BOŽIĆ U MAUTHAUSENU

Dimitar Anakiev
BOŽIČ U MAUTHAUSENU
haibun


Kada sam 1987 došao na odsluženje vojnog roka u granični odsek Radovljica, u Sloveniji, nisam slutio da će masiv Karavanki, kojim je tekla jugoslovensko-austrijska granica, postati neka vrsta moje nove domovine. O Karavankama nisam znao ništa i jedina moja veza sa ovim krajem bile su Peko cipele koje sam nosio.

A evo sada, na Badnji dan leta gospodnjeg 2010, uspinjem se serpentinama Karavanki prema bivšem graničnom prelazu Ljubelj /Loibelpass, koji je sve do probijanja Loibel tunela bio najstrmiji planinski prelaz u Alpima. Kažem „bivši" granični prelaz jer su i Slovenija i Austrija danas članice EU. Iza mene ostaje Tržič sa svojim zatvorenim industrijama ali sa novootvorenim megamarketima svih provenijenci tako da, razmišljam dok vozim prema belim vrhovima, Tržič postaje dostojan svojeg imena: na slovenačkom Tržič znači „tržište“ ili „sajam“ a nemački naziv ovog grada Neumarktl znači „novo tržište“. Nekada moćna industrija kože, tekstila i drveta, u Tržiču, predvodjena „najvećom fabrikom cipela u Jugoslaviji“-- fabrikom Peko, prestrukturirala se je u doba globalizacije i digitalizacije u partizanske privredne formacije za koje struka koristi izraz „mala privreda“.

Umesto Peka
Novo tržište drže
Špar, Lidl, i Hoffer

Pre nego što se dodje do sela Ljubelj, gde je ulazak u 1566 m dug tunel, putnika namernika zaustavlja putna oznaka „Ljubelj-Mauthausen“. Da, tačno tu, u ovim alpskim vrletima nalazio se nacistićki koncentracioni kamp, ispostava logora Mauthausen pored Linza. Logoraši koji su ovde bili zatvoreni: 1800 političkih zatvorenika iz Francuske, Norveške, Poljske, Sovjetskog saveza, Italije, Grčke, Luksemburga, Belgije, Holandije, Čehoslovačke i Jugoslavije probijali su tokom 1943-1944 Ljubeljski tunel. Pobornik i realizator ideje Ljubeljskog tunela bio je lokalni nacista Friedrich Rainer, koji je sklopio ugovor sa SS-om o dopremanju radne snage, a zatim i sa nemačkim gradjevinskim preduzećima »Universale Hoch“ i „Tiefbau AG«, te prionuo na posao strateškog povezivanja austrijskih pokrajina Koruške i Gornje Krajnske (Kärnten und Oberkrain).

Zaustavljam automobil: na desnoj strani puta pored bivše jugoslovenske karaule Koren, sada pretvorene u gasthaus, nalazi se spomenik žrtvama nacističkog logora a na levoj strani, preko puta, nalazi se logor i ja baš tamo odlazim.

Pred kupatilom
logora Ljubelj-Mauthausen
božična kiša

Od logora je ostala baza, njegov temelj a najbolje su očuvani najbanalniji objekti: kupatila, lanterne, kuhinja i perionica, krojačka i obućarska radionica i pre svega: krematorijum. Za života logora najvažnije stvari više nisu vidljive: baraka komande, oficirska baraka, barake SS trupa i zatvoreničke barake. A male i nevažne stvari traju, banalnost je jedina večna i izvesna stvar. Postavljen na prelepom alpskom proplanku izmedju visokih, strmih stena kojima vladaju divokoze i mufloni logor je bio zamišljen kao mali pakao usred raja, kao da se želelo reći: pakao je srce raja.

Krematorijum logora postavljen je malo izvan logara uz bučnu planinsku vododerinu i sve je zapravo izgledalo jezivo romantično za one koji su mogli da uživaju. U prospektima ovog visokogorskog nacističkog kampa krematorijum je nazvan „primitivnim“ verovatno zato što nije korišćen „ciklon-B“ već prirodno gorovo. Medjutim, autori brošure o logoru mogli su krematorijum slobodno nazvati „romantičnim“ i bili bi bliže istini -- reč je o još jednom genijalnijem izumu arijevskog duha, koji je kremiranje učinio intimnim SS ugodjajem. Jer krematorijum je zapravo bio u stenu ukopan ogroman kamin sa dva sprata horizantalno položenih metalnih rešetki za polaganje trupala na njih. Pod rešetkama se ložilo. Na pet metra od kamina-krematorijuma proticao je penušavi planinski potok, oko njege su se vile božanstvene jelke i smreke, a vatru su nadgledali oštri i strogi, na bogove nalik, planinski vrhovi. Krematorijum je bio tako napravljen da se uz njega mogao dočekati Božić 1943 i 1944 i kladim se da se je u božičnu zimu 43/44 i 44/45 većina SS-ovaca grejala na ovom svetom mestu i nazdravljala novoj rotaciji zemlje oko sunca.

Bezimeni planinski
potok huči na mestu
spaljivanja bezimenih

Kroz tunel je brzina ograničena na 50 km/h i zato vozim polako, kao kroz vremeplov, jer je Loibel-tunel otelovljenje Mauthausena i živa žila nacizma. Na austrijskoj strani me dočekuje novonapadali sneg koji moje usplamtele misli odeva belom, otmeno hladnom i modrookom, arijevskom, nevinošću.

U Loibeltalu, Ljubeljskoj dolini, novogradnji poput slovenačkih gotovo nema, kuće su stare, tradiocionalne, krovovi su drveni, napravljeni od dasaka za koje kažu treba majstorska ruka. U ovoj idiličnoj alpskoj dolini je nakada živelo 350 ljudi a sada samo 40. Nestanak granice sa Jugoslavijom ugasio je pograničnu privredu i na austrijskog strani. Od ulaska u EU Austrija je dobila evropski novac koji subvencionira alpska seoska gazdinstva: zadatak tih subvencija je bio sprečiti urastanje planina pomoću ispaše. Ali prava privredna delatnost alpskih seljaka je nemoguća. Subvencije će prestati 2013 i Loibeltal će polako opusteti. „Jedini pravi biznis ovde u Loibeltalu su šume“, kaže mi Robert Malle, koji je do zatvaranja granice bio uspešan trgovac a danas je bez posla. „Medjutim, to je biznis velikoposednika, vlasnika šuma“, nastavlja g. Malle, „Mali čovek danas teško zaradi za hleb, a još teže penziju. Ali ako imaš veliku šumu... Kubik četinara košta 100 eura, a evo, nedavno je jedan od velikoposednika izvukao 80 000 kubika samo čišćenjem šume, to je 600 kamiona, veliki novac, a sve ide pomoću tehnike, industrijski...“-- priča g. Malle kod koga sam inače došao po njegove, nadaleko čuvene selchwurst, dimljene konasice. Gospodin Malle me prima u svojoj pomoćnoj kući, auszugshaus, kako je s osmehom zove tj. „kuća za egzoduse“, koja se nalazi tik uz veliku i staru, očevu kuću. On je treća generacija koruških Slovenaca koja je iz okolnih planina došla u Loibeltal. Po dolasku u dolinu njihovo prezimenu „Male“ promenilo se u „Malle“ a njemu je danas nemački maternji jezik tako da i slovenački govori sa nemačkim akcentom. Dok pakuje kobasice koje je spremio za mene uz osmeh kaže: „Mi, Korušci za veliku noć jedemo kobasace a Tirolci jedu ovčetinu, jer ne znaju da prave kobasice“. Priupitam ga za mišljenje o slovenačkim kobasicama a on se mršti: „Meso je dobro, ali ne znaju da začine“.
Zahvaljujući Malleu na ovaj Badnji dan susrećem još jednog velikog austrijskog umetnika: čuvenog puškar iz Ferlaha Johanna Fancoja, koji je pravio puške Titu i Putinu i u čijoj lovačkoj kući radi g. Malle kao domar.

U zemlji zanata
na svakom koraku
susrećem bogove

PS. Haibun objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/43485-Boi-Ljubelj-Mauthauzenu.html