20 GODINA OD PREVODA SANTOKE NA SRPSKI

Godina 2013 je godina jubileja a i godina novih početaka. Pre dvadeset godina, 1993 u Nišu su ne samo pokrenute Haiku novine, koje još traju, već je po prvi put na srpski (tada verovatno još: srpskohrvatski) preveden Santoka Taneda (1882-1940), značajan autor jiyuritzu stila (slobodnog stila), koji je, kako sam to zapisao u Deklaraciji sa ostrva Jakušima (Yakushima declaration), zapravo početak novog žanra - žanra međunarodnog haikua.
Haiku novine ne treba posebno tumačiti jer one postaju raspoznatljiv znak već svojim kontinuitetom u dvodecenijskom trajanju. Međutim prevod Santoke, koji sem štampao u autorskom izdanju knjižice "Pesme samoće" (84 haikua, moto i pogovor) u samo 100 primeraka (koji su planuli) zaslužuje posebnu pažnju iz dva razloga: prvi je taj da su ti moji prevodi u srpskoj literaturi doslovno pokradeni i niko ko citira Santokine pesme ne pominje autora prevoda, već se misli: ili da se je Santoka nekako sam preveo u srpski, ili se autori koji Santokine pesme objavljuju u svojim knjigama nadaju da će oni biti proglašeni donosiocem Santoke u srpsku literaturu.

Lopovstvo nama nije strano, pa se tako moje pesme nalaze i u "eminentnim" knjigama bez potpisanog prevodioca. Događalo se i to da se Santokina uzrečica sa početka moje knjige, koju u toj knjižici navodim kao njegov moto, a ne kao njegovu pesmu, shvatila pogrešno pa je i citirana na jednom mestu kao pesma. A pošto je autor tog plagijata svoju krivotvorinu preveo na engleski, onda se kao "nova Santokina pesma" našla i u izboru Santokinih pesama na nekom engleskom blogu. Štaviše, kada sam upozorio korisnika mojih prevoda Santokinih pesama, da nije navedeno ime prevodioca, bilo mi je rečeno da to nisam ja preveo, već ta osoba koju opominjem da koristi moje prevede a kao izvor (prevoda te osobe) mi je naveden engleski sajt na kojem je Santokin moto pogrešno preveden sa mog srpskog preveda na engleski - kao pesma (objavljen moto u mojoj knjižici se vidi na slici ispod). Pošto dobro znam odakle sam uzeo i preveo Santokin moto, i da je taj izvor nedostupan "novom prevodiocu" željnom Santokianske slave, ostalo mi je samo da se kiselo nasmejem i upozorim sagovornika da me u oči laže...

Medjutim nezavisno od ovih negativnih iskustava, taj prevod Santoke, koga sam u samizdatoj knjižici "Pesme samoće"(sa 84 Santokinih haikua) prelomio i dizajnirao sam, takođe sam sam grafički opremio i povezao u maloj knjigoveznici koja je tada radila u sklopu niške Narodne biblioteke, bila je zapravo početak jednog vrlo značajnog puta koji je vodio u osnivanje slovenačkog časopisa Prijatelj, saradnju sa časopisom Azami u Osaki, zatim saradnje sa Jimom Kacijanom na antologiji balkanskog haikua Knots, zatim osnivanja Svetske haiku asocijacije (WHA) i konačno, ove godine, kao kruna tog puta pojaviče se Kamesanova svetska antologija haikua na temu rata, nasilja i nepoštovanja čovekovih prava a u toj antologiji pojaviće se 904 pesama, na 35 jezika od 385 autora sa svih kontinenata. Kakav sjajan uticaj i domet tako male knjižice. Evo kako su u njoj bile prelomljene pesme:

Knjižica "Pesme samoće" me je ponela samosvojim putem, prema pravcu koga tek sada sagledavam. Svaka i najmanja stvar, pa i najmanja knjiga, može imati izuzetnu važnost. A i to da su je u medjuvremenu masovno pokrali, pokazuje kakva je njena važnost.