HAIKU I IMPERIJALIZAM

Dimitar Anakiev
HAIKU I IMPERIJALIZAM


足は手は支那に残してふたたび日本に
Ashi wa ta wa Shina ni nokoshite futatabi Nihon ni
Noge i ruke ostale u Kini, vi se vraćate u Japan

Santoka Taneda



Septembra 2010. dogodio se incident u Istočnom kineskom moru kojom prilikom je japanska obalna straža kratkotrajno uhapsila i zadržala posadu kineskog broda koji je ribario u vodama kraj Daijao (Daiyao) ostrva, koja su tradicionalna „ribarska platforma“ ribarima sa Tajvana (štaviše, „daiyao“ na kineskom znači „ribarska platforma“). Ta kineska ostrva okupirao je Japan krajem XIX veka, međutim, nakon poraza japanskog imperijalizma u Drugom svetskom ratu međunarodna zajednica je odlučila da se okupirane kineske teritorije vrate Kini. Do toga nije došlo jer je u Kini 1949. pobedio Mao Zedong, pa su ova ostrva prepuštena na upravu Japanu, a prema odrebama specijalnog Američko-japanskog ugovora
Na osnovu tekstova i polemike koja se nedavno, nakon septembarskog incidenta, rasplamsala u časopisima »New York Times«, »China Daily« i »The Japan Times« čitalac je mogao da uoči da je tema imperijalizma na Delekom istoku veoma vruća, pogotovu zato što Kina postaje sve važniji faktor međunarodnih odnosa i više ne dozvoljava da razni globalni i lokalni imperijalisti po svojoj volji raspolažu njenim teritorijama. Štaviše, Kina pokazuje tendenciju vraćanja i reintegracije otkinutih delova svoje teritorije, kao što se je to desilo u slučaju Hongkonga.

Na ovom mestu bi trebalo istaći nekoliko stvari koje su od važnosti i za takozvani „međunarodni haiku“:

1. Japanska imperijalistička politika prema Kini ostavila je značajan pečat na japanski haiku i indirektno dovela do stvaranja osnove međunarodnog haikua. Tako su pesnici prvi put u japanskoj istoriji bili u prilici da mogu i moraju da se opredeljuju po kompleksnim pitanjima svoje kulture, koja nastaju usled prelaska iz uskog feudalnog u širi kapitalistički sistem; pokazalo se da ideologija feudalizma ne može da da odgovor na nova pitanja koja pred pesnika postavlja kapitalizam svojim ekspanzionizmom ali i svojim kosmopolitizmom.

2. Politika japanskog imperijalizma, koja je nastupila nakon integracije Japana u kapitalistički društveni red, dovela je do raskola u japanskoj unutrašnjoj politici prema haikuu: dominantna, nacionalistička linija, nazovimo je »strategija 'doma' (uchi)«, čiji je idealistički simbol Takahama Kjoši, bila je oslonac japanskom imperijalizmu a krhka, od vlasti proganjana i prema moći opoziciona linija, nazovimo je „inostrana“ („soto“), čiji je najistaknutiji predstavnik Santoka Taneda, postala je kamen temeljac „internacionalnog“ haikua. Pesnici ove linije bili su poznati po svojoj otvorenosti prema tuđim (zapadnim) uticajima.

3. Japanski nacionalizam koga je naoružao Zapad uperuje svoje cevi prema Kini, paradoksalno proglašavajući svojom ideološkom osnovom tekovine i pripadnost kineskoj civilizaciji. U ime Kine se takoreći napala Kina. Kjoši Takahama postavlja u centar nacionalnog haikua ideologiju "kacho fuei" (ptice i cveće), koja je direktno preuzeta iz istoimenog kineskog figurativnog slikarstva (花鳥魚蟲hua, niao, yu, chong—cveće, ptice, ribe, insekti) i, takođe, magični ritam prirode od 5 i 7 slogova, zajednički kineskom i japanskom kratkom stihu, i, naravno, „kigo“-- još jedan tipičan element kineske kulture proglašava se esencijom japanskog duha. Ultimativno odvraćanje pogleda od humanizma u imperijalističkom Japanu teče paralelno sa teškim zlodelima koje vrši japanska fašistička armija širom Azije, a posebno u Kini. Zato je, opet paradoksalno, imajući u vidu da je Zapad od Japana načinio svog glavnog vojnika protiv Kine, zapadnjački manir postavljanja čoveka i humanizma u centar japanskog haiku pesništva od strane jiyuritsu pesnika (Ogivara, Santoka, Hosai) ali i celokupnog pokreta „Novi haiku“ smatran od strane nacionalista veleizdajom Japana. Drugim rečima, u vreme svoje kapitalističke ekspanzije Japan želi da sačuva svoj feudalistički duh u kome humanizam i posledični kriticizam ne mogu da deluju. Ova izopačena i, pre svega, nedemokratska politika Japana biva podržana kao efikasna borbena formacija i od strane Zapada, čije interese Japan brani i na čijem putu se nalazi Kina, jedina država i kultura koju zapadni imperijalizam nije mogao da osvoji—čak ni udruženim snagama.

4. Odnos međunarodnog haikua i imperijalističke osovine Zapad-Japan (veza globalnog i lokalnog imperijalizma) i danas predstavlja pesnički izazov dok su paradoksi prošlosti i danas živi. Istorijski gledano, međunarodni haiku je dete zapadnjačkog imperijalizma, međutim, haiku je na Zapadu omasovio New Age, pokret koji je na Zapadu, a pre svega u Americi, odbacio politiku moći i imperijalizma -- postavivši humanizam u centar svog zanimanja -- na isti ili sličan način kako su to nekad u Japanu radili jiyuritsu pesnici.

5. Međunarodni haiku nije isključivi rezultat imperijalizma. Kultura se, srećom, širi i prijateljskim vezama a ne samo putem imperijalnih osvajanja. Na primer, balkanske države koje uglavnom nemaju imperijalističku istoriju, već su i same često bile žrtva imperijalizma, stvorile su svoju haiku literaturu potpuno nezavisno od tokova imperijalnih uticaja. U Rumuniju, na primer, haiku je ušao preko japanske knjige poklonjene rumunskom knezu a prvi rumunski prevodi haikua, načinjeni mnogo pre onih kojima je rukovodila imperijalna sila, nastali su uz pomoć kineskog baštovana koji je živeo u Bukureštu.

Kao i pre jednog veka imperijalizam je i danas jedan od najvećih izazova međunarodnog haikua, a pre svega je odnos prema moći glavna determinanta pesničkih puteva. Iskustva u organizovanju konferencije Svetske haiku asocijacije (SHA; World Haiku Association /WHA/ ) 2000. godine u Tolminu (Slovenija) govore da haiku pesnici sveta imaju potrebu za druženjem, prijateljevanjem i razmenom poezije (o tome svedoči ogroman entuzijazam učesnika među kojima su bili i pesnici svih tada zaraćenih balkanskih država), ali i da međunarodni haiku ne može biti nedemokratski organizovan. Relativni neuspeh te konferencije posledica je asimilacije prvobitno demokratskih intencija organizacije u lokalno-japansku formu organizacije poznatu pod imenom Tate-Shakai (縦社会)—The Vertical Society. Jednostavno rečeno, japanski pesnici kidnapovali su originalni koncept SHA i pretvorile je u svoju lokalnu imperijalno-kulturnu formaciju.
Iznenadna suspenzija humanosti je bila vrlo specifično i dragoceno kulturološko iskustvo vezano za Japanske pesnike prilikom osnivanja SHA. Svakako, kultura, pogotovo međunarodna kultura, ne može biti građena na suspenzijama humanosti. Odnos prema moći bio je i ostaje ključna tačka kulturnih razmimoilaženja. Međunarodni kulturni odnosi mogu biti samo demokratski—u suprotnom su negacija samih sebe. Neki pesnici nemaju dovoljno vlastite moći, pa moraju da zajašu vetar državne moći da bi kao pesnici bili živi...
Za divno čudo, imperijalizam u Japanu ostaje na ceni, čak i kao neskrivena zvanična politika. To je tekovina koju tamošnja vlast brižljivo gaji kao što etno-profesionalni vojnici (tipa Gurke ili Kozaci) gaje svoju porodičnu tradiciju i ne mogu, izgleda, nikad da postanu civili. Ovo bi trebalo uvek imati na umu kada se govori o Japanu. Iza takvog ponašanja očito postoji širi interes koji ga podupire. Nije nikakva tajna da ceremonijalne svetkovine duha mača na imperijalnom groblju Jasukune (zbog kojih Kina neprestano i uzaludno protestuje jer, zapravo, slave fašističke oficire koji su prouzrokovali strašne masakre u Kini) podržava japanska država i »nevidljivi« strani sponzori—verovatno oni čije interese ti vojnici danas brane... Jesu li to oni isti vojnici koje opeva Santoka?