KUKAVICA / CUCKOO

Danas trebaše
kukavica da poje
al' rano joj je.
.
On this yet long day
Cuckoo should appear, sing --
too early, not yet spring.
.

-Dimitar Anakiev (tr. by the author)

ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Димитар Анакиев
ОСТРВО ПРОГНАНИХ, хаибун

Од најранијих времена Икарија је била острво прогнаних, острво побуњеника и пиратска лука.
Од како ме је, по слому Југославије, нова словеначка власт прогнала и избрисала из званичних књига, прогонство је постало моја судбина. Зато пожелех да видим ово тајновито острво у Егеју, на које се је по предању срушио Икар, не могавши да дохвати сунце.

Столећа лете.
На Икаровом небу
нигде облачка.

Одседох у засеоку Пиги (Извор), на северној страни острва, на падинама Атере, надомак старе престолнице Евдилоса. Моја домаћица је госпођа Рене, Немица, која је још као девојка утекла испред благодети цивилизације и остала овде. Са терасе њене куће пуца поглед на залив Евдилоса, изнад којег се стрмо спуштају висови Атере.

Пуче хоризонт...
И баш ту дивље цвета
стручак мушкатле.

После другог светског рата, војна хунта је протерала на ово острво хиљаде комуниста. Од тог времена остао је назив острва “црвени камен”. Међу прогнанима нашао се и Микис Теодоракис, славни композитор.
Након што сам се удобно сместио и одморио, упутих се до села Вракадес, у брдима на западној страни острва, где још стоји кућа у којој је Микис Теодоракис проводио прогнаничке дане.
Била је то ониска камена кућа небеско плавих врата и прозора, усечена у брег, покривена каменим плочама, коју су локални становници називали “кућа шкорпија”. У просторији, претвореној у музеј, још стоје Микисове ствари и покоја партитура... Изађох из овог прогнаничког бивака дубоко ганут; са мора ветар дуну и донесе кишоносне облаке - замрачи се и паде неколико капи кише.

Кућа шкорпија.
Муња севну, загрме
и све утихну.

Моја љубазна домаћица, госпођа Рене, жели да ми поклони малог тукседо мачка, кога назива Манга а који се је прилепио за мене. Манга и ја проведосмо доста тренутака у мажењу на пространој тераси њене куће. Зато, сутрадан, он и ја пођосмо у посету ветеринару, на јужну страну острва, у главни град Икарије, Агиос Кирикос.
Мала, приватна, ветеринарска станици у главној улици била је пуна отворених џакова мачије хране из којих су вирили мачији репови... Ветеринар бејаше симпатичан и крупан брадоња. Помагала му је млада дама, вероватно рођака. Док је прегледавао Мангу опазих на зиду ветеринарску диплому Универзитета у Букурушту са великом црвеном петокраком у свом грбу... Љубазно али без много речи уручио ми је Мангине путне папире а ја му рекох на енглеском: “Хвала ти друже” - то га као за тренутак збуни, застаде, очи му се озарише а уста развукоше у осмех.


“Хвала ти друже”
У мрежи на вратима
зашуме лахор.

Комунисти су на Икарију донели организацију и напредак. Међу прогнанима било је доста инжењера, лекара и учитеља, а острво се још више одаљило од грчке владе. Али, и за време Отоманске окупације турска власт се је клонила острва које је 1912 разгласило Слободну државу Икарију.

Млад мачак Манга
напушта Икарију.
Руже цветају.

FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun

Dimitar Anakiev
FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun


After I had made the decision to leave my job in which I had invested considerable time, I was aware that I was beginning to resemble a rotten fruit fallen from a tree. At that time I was not yet familiar with Kyorai’s story of fallen persimmons, which his hut was named after.
Kyorai’s "Rakushisha" (House of Fallen Persimmons) - located in the part of Kyoto called Saga-Arashiyama - is itself a metaphor for an ideal of a self-imposed exile from society. Gathering in and around the hut were rotten windfalls, poets, entertainers and the occasional Buddhist monk.

Living in a hut,
I am but a firefly feeding
on smartweeds
- - - Kyorai

Besides Kyorai another rotten windfall, was Bashô, a poet teacher of many fallen fruits. Bashô lived the life of a windfall, travelling constantly. He stopped by Rakushisha twice: the first time in May, 1691, when he stayed for 16 days and wrote the Saga Diary.

Long summer rains--
poetry cards now peeled off,
traces on the wall
- - - Bashô

A short time before his death, Basho revisited one of his favourite disciple Kyorai at Rakushisha. This time he sojourned for three weeks.

River Katsura
no dust in the ripples
summer moon
- - - Bashô


Now I sit in the backyard of Rakushisha, my thoughts swarming. Here the past and the present meet. In front of Rakushisha is the former rice field, and above it, on Mt. Ogura. Between Ogura and Arashiyama runs the Katsura river, which in the mountains ran under a different name – the Hozu. Human spirituality has been rooted in this region since ancient times, and whether by chance or not, it is precisely here that, our small society of fallen fruits had gathered.

Before closing time of this famous hut, tourists have left Rakushisha, and suddenly I am left to its peacefulness.

Flower of Rakushisha:
shishi-odoshi's sudden
sound, silence again.




03rd April, 2020 Kyoto/Groznatovci

(Translated from Serbian by Branko Manojlović, Stephen Gill and Dimitar Anakiev)

ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Димитар Анакиев
ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Када сам донео одлуку да напустим посао у који сам уложио значајно време био сам свестан да постајем нешто налик на гњилу опалу воћку. Тада још нисам познавао причу о Кјорајевим опалим какијима и његовој колиби коју је именовао по њима.
Кјорајевља “Ракушиша” (Кућа опалих какија) – налази се у делу Кјота који се назива Сага-Арашијама - заправо је метафора која одпадништво од друштва узима за идеал. У овој колиби окупљале су се гњиле, опале воћке, углавном песници, девојке за забаву и покоји будистички монах.

Налик на свица
што се храни трстиком
живот у колиби
- - - Кјорај

Гњила, опала воћка био је, поред Кјораија, и Башо, узор и песнички учитељ многих опалих плодова. Башо је свој живот опалог плода живео непрестано путујући. У Ракушиши се је зауставио два пута, први пут маја месеца 1691 и остао је 16 дана током којих је написао Дневник из Саге.

Киша у лето-
траг песничких картица
на зиду видљив.
- - - Башô

Мало пред смрт, 1694, Башо је опет посетио свог омиљеног ученика Кјораиа. Задржао се три седмице у Ракушиши.

Река Кацура-
тако бистри таласи
летњи је месец.
- - - Башô

Седим сада у дворишту Ракушише и моје се мисли роје. Далека прошлост и садашњост додирују се. Испред Ракушише је некадашње пиринчано поље а између Огуре, која ту почиње и планине Араши онстран реке, текла је Кацура која је међу планинама још носила назив Хозу. Човечија спиритуалност устоличила се је у овом крају од прадавних времена и баш ту се је, да ли случајно, сретало друштво опалих плодова.
Пред затварање ове знамените колибе, задњи туристи напустише Ракушишу и одједном остадох сам обузет њеним миром.

Цвет Ракушише-
звук страшила за јелене
затим тишина.
*

БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Димитар Анакиев
БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Башоовим стопама ходам дуго, а ипак, тек недавно, наша стопала су се заиста преплела. Прво крај језера Бива, где је Башо пролазио на путу за Кјото, и где почива, и сада, овде, покрај реке Кацуре, над чијим кањоном, у литицама, је Зен манастир Даихикацу (Велика милост); ту је Башо, посетивши га накратко, записао хаику:

Планинска трешња
цвета – одмах изнад ње
Велика милост.

Даихикаку, је мали али живописан зен манастир на стрмим падинама планине Араши са кога пуца поглед на кањон Кацуре. Усхићеност пејзажом и положајем манастира до кога се долази серпентинама, а затим дрвеним, па каменим степеницама, једнака је његовој духовној лепоти.
До њега дођох ходајући од Ракушише преко планине Огура и затим прешавши пенушаву реку Кацуру преко издуженог и ниског моста Тогецу, који плени како именом¹, тако и изгледом.
Шетајући уским кругом манастира и загледајући све камене натписе по серпентинама узалуд сам тражио Башов хаику. Тек при излазу из манастира вртнар ме изведе до пута уз Кацуру на коме је стајао велики камен, местимично обложен маховином, са уклесаним Башоовим стиховима.
Наставивши истим путем назад до Тогетцу моста, од кога се је тешко опростити, провео сам пријатне тренутке са два песника која сам овде срео: Стефанoм Гилoм и Хисаши Мијазакијeм.. Начинили смо заједничку фотографију а ја сам, мислећи на Башову песму, записао хаику:

Тече Кацура
млечна – одмах покрај ње
сусрет песника.
*

¹Тогецу-кјо - “мост преко Месеца”
*

MISTIČNI SUSRET SA HANDKEOM U GREBINJU (12 haiku)

Dimitar Anakiev
MISTIČNI SUSRET SA HANDKEOM U GREBINJU*
(Jesenje putovanje u Austrijsku Korušku, 12 haikua)
-

Kameno srce
Karavanki a moje
uznemireno.
-
Jesen pre mene
stigla na put 66
za Grebinje.
-
Kraj Starog sela
četiri breze čuvaju
kukuruzište.
-
Jugoslovenstvo
ovde jesenas cveta:
Koruška njiva.
-
Jesenji vetar
leluja grane breze
uz Staro selo.
-
U Starom selu
planinska staza prema
ruševinama.
-
Jesenje sunce:
bankomat u Grebinju
ne zna slovenački.
-
U ogledalu
Kulturnog doma Grebinje
susrećem pisca.
-
Iznad Grebinja
kamena hrid a na njoj
Marijin zamak.
-
Lepo zvuči u
Koruškoj rečenica:
„ja sam srpski pesnik“.
-
Pastorala
na putu za Blajburg: krave
se mirno pasu.
-

Na spomeniku
ljudi koji beže već
zarđaveli.
-
*Rodno mesta Petra Handkea

НИШТА НА СИЛУ, 12 хаику са Икарије

Каво Папас, Евдилос, Икарија, Грчка, са стеном у коју су уклесани стихови Клеобулуса, песника из 6. века П.Н.Е. ”Ништа на силу”


Димитар Анакиев
НИШТА НА СИЛУ, 12 хаику са Икарије, септембар 2018

1.
Пуче хоризонт...
И баш ту дивље цвета
стручак мушкатле.

2.
“Ништа на силу”-
литица где северац
таласе ломи.

3.
Са Атере пут
неба заплови сунце
а за њим и ја.

4.
Капела светог
Димитра-литица
пада у море.

5.
У Косикији
кућа са шупом, кућа
са црквицом.

6.
Безбројне њиве
од камена све до
Коскина замка.

7.
Козији брабоњци
у Коскина замку-зло
убија Ђорђе.

8.
Врата црквице
Свете Богородице
отвори гуштер.

9.
Повезује све
културе свих времена
домаћи мачак.

10.
Село Трапало:
под литицама куће,
плажа и црква.

11.
Немилосрдни
ветар – Артемидина
је светковина.

12.
Насеље Пиги –
прве сунчане зраке
разносе мрави.