БАШО ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА (И ЈУГОСЛОВЕНИМА)

Димитар Анакиев

БАШО ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА (И ЈУГОСЛОВЕНИМА)
Осврт на две књиге стихова и прозе Мацуо Башоа у преводу Хирошија Јамасаки Вукелића


У Београду, у издању издавачке куће Танеси, појавиле су се две веома вредне књиге хаику поезије и прозе, обе у преводу и са коментарима Хироши Јанмасаки Вукелића. Реч је о књигама Башових хаибуна “Уска стаза ка далеком северу”, која је изашла 2012 и књиге Башових хаикуа “Облак цветова”, изашлој 2016. Могли би смо рећи да су ове две књиге заправо нека врста сабраних дела Мацуо Башоa и као такве су нова фондација, ново утемељење, ново укорењивање Мацуо Башоa у српској и југословенским литературама, овај пут знатно дубље и много прецизније, а такође и много компетентније и песнички убедљивије, него што је то успело славним претходницима. Ове две књиге надмашују на сваки начин све што је до сада било урађено у претстављању хаику поезије и Мацуо Башоа у српској и југословенским литературама. Као такве оне су књиге за песничко узглавље али и раскошни песнички уџбеници, који плене својом целовитошћу и једноставношћу. Усудићу се да кажем да је Хироши додао нашој преводилачкој литератури, поред свог талента и јапански дух темељитости, прецизности и племените једноставности која је углавном туђа нашем поднебљу и карактеру. Имати “Јапанца”, који преводи на српски је велики привилегиј. Вероватно и због тога ове књиге тако снажно искорачују и надвишују своје претходнице а пре свега ненадмашан је њихов поетски квалитет. Показаћемо то на примерима неколико најпознатијих песама:

Прастари рибњак... (5)
једна жаба ускочи: (7)
-звук воде. (3)

(превод: Хорацио Блајт-Владимир Девидé)


Стари рибњак. (4,5)
Жаба скочи у воду: (7)
чује се пљусак. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)

Не броје се сви слогови једнако! Непотребно је вештачки додавати префикс “пра” да би се добила кованица од пет слогова ако се уочи квалитет слога “а” у речи “стари”, да је то дуг слог који се може бројати за два. Ја сам га, “штоса ради”, рачунао “1,5” па је у укупном збиру слогова првог стиха 4,5 слогова, уствари, песнички речено, јесте пет слогова. Задњи, најважнији стих песме, код Девидéа има само три слога – зашто? Тиме се значајно руши конструкција песме и ефекат задњег стиха смањује. Озбиљан песник себи не сме дозволити такав луксуз. Девидé је тај стил превода видео код Блајта (који и није био песник) а данас је водећи у англосаксонској литератури где се сматра показивањем “зена” то да је стих самосталан и директног дејства. На тај начин се “зен” уздиже на раван метофоре и тумачи као нешто ирационално. А није ли Зен нешто једноставно, да не кажем “логично”? Хироши рационализира задњи стих, чинећи га дескриптивним, уносећи дистанцу, а са њим рационализира и “зен” и то је по мени једино исправно решење, које овде, у односу на досадашњу праксу превођења, делује готово револуционарно, ослобађајуће. То је та једноставност која је потребна хаикуу и зену. Изузетно леп превод, класичне лепоте, који усто обрће на главу западњачко схватање “зена” и показује како треба приступити идеолошким догмама у поезији! И све то тако лако и једноставно, готово “успут”!

На голој грани (5)
шћућурен сједи гавран - (7)
јесењи сумрак. (5)

(превод: Хорацио Блајт -Владимир Девидé)


На голу грану (5)
спустише се црни гавранови. (8)
Јесење вече. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)


И овде је у првој песми на делу Блајт кога Девидé верно преноси. Види се потпуно неразумевање песничке форме хаикуа. Песма је пародична а форма је класична тј. форма не следи садржини: један у клин, други у плочу! Поново је проблем Блајтово догматско схватање “зена”. Хироши продужава други стих, прво зато што је дужи у оригиналу а друго зато што неправилност форме - коју разбија други стих - служи комичном ефекту. Ето зашто је важно познавати форму и употребљавати њене ефекте. Овде је неправилна форма резултат песничке прецизности а не одраз аљкавости или незнања, како је код нас често случај. Треба уочити и успешно употребљену песничку фигуру “црни гавранови” којом се овај Башов хаику приближава духу нашег фолклорног изражавања.


Као једна породица под истим кровом (12)
спавали смо заједно, (7)
конкубине и ја и шумска детелина и месец. (16)

(превод: Дејан Разић)

Монах и блуднице (6)
под истим кровом: (5)
детелина и месец (7)

(Превод: Отавио Паз-Мирјана Божин)

Под истим кровом (5)
спаваше и блуднице. (7)
Грахор и месец. (5)

(превод: Хироши Јамасаки Вукелић)

Овај хаику узет је из Башовог хаибуна о Кисагати. Хирошијев превод је толико супериоран да је то готово болно. Разићев “хаику” има 35 слогова (4 више од танке) али је због тако огромног раскорака готово симпатичан својом непретенциозношћу и изгледа као нека врста “зен хаику”. Превод Паз-Божин, песнички много амбициознији, показује колико је један слог важан у хаику. Вишак од једног слога у првом стиху није само метрички проблем, проблем ритма кога ухвати наше уво, већ тај слог вишка, као ексер што штрчи у ципели - “убива” - указује и на неадекватну садржину. Проблеми форме никад нису сами за себе, увек говоре и о неподесности садржине. Све то елегантно и једноставно поправља Хироши. И заиста, без Хирошија ми небисмо имали Башоа. А са њим га имамо, таквог какав у оригиналу јесте: јапански а наш!

Хирошијеви преводи Башоа биће пре свега заинтересованом и талентованом читаоцу изузетна поетска литература и путоказ за властиту праксу а онда и префињени уџбеник јапанске културе. Топло саветујем нашим песницима и уредницима да се окану деструктивног утицаја “Мекдоналдс хаикуа” и окрену се уметности писања хаикуа коју нам у целини нуде ове књиге разодевајући хаику форму до танчине а затим и њену културно-историјску позадину.

Књигу “Облак цветова” Хироши посвећује Срби Митровићу са којим је пријатељевао и почињао да преводи хаику на српски. Њих двојица су почела преводе хаикуа као берићетни преводиочки дует. Пошто је и аутор ових редова почетком деведесетих доста времена проводио у Србином стану у Капетан Мишиној, дискутујући хаику, биће ми дозвољено да овај кратки приказ завршим мојим хаикуем из тог времена, који је такође посвећен Срби Митровићу:

Сва обасјана,
на зимској клизавици,
Србина соба.

Димитар Анакиев


У Радовљици, 3.12.2016