KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA, GENĐUAN NO KI, 幻住庵の記

EKSLUZIVNO PRVI PREVOD NA SRPSKI POZNATOG BAŠOVOG DELA!


Macuo Bašo,
松尾芭蕉

(GENĐUAN NO KI,
幻住庵の記)

KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA


Preveo: Dimitar Anakiev

Iza Išijame, nalazi se brdo Kukub, ogranak Ivama planine. Naziv Kukub mislim da potiče od imena hrama Kukub davnašnje vlade. Preskočiš li potočić koji teče njegovim podnožjem i nastaviš putem uzbrdo zavivši na okukama tri puta po kakvih dvesta koraka, doći ćeš do hrama boga Hačimana, jedne od inkarnacija svetog Bude. Neke budističke škole gnušaju se ovog boga a ja delim Rjobuovo mišljenje da su budističke molitve u prigušenoj svetlosti i pravljenje mandala od praha, jedino od koristi ovom svetu. Obično tek nekoliko ljudi poseti ovaj tihi i usamljeni hram. A iza hrama nalazi se napuštena koliba sa vratima od rogoze. Malinovo trnje i trska dosežu nastrešicu, krov prokišnjava, kreč sa zidova je opao a lisice i jazavci učiniše kolibu svojom jazbinom. Zovu je Genđuan što znači „Koliba nestvarnog života“. Vlasnik kolibe bio je monah u srodstvu sa ratnikom Sugunamijem Kjokusaiem.

Pre kakvih deset godina ja se takođe oprostih od gradskog života a evo blizu sam pedesete. Ličim sebi na larvu koja je izgubila čauru ili na puža golaća. Lice mi je preplanulo od vrelog sunca Kisakate u Ou, a pete sam omodričio na grubim plažama severnog mora gde su peščani nanosi tako visoki da je teško hodati. A ove godine život mi usmeravaju talasi jezera Biva. Plivajuće jato gnjuraca prikači se na snop ševara računajući da će ih ševar spasiti deruće vodene struje. A i ja se verovatno toga dosetih kad uzeh te popravih slamnati krov na kolibi, zakrpih ogradu i početkom četvrtog meseca, kad odpoče leto, ja se uselih u kolibu verujući da za kratko. Ali, sada, uhvatih se u misli da uopšte ne želim da idem odavde.

Proleće je prošlo a kao da je još tu. Azaleja još cveta, divlje visterije vise sa borova i kukavica zakuka pa zaćuti. Štaviše, čavke me pozdravljaju ali i detlići što kljucaju sve od reda, medjutim ne brinem o njima već jednostavno uživam. Čini mi se načas kao da moj duh luta po prastaroj Kini, nebi li video kraljevinu Vu ili Ču, zamišljam prelepu pokrainu Ćiao, reku Ćiang i jezero Dongting. Iza mojih ledja planine se protežu na jugozapad i najbliže kuće su veoma udaljene. Sa planinskih vrhova piri mirišljavi jugo a hladni, severni vetrovi obilaze jezero. Ovde je planina Hie sa visokim vrhom zvanim Hira, sa padinama na kojima magla obavije borove Karasakija, a takodje i tvrđavu, most i čamac što ribari na jezeru. Čujem glas šumara koji je izgubio put za planinu Kasatori i pesme seljanki što sade pirinač u malim poljima podno brda. Svici lelujaju vazduhom u predvečerje a šljuke grgure svoje melodije—lepih pejzaža sigurno ne nedostaje. Medju njima je i planina Mikami, koja po izgledu podseća na Fuđi, i podseća me na moju staru kuću u Masašinu, dok me planina Tanakami prisiljava da se prisetim svih pesnika povezanih sa njom. Od ostalih planina tu su Griva bambusove trave, Vrh hiljadu koraka i Rub suknje. Tu je i selo Crni plićak sa svojim gustim i mračnim krošnjama i muškarcima koji dok svojim košarama love ribu izgledaju tačno tako kako su opisani u Man' jošu. Uspeh se na uzvisinu iza moje kolibe i tamo namestih platformu izmedju borova a zatim je presvukoh asurom. Nazvah je Majmunova prečaga. Nisam ja od onih čudaka kakav je bio Kinez Ću Čuan, koji je sebi napravio gnezdo visoko u trešnji da bi tamo mogao da pije ili starac Vang koji je sebi sklonište napravio na nekom nepoznatom vrhu. Ja sam običan stanovnik planine, pomalo trom, koji ostavivši tragove svojih stopala na strmim padinama sedi u samotnim brdima, hvatajući i uništavajući vaške.

Ponekad, kad sam dobre volje zahvatim vodu u dolini i kuvam sebi ručak. Prolećne padavine jedino mi olakšavahu samoću ali uz moju malu peć vladaše pristojna harmonija. Pre mene je ovde živeo čovek uzvišenog uma koga nisu interesovale komplikovane konstrukcije.

Jedan poznati monah sa planine Kora u Cukuši, sin još poznatijeg Kaia iz hrama Kamo, bejaša prolazio ovuda na svom putu za Kjoto i ja ga zamolih da mi napiše nešto za uspomenu. On se spremno odazva, zagnjuri svoju četkicu u tuš i napisa tri slova: 幻住庵 (Gen-đu-an). Pošto mi je izručio kaligrafiju sada je čuvam kao uspomenu na zidu kolibe. Planinski dom ili putnički konak—zovi je kako želiš, ali moja koliba sigurno nije mesto gde bi se neko zaista uselio. Šešir od čempresove kore iz Kisa i slamnati kišni šešir iz Košija, jedine su dve stvari koje vise nad mojim uzglavljem. Tokom dana, često se desi da me razveseli neko od prolazika svojom posetom. Stari crkvenjak koji održava hram ili ljudi iz sela dolaze i pričaju mi o divljem vepru koji jede useve u pirinčanom polju, o zečevima koji se sakupljaju oko plitki pasulja i druge seoske priče koje su za mene potpuno nove. I kada sunce počinje da zalazi iza obrisa planina mirno provodim veče sedeći i čekajući mesec, čije će mi senke praviti društvo(1) ili ću upalio svetiljku i svađati se sa svojom senkom o tome šta je dobro a šta loše.

Medjutim, uprkos svemu rečenom, ne mogu reći da pripadam onim potpunim samotarima koji svaki delić sebe moraju sakriti daleko u planinama ili u divljini. Stvar je samo u tome da sam izmučen čestim bolestima i umoran od ljudi počeo da se sklanjam od društva. Stalno preispitujem greške koje napravih zbog svoje neotesanosti tokom proteklih godina života. Nekada sam zavideo onima sa položajem u vladi ili velikim posedom; na drugoj strani razmišljao sam da prekoračim manastirske zidove i posvetim se Budi i učenju svetih očeva. Umesto toga oterah svoje telo na put svrishodan toliko koliko i lutanje vetra i oblaka a osećanja svoja poklonih pticama i cveću. Ni sam ne znam kako uspeh od toga svoj život da načinim, i sad, na kraju, nevešt i bez talenta kakav sam, ceo se predah samo jednoj brizi—poeziji. Bai Juyi, pesnik dinastije Tang, tako tvrdo je radio na poeziji da je skoro uništio pet vitalnih organa, a i Du Fu bejaše mršav i iznuren. Razmislim li duboko o pisanju poezije sebe ne mogu uporediti sa takvim ljudima. Konačno, nije li život svih nas nestvaran? Ah, dosta je tog razmišljanja, odlazim u krevet.

Sred listopadne
šume, uvek je sveža
ta pazanija(2).

(1690)

(1)Aluzija na poznatu pesmu Li Bai-a (Li Po) „Pijem sam sa mesecom“
(2) Pasania—zimzelena biljka

PIJEM SAM SA MESECOM
Li Po ( 701-762 )

Sa vrčem vina medju cvetovima
Pijah sam. Nikog ne beše samnom -
Dok, podižući čašu, ne priupitah mesec
Da, sa mojom senkom, učini nas tri.
Avaj, mesec ne mogaše da pije
A moja senka pratiše me otsutno.
Ipak, moji prijatelji uskoro dodjoše
Da me uveseljavaju dok je proleća -
Zapevah. Mesec me ohrabrivaše.
Zaigrah. Senka se vrckaše zamnom.
Koliko pamtim, bejasmo društvo dobro.
Zatim se napih i pogubismo se svi.
… Dal' prijateljstvo osta zanavek ?
Gledam dugačku stazu Mlečnog puta.

( Prevod: Dimitar Anakiev )

BOŽIĆ U MAUTHAUSENU

Dimitar Anakiev
BOŽIČ U MAUTHAUSENU
haibun


Kada sam 1987 došao na odsluženje vojnog roka u granični odsek Radovljica, u Sloveniji, nisam slutio da će masiv Karavanki, kojim je tekla jugoslovensko-austrijska granica, postati neka vrsta moje nove domovine. O Karavankama nisam znao ništa i jedina moja veza sa ovim krajem bile su Peko cipele koje sam nosio.

A evo sada, na Badnji dan leta gospodnjeg 2010, uspinjem se serpentinama Karavanki prema bivšem graničnom prelazu Ljubelj /Loibelpass, koji je sve do probijanja Loibel tunela bio najstrmiji planinski prelaz u Alpima. Kažem „bivši" granični prelaz jer su i Slovenija i Austrija danas članice EU. Iza mene ostaje Tržič sa svojim zatvorenim industrijama ali sa novootvorenim megamarketima svih provenijenci tako da, razmišljam dok vozim prema belim vrhovima, Tržič postaje dostojan svojeg imena: na slovenačkom Tržič znači „tržište“ ili „sajam“ a nemački naziv ovog grada Neumarktl znači „novo tržište“. Nekada moćna industrija kože, tekstila i drveta, u Tržiču, predvodjena „najvećom fabrikom cipela u Jugoslaviji“-- fabrikom Peko, prestrukturirala se je u doba globalizacije i digitalizacije u partizanske privredne formacije za koje struka koristi izraz „mala privreda“.

Umesto Peka
Novo tržište drže
Špar, Lidl, i Hoffer

Pre nego što se dodje do sela Ljubelj, gde je ulazak u 1566 m dug tunel, putnika namernika zaustavlja putna oznaka „Ljubelj-Mauthausen“. Da, tačno tu, u ovim alpskim vrletima nalazio se nacistićki koncentracioni kamp, ispostava logora Mauthausen pored Linza. Logoraši koji su ovde bili zatvoreni: 1800 političkih zatvorenika iz Francuske, Norveške, Poljske, Sovjetskog saveza, Italije, Grčke, Luksemburga, Belgije, Holandije, Čehoslovačke i Jugoslavije probijali su tokom 1943-1944 Ljubeljski tunel. Pobornik i realizator ideje Ljubeljskog tunela bio je lokalni nacista Friedrich Rainer, koji je sklopio ugovor sa SS-om o dopremanju radne snage, a zatim i sa nemačkim gradjevinskim preduzećima »Universale Hoch“ i „Tiefbau AG«, te prionuo na posao strateškog povezivanja austrijskih pokrajina Koruške i Gornje Krajnske (Kärnten und Oberkrain).

Zaustavljam automobil: na desnoj strani puta pored bivše jugoslovenske karaule Koren, sada pretvorene u gasthaus, nalazi se spomenik žrtvama nacističkog logora a na levoj strani, preko puta, nalazi se logor i ja baš tamo odlazim.

Pred kupatilom
logora Ljubelj-Mauthausen
božična kiša

Od logora je ostala baza, njegov temelj a najbolje su očuvani najbanalniji objekti: kupatila, lanterne, kuhinja i perionica, krojačka i obućarska radionica i pre svega: krematorijum. Za života logora najvažnije stvari više nisu vidljive: baraka komande, oficirska baraka, barake SS trupa i zatvoreničke barake. A male i nevažne stvari traju, banalnost je jedina večna i izvesna stvar. Postavljen na prelepom alpskom proplanku izmedju visokih, strmih stena kojima vladaju divokoze i mufloni logor je bio zamišljen kao mali pakao usred raja, kao da se želelo reći: pakao je srce raja.

Krematorijum logora postavljen je malo izvan logara uz bučnu planinsku vododerinu i sve je zapravo izgledalo jezivo romantično za one koji su mogli da uživaju. U prospektima ovog visokogorskog nacističkog kampa krematorijum je nazvan „primitivnim“ verovatno zato što nije korišćen „ciklon-B“ već prirodno gorovo. Medjutim, autori brošure o logoru mogli su krematorijum slobodno nazvati „romantičnim“ i bili bi bliže istini -- reč je o još jednom genijalnijem izumu arijevskog duha, koji je kremiranje učinio intimnim SS ugodjajem. Jer krematorijum je zapravo bio u stenu ukopan ogroman kamin sa dva sprata horizantalno položenih metalnih rešetki za polaganje trupala na njih. Pod rešetkama se ložilo. Na pet metra od kamina-krematorijuma proticao je penušavi planinski potok, oko njege su se vile božanstvene jelke i smreke, a vatru su nadgledali oštri i strogi, na bogove nalik, planinski vrhovi. Krematorijum je bio tako napravljen da se uz njega mogao dočekati Božić 1943 i 1944 i kladim se da se je u božičnu zimu 43/44 i 44/45 većina SS-ovaca grejala na ovom svetom mestu i nazdravljala novoj rotaciji zemlje oko sunca.

Bezimeni planinski
potok huči na mestu
spaljivanja bezimenih

Kroz tunel je brzina ograničena na 50 km/h i zato vozim polako, kao kroz vremeplov, jer je Loibel-tunel otelovljenje Mauthausena i živa žila nacizma. Na austrijskoj strani me dočekuje novonapadali sneg koji moje usplamtele misli odeva belom, otmeno hladnom i modrookom, arijevskom, nevinošću.

U Loibeltalu, Ljubeljskoj dolini, novogradnji poput slovenačkih gotovo nema, kuće su stare, tradiocionalne, krovovi su drveni, napravljeni od dasaka za koje kažu treba majstorska ruka. U ovoj idiličnoj alpskoj dolini je nakada živelo 350 ljudi a sada samo 40. Nestanak granice sa Jugoslavijom ugasio je pograničnu privredu i na austrijskog strani. Od ulaska u EU Austrija je dobila evropski novac koji subvencionira alpska seoska gazdinstva: zadatak tih subvencija je bio sprečiti urastanje planina pomoću ispaše. Ali prava privredna delatnost alpskih seljaka je nemoguća. Subvencije će prestati 2013 i Loibeltal će polako opusteti. „Jedini pravi biznis ovde u Loibeltalu su šume“, kaže mi Robert Malle, koji je do zatvaranja granice bio uspešan trgovac a danas je bez posla. „Medjutim, to je biznis velikoposednika, vlasnika šuma“, nastavlja g. Malle, „Mali čovek danas teško zaradi za hleb, a još teže penziju. Ali ako imaš veliku šumu... Kubik četinara košta 100 eura, a evo, nedavno je jedan od velikoposednika izvukao 80 000 kubika samo čišćenjem šume, to je 600 kamiona, veliki novac, a sve ide pomoću tehnike, industrijski...“-- priča g. Malle kod koga sam inače došao po njegove, nadaleko čuvene selchwurst, dimljene konasice. Gospodin Malle me prima u svojoj pomoćnoj kući, auszugshaus, kako je s osmehom zove tj. „kuća za egzoduse“, koja se nalazi tik uz veliku i staru, očevu kuću. On je treća generacija koruških Slovenaca koja je iz okolnih planina došla u Loibeltal. Po dolasku u dolinu njihovo prezimenu „Male“ promenilo se u „Malle“ a njemu je danas nemački maternji jezik tako da i slovenački govori sa nemačkim akcentom. Dok pakuje kobasice koje je spremio za mene uz osmeh kaže: „Mi, Korušci za veliku noć jedemo kobasace a Tirolci jedu ovčetinu, jer ne znaju da prave kobasice“. Priupitam ga za mišljenje o slovenačkim kobasicama a on se mršti: „Meso je dobro, ali ne znaju da začine“.
Zahvaljujući Malleu na ovaj Badnji dan susrećem još jednog velikog austrijskog umetnika: čuvenog puškar iz Ferlaha Johanna Fancoja, koji je pravio puške Titu i Putinu i u čijoj lovačkoj kući radi g. Malle kao domar.

U zemlji zanata
na svakom koraku
susrećem bogove

PS. Haibun objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/43485-Boi-Ljubelj-Mauthauzenu.html

POZDRAV IZ PRIŠTINE--haibun

Na slici: Dardanski idol, najstariji arheološki pronalazak iz okoline Prištine, inače danas simbol grada Prištine. Dardani su preistorijsko balkansko pleme, verovatno Ilirsko, od koga Albanci veruju da potiču.








Dimitar Anakiev
POZDRAV IZ PRIŠTINE
haibun


U Prištini sam sve ukupno bio tri puta: drugi put 2008, ubrzo nakon osamostaljenje Kosova, treći put sada, decembra 2010, ulazim u dinamičan grad od kojih 600 000 stanovnika koji poput Bejruta združuje religijske i istorijske suprotnosti.

Prvi put sam došao u Prištinu kao student, početkom osamdesetih, učestvujući u studentskoj razmeni niškog i prištinskog univerziteta. Dobro pamtim svoju šokiranost kada sam na prištinskom korzou video kako Albanci i Srbi hodaju različitim stranama ulice i praktično se ne susreću kao da je izmedju njih nevidjivi zid. Šokirajuća atmosvera aparthejda bila je i u studentskom domu i nikako se nije mogla uklopiti u socijalistički slogan „bratstva i jedinstva“ koji nas je okruživao.

Tadašnji korzo danas se naziva bulevar Majke Tereze i na njegovom početku nalazi se spomenik novodobnom kosovskom narodnom heroju Zahiru Pajazitiju (1962-1997), jednom od osnivača gerilskog pokreta OVK. Spomenik je napravljen u socijalističkom stilu i veoma potseća na spomenike partizanskim borcima NOB te zato navodi na razmišljanje kako svako vreme ima svoje heroje: verovatno danas, na Kosovu, Zahir Pajaziti zauzima ono mesto koje je juče u Jugoslaviji imao njegov zemljak, takodje narodni heroj, Ramiz Sadiku (1915-1943). Zahir Pajaziti danas je heroj svojeg, albanskog naroda na Kosovu, a Ramiz Sadiku je bio heroj naroda socijalističke Jugoslavije: ubijen je od strane fašista zato što nije hteo da se razdvoji od druga Bore Vukmirovića. Ipak, uprkos naših želja i htenja izgleda ni jedno vreme sa svojim herojima ne može reprezentovati večnost. Večna je jedino ljudska borba a ko zna, možda i ljubav može biti večna.

Heroj Pajaziti:
u desnoj ruci puška,
u levoj ledenice

Približno u isto vreme kada je Prištinska ulica u Beogradu preimenovana u ulicu ruskog Cara Nikolaja u Prištini je Vidovdanska ulica preimenovana u bulevar bivšeg američkog predsednika Džordža Buša. Na mestu susreta današnjeg Buševog bulevara i Garibaldijeve ulice nalazi se čuveni prištinski Grand hotel. Ovo raskošno zdanje otvoreno 1978 zapošljavalo je u srećnim vremenima svojeg nastanka čak 570 radnika i uvek je bilo centar dogadjanja u Prištini. Nekada državni hotel danas je privatizovan i broj radnika je veoma smanjen. Zimus je Grand hotel pomalo prohladan ali i dalje veoma otmen. Monolitna kamena fasada renovira se i pretvara se u modernu, metalik, fasadu.

U sobi 420
Grand hotela Priština
zvuk brusilice

Pijući jutarnju kafu u baru Grand hotela upoznajem konobara Šefkija Osmanija. Razgovaramo na srpskom i g. Osmani mi priča gde je sve po Jugoslaviji radio, pominje niški Pantelej i Makarsku i kaže da je svuda bio dobro primljen. U Baškim vodama je na počeku karijere bio proglašen najbržim konobarom a ove godine izabran je i za najboljeg konobara Kosova. „Čovek sa ovog sveta ne može poneti ništa drugo nego čist obraz...“ -- kaže g. Osmani negodujuži zbog današnje jagme za novcem, a ja zadovoljno, poput kakve visoke privilegije, nastavljam razgovor sa elokventnim konobarom koji je nalik na kakav spomenik i svojevrsni ambasador Prištine. Konobari u zapadnim zemljama su obično tehnička lica, njima nije namenjena reprezentativna uloga. Gospodin Osmani nastavlja: „Evo, kada bih sada pošao ovom ulicom“—pokazujući na snegom prošaran bulevar Majke Tereze--“odmah bi mi prišlo najmanje 20-30 ljudi da se rukuje sa mnom. Ima li šta lepše od toga da te ljudi poštuju?“
U tom trenutku prvi program Kosovske televizije bio je otpočeo emisiju na srpskom i ja preusmerih svoju pažnju na LCD ekran postavljen na zid pored šanka ali ton se u velikom prostoru gubio i nisam uspevao da pratim program iako sam se pomerao unapred, sve do ekrana. „Sa strane je dugme da se pojača ton“--dobacio mi je, takodje na srpskom, čovek u zelenoj jakni, kao iz kamena isklesan, koji je sedeo u suprotnom uglu. Zahvalno ga pogledah ali nisam uspeo da pronadjem dugme. Onda se on časkom diže, pridje do ekrana i pojača ton. „Faljemenderit“-- izrazih zahvalnost na albanskom. „Nešto ste mi poznati“--reče ljubazni snagator--“da niste možda novinar?“ Kad nemarno potvrdih on reče: „Onda sigurno znate ko sam ja?“ Gledao sam ga u nedoumici a on me priupita: „Koji bokser je bio najbolji superteškaš u Jugoslaviji?“ Još jednom ga pogledah pa izustih „Aziz Salihu?“ Tu se on nasmeja, pruži mi svoju čvrstu ruku i vrati se zadovoljano za svoj sto.

Superteškaš
Aziz Salihu pojačava
ton na televizoru

Kod gospodina Šefkija raspitujem se gde bih u Prištini mogao kupiti burek i on mi objašnjava. Pitam ga hoće li me tamo razumeti ako pričam na srpskom?. „Da, svakako“-- kaže g. Osmani--“svaki trgovac u Prištini će vas uslužiti na srpskom ako im se tako obratite.“ Malo kasnije nalazim se u bulevaru Džordža Buša pred radnjom na kojoj piše „Burektore“ i zaista u radnji komuniciram na srpskom bez problema. Prištinski burek me iznenadjuje svojim duguljastim oblikom ali je ukusan.

Kasnije toga dana vozim prema Gnjilanu a zatim i prema Bujanovcu. Izmedju montažnih baraka graničnih policija Kosova i Srbije ulazim u albansko selo u kojem ne razaznajem znake života. Ulice su prazne, prodavnice zatvorene, na vratima katanci a roletne na svim prozorima spuštene.

U selu mrtvih duša
severac uskovitlava
sneg


PS. Isti hajbun objavljen je u E-novinama pod naslovom "Falemenderit (hvala) bokserskom šampionu": http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/43296-Faleminderit-hvala-bokserskom-ampionu.html

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK 5

BRODSKI DNEVNIK 5

Biskajski zaliv, 01. Novembar 2010, M/B Hyundai Loyalty

Kurs: 208, Vetar: Sever 9, More: Sever 8 ( mrtvo more iz smera severo-zapad sa talasima 7 m u visini ), pritisak: 1003 mb, oblachno nebo sa prolaznim pljuskovima, vidljivost: 97 ( oko 6 nautichkih milja )

U peni vala
gubi se svetionik.
Sve gushca tama.

… levo, desno, krma dole, pramac gore,
levo, krma gore, desno, pramac dole,
pramac gore, krma dole, levo, desno,
pramac dole, levo, krma gore, desno,
levo, krma dole, desno, pramac gore,
pramac dole, krma gore, levo, desno,
levo, krma dole, pramac gore, desno,
levo, pramac dole, desno, krma gore…

Da dosadan text, dosadan kao i talasi koji vec 38 sati biju o bok broda.
Vecina mojih stvari je na podu kabine, kotrljaju se od zida do zida stvarajuci buku od koje ne mogu da zaspim i ako se ochi same sklapaju od umora.
I tako dok chekam ( neku bolju ) zoru iza zatvorenog oka prizivam njen andjeoski lik.