od imena hrama Kukub davnašnje vlade. Preskočiš li potočić koji teče njegovim podnožjem i nastaviš putem uzbrdo zavivši na okukama tri puta po kakvih dvesta koraka, doći ćeš do hrama boga Hačimana, jedne od inkarnacija svetog Bude. Neke budističke škole gnušaju se ovog boga a ja delim Rjobuovo mišljenje da su budističke molitve u prigušenoj svetlosti i pravljenje mandala od praha, jedino od koristi ovom svetu. Obično tek nekoliko ljudi poseti ovaj tihi i usamljeni hram. A iza hrama nalazi se napuštena koliba sa vratima od rogoze. Malinovo trnje i trska dosežu nastrešicu, krov prokišnjava, kreč sa zidova je opao a lisice i jazavci učiniše kolibu svojom jazbinom. Zovu je Genđuan što znači „Koliba nestvarnog života“. Vlasnik kolibe bio je monah u srodstvu sa ratnikom Sugunamijem Kjokusaiem.

Pre kakvih deset godina ja se takođe oprostih od gradskog života a evo blizu sam pedesete. Ličim sebi na larvu koja je izgubila čauru ili na puža golaća. Lice mi je preplanulo od vrelog sunca Kisakate u Ou, a pete sam omodričio na grubim plažama severnog mora gde su peščani nanosi tako visoki da je teško hodati. A ove godine život mi usmeravaju talasi jezera Biva. Plivajuće jato gnjuraca prikači se na snop ševara računajući da će ih ševar spasiti deruće vodene struje. A i ja se verovatno toga dosetih kad uzeh te popravih slamnati krov na kolibi, zakrpih ogradu i početkom četvrtog meseca, kad odpoče leto, ja se uselih u kolibu verujući da za kratko. Ali, sada, uhvatih se u misli da uopšte ne želim da idem odavde.

Proleće je prošlo a kao da je još tu. Azaleja još cveta, divlje visterije vise sa borova i kukavica zakuka pa zaćuti. Štaviše, čavke me pozdravljaju ali i detlići što kljucaju sve od reda, medjutim ne brinem o njima već jednostavno uživam. Čini mi se načas kao da moj duh luta po prastaroj Kini, nebi li video kraljevinu Vu ili Ču, zamišljam prelepu pokrainu Ćiao, reku Ćiang i jezero Dongting. Iza mojih ledja planine se protežu na jugozapad i najbliže kuće su veoma udaljene. Sa planinskih vrhova piri mirišljavi jugo a hladni, severni vetrovi obilaze jezero. Ovde je planina Hie sa visokim vrhom zvanim Hira, sa padinama na kojima magla obavije borove Karasakija, a takodje i tvrđavu, most i čamac što ribari na jezeru. Čujem glas šumara koji je izgubio put za planinu Kasatori i pesme seljanki što sade pirinač u malim poljima podno brda. Svici lelujaju vazduhom u predvečerje a šljuke grgure svoje melodije—lepih pejzaža sigurno ne nedostaje. Medju njima je i planina Mikami, koja po izgledu podseća na Fuđi, i podseća me na moju staru kuću u Masašinu, dok me planina Tanakami prisiljava da se prisetim svih pesnika povezanih sa njom. Od ostalih planina tu su Griva bambusove trave, Vrh hiljadu koraka i Rub suknje. Tu je i selo Crni plićak sa svojim gustim i mračnim krošnjama i muškarcima koji dok svojim košarama love ribu izgledaju tačno tako kako su opisani u Man' jošu. Uspeh se na uzvisinu iza moje kolibe i tamo namestih platformu izmedju borova a zatim je presvukoh asurom. Nazvah je Majmunova prečaga. Nisam ja od onih čudaka kakav je bio Kinez Ću Čuan, koji je sebi napravio gnezdo visoko u trešnji da bi tamo mogao da pije ili starac Vang koji je sebi sklonište napravio na nekom nepoznatom vrhu. Ja sam običan stanovnik planine, pomalo trom, koji ostavivši tragove svojih stopala na strmim padinama sedi u samotnim brdima, hvatajući i uništavajući vaške.

Ponekad, kad sam dobre volje zahvatim vodu u dolini i kuvam sebi ručak. Prolećne padavine jedino mi olakšavahu samoću ali uz moju malu peć vladaše pristojna harmonija. Pre mene je ovde živeo čovek uzvišenog uma koga nisu interesovale komplikovane konstrukcije.

Jedan poznati monah sa planine Kora u Cukuši, sin još poznatijeg Kaia iz hrama Kamo, bejaša prolazio ovuda na svom putu za Kjoto i ja ga zamolih da mi napiše nešto za uspomenu. On se spremno odazva, zagnjuri svoju četkicu u tuš i napisa tri slova: 幻住庵 (Gen-đu-an). Pošto mi je izručio kaligrafiju sada je čuvam kao uspomenu na zidu kolibe. Planinski dom ili putnički konak—zovi je kako želiš, ali moja koliba sigurno nije mesto gde bi se neko zaista uselio. Šešir od čempresove kore iz Kisa i slamnati kišni šešir iz Košija, jedine su dve stvari koje vise nad mojim uzglavljem. Tokom dana, često se desi da me razveseli neko od prolazika svojom posetom. Stari crkvenjak koji održava hram ili ljudi iz sela dolaze i pričaju mi o divljem vepru koji jede useve u pirinčanom polju, o zečevima koji se sakupljaju oko plitki pasulja i druge seoske priče koje su za mene potpuno nove. I kada sunce počinje da zalazi iza obrisa planina mirno provodim veče sedeći i čekajući mesec, čije će mi senke praviti društvo(1) ili ću upalio svetiljku i svađati se sa svojom senkom o tome šta je dobro a šta loše.

Medjutim, uprkos svemu rečenom, ne mogu reći da pripadam onim potpunim samotarima koji svaki delić sebe moraju sakriti daleko u planinama ili u divljini. Stvar je samo u tome da sam izmučen čestim bolestima i umoran od ljudi počeo da se sklanjam od društva. Stalno preispitujem greške koje napravih zbog svoje neotesanosti tokom proteklih godina života. Nekada sam zavideo onima sa položajem u vladi ili velikim posedom; na drugoj strani razmišljao sam da prekoračim manastirske zidove i posvetim se Budi i učenju svetih očeva. Umesto toga oterah svoje telo na put svrishodan toliko koliko i lutanje vetra i oblaka a osećanja svoja poklonih pticama i cveću. Ni sam ne znam kako uspeh od toga svoj život da načinim, i sad, na kraju, nevešt i bez talenta kakav sam, ceo se predah samo jednoj brizi—poeziji. Bai Juyi, pesnik dinastije Tang, tako tvrdo je radio na poeziji da je skoro uništio pet vitalnih organa, a i Du Fu bejaše mršav i iznuren. Razmislim li duboko o pisanju poezije sebe ne mogu uporediti sa takvim ljudima. Konačno, nije li život svih nas nestvaran? Ah, dosta je tog razmišljanja, odlazim u krevet.

Sred listopadne
šume, uvek je sveža
ta pazanija(2).

(1690)

(1)Aluzija na poznatu pesmu Li Bai-a (Li Po) „Pijem sam sa mesecom“
(2) Pasania—zimzelena biljka

PIJEM SAM SA MESECOM
Li Po ( 701-762 )

Sa vrčem vina medju cvetovima
Pijah sam. Nikog ne beše samnom -
Dok, podižući čašu, ne priupitah mesec
Da, sa mojom senkom, učini nas tri.
Avaj, mesec ne mogaše da pije
A moja senka pratiše me otsutno.
Ipak, moji prijatelji uskoro dodjoše
Da me uveseljavaju dok je proleća -
Zapevah. Mesec me ohrabrivaše.
Zaigrah. Senka se vrckaše zamnom.
Koliko pamtim, bejasmo društvo dobro.
Zatim se napih i pogubismo se svi.
… Dal' prijateljstvo osta zanavek ?
Gledam dugačku stazu Mlečnog puta.

( Prevod: Dimitar Anakiev )