A HAIKU BY FUSAKO SHIGENOBU / ХАЙКУ НА ФУСАКО ШИГЕНОБУ / ХАИКУ ФУСАКО ШИГЕНОБУ

The verdict is not the end, it is only the beginning. Strong will shall keep spreading. - Fusako Shigenobu . Присъдата не е краят, това е само началото. Силна воля ще продължи да се разпространява. - Фусако Шигенобу . Пресуда није крај, то је само почетак. Јака воља наставиће да се шири. - Фусако Шигенобу 2006.

СЕДЕМ ПАТРИОТИЧНИ ХАЙКУ (четири японски, едно сръбско и две български хайку)

СЕДЕМ ПАТРИОТИЧНИ ХАЙКУ (четири японски, едно сръбско и две български хайку) Аз съм самурай японски – юбилей на Шогун Токушимуне. Кьоши Такахама (1874-1959) /превод: Димитър Анакиев/ * Свещената война напредва през полето ледено студено. Хесагава Сосей (1907-1946) / превод: Димитър Анакиев / * Национален празник. Позицията на враговете гори и гори Мизухара Шуоши (1892-1981) / превод: Димитър Анакиев / * Светият глас на небето. Три хиляди години императорски календар. Аро Усуда (1879-1951) / превод: Димитър Анакиев / * Вестникът на победата ни обърна гръб. Есенна мъгла. Сръба Митрович (1931-2007) / превод: Димитър Анакиев / * България се събужда от кошмар от сто и петдесет години. Димитър Анакиев (1960) * Република Северна Македония; духа южният вятър. Димитър Анакиев (1960) *

ЕПИГОНСКИ И АУТОРСКИ ХАИКУ

ЕПИГОНСКИ И АУТОРСКИ ХАИКУ Познајем много људи широм света који мисле да хаику мора бити налик на Башоов, или ако ништа друго да мора бити будистички. Постоји и покрет хаику епигона који уздижу разне песничке култове. Хаику студирам и пишем 35 година, много времена сам посветио и Башоу и јапанској култури. Али то је мој ауторски избор који ми не даје право да кажем да хаику "мора" бити такав и такав... И као песничка врста хаику се дефинише начелима које је установио међународни ПЕН: "Све форме су универзалне, све културе су равноправне"... уз поштовање песничке лиценце. Ово потврђује и Деклерација из Мацујаме, написана 2000 године од стране јапанских ауторитета. Као аутор морам да браним право аутора да свако има право да пише хаику по свом нахођењу и песничким потребама. По томе се хаику нимало не разликује од било које литературне форме. Колико ће нечија уметност вредити и трајати не зависи од степена његове припадности овом или оном култу или идеологији већ од елемената којима подлеже сва поезија, литература и уметност: оригиналности, искрености, аутентичности, снази ... и доследности себи. Сви који дишу ваздух поезије знају добро шта то значи.


Певање и
дисање-имал' разлике?
Упитај Власту.
.
Димитър Анакиев

ХОДАНЕ ПPЕЗ НЕРАЗОРАНИ НИВИ, ренга

Въртоп от Знеполе



ХОДАНЕ ПPЕЗ НЕРАЗОРАНИ НИВИ, ("хан-касен") ренга

Димитър – (Димитър Анакиев)
Елена – (Елена Диварова)

1.
От Дълго поле
до Грознатовци: ходене през
неразоранитe ниви.
(Димитър)

2.
Кратък юнски дъжд.
Поети разговарят
за политика.
(Елена)

3.
Котаракът е
като поет - изяде
пеперуда.
(Димитър)

4.
Луна наднича
в стая на поет - сърдит
на котарака.
(Елена)

5.
Половин месец
отвежда ме в неизвестно -
светулки в тъмното.
(Димитър)

6.
Светулка денем
чуди се какво да прави
невидима е
(Елена)

7.
Невидими са
Въртопски герои-връхът
покрит с мъгла.
(Димитър)

8.
Стадо мъгливо
ниско приижда и тътне
над равнината
(Елена)

9.
Черен овен
е водачът на стадото - дали
е кастриран?
(Димитър)

10.
Стрела да метнем
сърцето на водача
да оживее
(Елена)

11.
Покрайнини на
сърцето ми неразделни
от Средецъ
(Димитър)


12.
Средецъ сърДце е
болно от аритмия
какво ще правим
(Елена)

13.
Въртоп стана
зелен и в Знеполе
червен мак.
(Димитър)

14.
макът разгръща
смачкана длан над река
и над граница
(Елена)

15.
Ерма все още чиста,
средновековна църква
и езерото носи.
(Димитър)


16.
Брегът на Ерма
Заслушан в тъмнина
Църковен звън
(Елена)

17.
Звънът на овчи камбанки
и звънещият глас на поети
отекват по долината.
(Димитър)

18.
Глас до глас
в зеленото усое
на клисурата.
(Елена)

SIMINA KUĆA, haibun

Vojvoda Simeon Sokolov, "Simo"


Dimitar Anakiev
SIMINA KUĆA, haibun

Danas posetih rodnu kuću najpoznatijeg i najvećeg Groznatovčana: vojvode Simeona „Sime“ Sokolova (1848 – 1948). Unuk je prvog Groznatovačkov vojvode Hrista Plakata, koji se 1821 borio protiv Turaka u Grčkom ustanku. Kao i većina slobodoljubivih Bugara u doba Otomske okupacije mesto za delovanje Simo je potražio u susedstvu (Hristo Botev i Ljuben Karavelov bili su u Rumuniji, Ivan Vazov u Rusiji). U predvečerje Srpsko-Tuskog rata 1876 javlja se kao dobrovoljac u srpsku vojsku gde organizuje dva bugarska dobrovoljačka bataljona sa po 500 vojnika. Zbog hrabrosti ispoljene u ratu dobija čin poručnika i tada najveći Takovski orden.
Nakon poraza srpske vojske decembra 1877 odlazi za Trn i tamo samoinicijativno podiže Šopski ustanak protiv Turaka. Njegova slabo naoružana vojska od oko hiljadu ljudi oslobodila je teritoriju u trouglu Trn-Breznik-Ćustendil a porazila je Turke i kod Surdulice, Bosilegrada i Radomira, boreći se kasnije i kod Krive Palanke i Kumanova. Nakon oslobođenja Bugarske poslanik je u parlamentu. Ugostio je u Sofiji svog starog prijatelja, Nikolu Pašića, posle sloma Timočkog ustanka.
Čim put kroz selo počne da se penje staza ulevo vodi na improvizovani mostić od dasaka i odmah preko Groznatovačke reke je malo dvorište sa ruševinama kuće. Nema tu nikakvog spomenika, niti putokaza, samo ostaci pušionice za sušenje mesa koju su njegovi rođaci kasnije postavili na temelju njegove kuće.
Obasut belim laticama šljive koje je nosio vetar u njegovom dvorištu zapisah haiku:

Simina kuća.
Iz temelja izrasle
mlade koprive.

ТРИ УСКРШЊА ХАИКУ (За Власту Младеновића)

Ево где добих
хаику побратима.
Власта, ко ласта.
*

Из крајине је
друг, Власта Младеновић.
Сојка запева.
*

Добих ускршњи
хлеб од сељака - хаику
од пријатеља.
*

Димитар Анакиев

СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун

Димитар Анакиев
СЕЋАЊА НА РАТ, хаибун


Шетао сам једне вечери комшилуком и на неком балкону опазио тек опрану униформу како се суши на конопцу за веш, закачену штипаљкама. Светла на прозорима тек су почињала да се пале и ухватио сам себе како пиљим у њих осећајући да се тамо унутра догађа нешто што не познајем а што ће ми обележити живот.

Кроз голе гране
гледам куће суседа.
Почетак рата.

Рат ће ме касније, као војног лекара, водити диљем наше бивше заједничке домовине: од згаришта до згаришта, од уплаканих лица и збегова до рањених и болесних људи. Може ли се човек навићи на рат?
Једно вече пушио сам испред своје импровизоване санитетске станице крај неког локалног пута. Крај мене су тутњали војни транспортери возећи војнике у непознато. Гледао сам у њихова лица трудећи се да у тренутку разазнам судбину: ко се од њеих више неће вратити овим путим а чији ће прсти на оборачу расплакати нечију мајку...

Пролећно вече.
Под точком транспортера
прегажен гуштер.

Много година касније, посетио ме је човек, некад официр, кога сам неколико пута сретао на ратишту. Попили смо пар ракија и евоцирали сећања. Тренуци које смо делили вежу дубоко људе чак и кад међу њима нема других додирних тачака. Дуго смо се опраштали, знајући да нам се путеви разилазе.

Ратни другови.
Испратих госта, хладан
ваздух остаде.

А јутрос се, ево, са још пар голубова, шетам парком покрај неког масивног споменика рату. Голубови мира у потрази за мрвицама, а ја, лутајући бесциљно. Топло сунце се је уздизало и мамило шетаче у парк; окренух се и наставих стазом кроз оближњи шумарак. На неком дрвету опазих у кору урезана имена.

Војничко име
на тополи прочитах.
Млади листови.