VIŠEGODIŠNJE CVEĆE

VIŠEGODIŠNJE CVEĆE (PERENNIAL PLANTS)

Čini mi se da je jedan od osnovnih problema u današnjem haiku to što smo okupurani haikuem i teorijam haikua koja dolazi iz engleskog jezika-zapadnog jezika iz kojeg haiku ne potiče i koji se lažno predstavlja haikutvornim tj. emancipovanim od japanskog haikua i kulture. Na žalost, haiku u engleskom jeziku nije privukao pesnike već intelektualce. Zato u engleskom jeziku imamo vrlo malo ljudi sa potrebom da kroz haiku priča o svojim vizijama, iskustvima, osećanjima i doživljajima (što inače pesnici strastveno i neutešno rade) a imamo mnogo onih koji se bave jezikom i formom i jedino o tome govore stalno i neprekidno. Umesto da bi poput pravih pesnika davali primere svojih pesama koje na odredjeni način svojstven haikuu govore o ljubavi, ratu, prijateljstvu, društvu ili čemu već žele-- oni do u beskonačnosti raspravljaju formalističke principe. Onomad sam pročitao četiri primera iste pesme nekog čoveka u kojima se isprobava delovanje cezure! Prilično je monotono i nezanimljivo pomerati cezuru sa jednog sloga na drugi i to četiri-pet puta. O čemu govori taj tekst—niočemu!
Zar nije bolje da nam pesnik pokaže svoja četiri-pet haikua o ljubavi (recimo) te ponudi čitaocu da oceni njegov duhovni i pesnički napredak u shvatanju teme. To bi bilo vrlo suštinski i vrlo pesnički. Na primer da kaže:"Ovako sam o ljubavi pevao pre dvadeset i pet godina--pa predstavi primer--, zatim sam o ljubavi pevao na sledeći način--pa primer--, pa zatim..., a danas evo kakav haiku napisah ženi za rodjendan..."
Kako bi to bilo divno pesničko iskustvo! Tako bi saznali kakvi su ljudi tamo preko okeana i kakva je njihova srčana kultura i navike a tome poezija i služi: da se upoznajemo kao ljudi. Ali upoznavanje izostaje i nažalost moram reći: komuniciranjem putem haikua na engleskom jeziku ostajemo jedan drugom stranci, nepoznanice. U tom smislu haiku na engleskom jeziku nije adekvatna zamena za japanski haiku ako takvu pretenziju ima, a rekao bih da ima i to neskriveno. Umesto humanih sadržaja presipa se iz šupljeg u prazno ali visokoučeno! Metod ovih formalističkih egzibicija upotpunjuje citiranje nekakvih egzotičnih floskula (lažno spiritualnih i kvazi egzotičnih) koje u smesi formalnih misli (tipa „onji“ ili „more“ ili „jukstapozija“ ili se radi o "novim definicijama" jer ta gospoda stalno nešto objašnjavaju, definišu i redefinišu a poeziju slabo pišu) čine betonsku armaturu „nepobitnog znanja“ koje su u satelitskim kulturama engleskog jezika uzima zdravo za gotovo... Kako je to daleko od skromnosti pesništva! I kako je to daleko od pravih poetskih potreba! A to, da smo japansku kulturu prirode izgubili sa horizonta nije potrebno govoriti.
Forma 17 slogova je za intelektualnu elitu „smrtonosna“ jer nije špekulativna već prozaično jednostavna a poput prazne čaše traži da se stalno puni poetskim sadržajem. A tog sadržaja ti ljudi izgleda nemaju i u tome je problem, izvor svih problema.
Zato me ne začudi što u jednom poznatom američkom haiku časopisu nadjoh belešku o svojoj knjizi haikua o kojoj piše i nevorovatna misao: „..that successfully insist that haiku can be 'about' something.“ Dakle „uspešno tvrdim da se haikuem može nešto reći“. Naravno da je takva „tvrdnja“ dosta neobična medju onima koji navodno "pišu haiku" a da pritom nemaju šta reči. Izgleda da je za većinu zapadnjaka haiku ime za formalistički ritual. Reći "pišem haiku" za njih znači otprilike kao "treniram jogu" ili "bavim se filatelijom"--nema tu pesničkih obaveza, niti obaveza da se nešto kaže.
Učesnici haikuističnog rituala u engleskom jeziku često navode kao razlog nepisanja u formi 17 slogova (da li pomalo rasističku?) teoriju da engleski i japanski jezik nisu isti. U čemu bi mogao biti smisao ove tvrdnje? Da li to znači da su drugi jezici medjusobno isti? Očito je da ti ljudi koji pišu teorije haikua na engleskom ne samo da nisu pesnici već nisu ni prevodioci. Prevodjenje je važna pesnička delatnost i smem reći da pesnik koji ne prevodi ne može dovoljno iskoristiti svoje pesničke sposobnosti a još manje može biti autoritet u polju poezije. Proces prevodjenja donosi važne spoznaje, to je najbolja škola poezije. Kada bi naše kolege haikuisti engleskog jezika prevodili iz drugih jezika u svoj (ili obrnuto) znali bi da posao prevodjenja postoji baš zbog toga što jezici nisu isti. Ako oni to paradoksalno ne znaju, a donose obavezujuće pesničke zaključke onda je takvo ponašanje nalik nasilničkom, jer onaj koji ne zna a koristi autoritet i primućstva imperijalnog jezika da bi izgledalo kao da zna--nametnuo je pesnicima subordiniranih jezika i kultura svoje neznanje kao znanje samo zato jer govori imperijalnim jezikom... Stvari stoje drugačije, razlike medju jezicima su osnova kulture i čine njen karakter-- ali kulturne razlike ne smeju da uništavaju naše zajedničko poetsko tlo.
Dajem jedan sveži primer iz moje današnje dvojezične haiku prakse. Sledeći haiku sam napisao povodom ženinog rodjendana na srpskom i slovenačlom, zatim sam ga za potrebe ovog teksta preveo na engleski:

Ženin rodjendan:
višegodišnje cveće
kiša osveži

Ženin rojstni dan:
trajnico zraven hiše
je osvežil dež

My wife birthday:
a perennial by the house
refreshed with rain
(Prevod: Dimitar Anakiev)

Haikui su napisani u 17 slogova, ali haiku na slovenačkom ima tri reči više od haikua na srpskom (statistički podatak za kolege koji pišu na engleskom: reč je o 33,33% dužoj pesmi--izgleda baš toliko dužoj koliko tvrdite da je prosečno duži engleski haiku od japanskog! Pa šta onda?) i to veoma značajne reči: „pored kuće“, plus glagol "biti" a i vreme pesama je drugačije: u srpskom je aorist u slovenačkom perfekt (slovenački nema aorist!)-- pesme medjutim imaju isto značenje (reč je o jednom istom haikuu originalno napisanom dva puta, na dva jezika--svaka od pesama je original iako je prvo nastala srpska verzija) i prenosi istu emociju koju sam zapisao u veoma srodnim jezicima. Haiku na engleskom opet ima nove karakteristike: dve nove reči iz slovenačkog potrebne su i u engleskom, takodje i perfekt, ali dodat je pridev "moja" a glagol "biti" je izbačen.
Zaključak: razlike od jezika do jezika su suštinske i posledica kulturnih razlika koje ne smemo uništavati već negovati! Razlike medju jezicima nisu nepoželjno zlo koje treba eliminisati i prevazići već sasvim suprotno: jezičke razlike su glavni izvor pesničkog bogatstva ovog sveta! Oni koji skrnave poeziju i otpisuju strane kulture i uticaje sa argumentom "postojanja jezičkih razlika" kao opravdanja za svoju nakaradnu, kvazipoetsku praksu, pokazuju i dokazuju svoje suštinsko nepripadanje svetu poezije koga tako intenzivno i bez ikakve sumnje definišu i redefinišu. Tendencija (kvazi)poetske prakse kao jezičke unifikacije je pored ostalog i izrazito nedemokratska i svakako nije osnova za relevantne teorije o haiku! Izvesno je da takve teorije ne mogu biti univerzalne (da važe u svim jezicima prosto zato što same sebe definišu kroz kulturnu redukciju). Smatram takodje da ovakve teorije pored svoje očite neuniverzalnosti ne mogu biti uzdignute ni na nivo lokalnog kulturnog stava (zato što su mnogi pesnici engleskog jezike dokazali suprotno).Šta su onda one? Pre svega i jedino individalna licentia poetika. Individualno svaki pesnik može a možda i mora da postavlja principe svoje poetike. To što se odredjeni indivudualni stvavovi plasiraju kao kulturološke istine a u slučaju haikuista engleskog --imperijalnog-- jezika u satelitskim kulturama odmah i automatski unapredjuju u "univerzalne" istine, je poseban problem. S jedne strane postoji očita tendencija tih imperijalnih i samozvanih pesničića da govore u ime svojeg imperija i kada se kaže "japanski nije sličan engleskom" to znači "naš imperij nedozvoljava japanski uticaj na našu pobedonosnu kulturu", not allowed! Mi se tu pitamo a ne Japanci! S druge strane postoji tendencija subordiniranih pesničića za automatsko i nekritičko pretvaranje impulsa dolazećih od imperatora u kvazi univeralne vrednosti.
Forma 17 slogova dakle omogućava da se uoče razlike medju ljudima i kulturama i to je bez sumnje za poeziju od suštinskog značaja. Klasična forma ističe karakter jezika i kulture!