FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun

Dimitar Anakiev
FLOWER OF RAKUSHISHA, haibun


After I had made the decision to leave my job in which I had invested considerable time, I was aware that I was beginning to resemble a rotten fruit fallen from a tree. At that time I was not yet familiar with Kyorai’s story of fallen persimmons, which his hut was named after.
Kyorai’s "Rakushisha" (House of Fallen Persimmons) - located in the part of Kyoto called Saga-Arashiyama - is itself a metaphor for an ideal of a self-imposed exile from society. Gathering in and around the hut were rotten windfalls, poets, entertainers and the occasional Buddhist monk.

Living in a hut,
I am but a firefly feeding
on smartweeds
- - - Kyorai

Besides Kyorai another rotten windfall, was Bashô, a poet teacher of many fallen fruits. Bashô lived the life of a windfall, travelling constantly. He stopped by Rakushisha twice: the first time in May, 1691, when he stayed for 16 days and wrote the Saga Diary.

Long summer rains--
poetry cards now peeled off,
traces on the wall
- - - Bashô

A short time before his death, Basho revisited one of his favourite disciple Kyorai at Rakushisha. This time he sojourned for three weeks.

River Katsura
no dust in the ripples
summer moon
- - - Bashô


Now I sit in the backyard of Rakushisha, my thoughts swarming. Here the past and the present meet. In front of Rakushisha is the former rice field, and above it, on Mt. Ogura. Between Ogura and Arashiyama runs the Katsura river, which in the mountains ran under a different name – the Hozu. Human spirituality has been rooted in this region since ancient times, and whether by chance or not, it is precisely here that, our small society of fallen fruits had gathered.

Before closing time of this famous hut, tourists have left Rakushisha, and suddenly I am left to its peacefulness.

Flower of Rakushisha:
shishi-odoshi's sudden
sound, silence again.




03rd April, 2020 Kyoto/Groznatovci

(Translated from Serbian by Branko Manojlović, Stephen Gill and Dimitar Anakiev)

ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Димитар Анакиев
ЦВЕТ РАКУШИШЕ

Када сам донео одлуку да напустим посао у који сам уложио значајно време био сам свестан да постајем нешто налик на гњилу опалу воћку. Тада још нисам познавао причу о Кјорајевим опалим какијима и његовој колиби коју је именовао по њима.
Кјорајевља “Ракушиша” (Кућа опалих какија) – налази се у делу Кјота који се назива Сага-Арашијама - заправо је метафора која одпадништво од друштва узима за идеал. У овој колиби окупљале су се гњиле, опале воћке, углавном песници, девојке за забаву и покоји будистички монах.

Налик на свица
што се храни трстиком
живот у колиби
- - - Кјорај

Гњила, опала воћка био је, поред Кјораија, и Башо, узор и песнички учитељ многих опалих плодова. Башо је свој живот опалог плода живео непрестано путујући. У Ракушиши се је зауставио два пута, први пут маја месеца 1691 и остао је 16 дана током којих је написао Дневник из Саге.

Киша у лето-
траг песничких картица
на зиду видљив.
- - - Башô

Мало пред смрт, 1694, Башо је опет посетио свог омиљеног ученика Кјораиа. Задржао се три седмице у Ракушиши.

Река Кацура-
тако бистри таласи
летњи је месец.
- - - Башô

Седим сада у дворишту Ракушише и моје се мисли роје. Далека прошлост и садашњост додирују се. Испред Ракушише је некадашње пиринчано поље а између Огуре, која ту почиње и планине Араши онстран реке, текла је Кацура која је међу планинама још носила назив Хозу. Човечија спиритуалност устоличила се је у овом крају од прадавних времена и баш ту се је, да ли случајно, сретало друштво опалих плодова.
Пред затварање ове знамените колибе, задњи туристи напустише Ракушишу и одједном остадох сам обузет њеним миром.

Цвет Ракушише-
звук страшила за јелене
затим тишина.
*

БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Димитар Анакиев
БАШООВОМ УСКОМ СТАЗОМ, хаибун

Башоовим стопама ходам дуго, а ипак, тек недавно, наша стопала су се заиста преплела. Прво крај језера Бива, где је Башо пролазио на путу за Кјото, и где почива, и сада, овде, покрај реке Кацуре, над чијим кањоном, у литицама, је Зен манастир Даихикацу (Велика милост); ту је Башо, посетивши га накратко, записао хаику:

Планинска трешња
цвета – одмах изнад ње
Велика милост.

Даихикаку, је мали али живописан зен манастир на стрмим падинама планине Араши са кога пуца поглед на кањон Кацуре. Усхићеност пејзажом и положајем манастира до кога се долази серпентинама, а затим дрвеним, па каменим степеницама, једнака је његовој духовној лепоти.
До њега дођох ходајући од Ракушише преко планине Огура и затим прешавши пенушаву реку Кацуру преко издуженог и ниског моста Тогецу, који плени како именом¹, тако и изгледом.
Шетајући уским кругом манастира и загледајући све камене натписе по серпентинама узалуд сам тражио Башов хаику. Тек при излазу из манастира вртнар ме изведе до пута уз Кацуру на коме је стајао велики камен, местимично обложен маховином, са уклесаним Башоовим стиховима.
Наставивши истим путем назад до Тогетцу моста, од кога се је тешко опростити, провео сам пријатне тренутке са два песника која сам овде срео: Стефанoм Гилoм и Хисаши Мијазакијeм.. Начинили смо заједничку фотографију а ја сам, мислећи на Башову песму, записао хаику:

Тече Кацура
млечна – одмах покрај ње
сусрет песника.
*

¹Тогецу-кјо - “мост преко Месеца”
*

MISTIČNI SUSRET SA HANDKEOM U GREBINJU (12 haiku)

Dimitar Anakiev
MISTIČNI SUSRET SA HANDKEOM U GREBINJU*
(Jesenje putovanje u Austrijsku Korušku, 12 haikua)
-

Kameno srce
Karavanki a moje
uznemireno.
-
Jesen pre mene
stigla na put 66
za Grebinje.
-
Kraj Starog sela
četiri breze čuvaju
kukuruzište.
-
Jugoslovenstvo
ovde jesenas cveta:
Koruška njiva.
-
Jesenji vetar
leluja grane breze
uz Staro selo.
-
U Starom selu
planinska staza prema
ruševinama.
-
Jesenje sunce:
bankomat u Grebinju
ne zna slovenački.
-
U ogledalu
Kulturnog doma Grebinje
susrećem pisca.
-
Iznad Grebinja
kamena hrid a na njoj
Marijin zamak.
-
Lepo zvuči u
Koruškoj rečenica:
„ja sam srpski pesnik“.
-
Pastorala
na putu za Blajburg: krave
se mirno pasu.
-

Na spomeniku
ljudi koji beže već
zarđaveli.
-
*Rodno mesta Petra Handkea

НИШТА НА СИЛУ, 12 хаику са Икарије

Каво Папас, Евдилос, Икарија, Грчка, са стеном у коју су уклесани стихови Клеобулуса, песника из 6. века П.Н.Е. ”Ништа на силу”


Димитар Анакиев
НИШТА НА СИЛУ, 12 хаику са Икарије, септембар 2018

1.
Пуче хоризонт...
И баш ту дивље цвета
стручак мушкатле.

2.
“Ништа на силу”-
литица где северац
таласе ломи.

3.
Са Атере пут
неба заплови сунце
а за њим и ја.

4.
Капела светог
Димитра-литица
пада у море.

5.
У Косикији
кућа са шупом, кућа
са црквицом.

6.
Безбројне њиве
од камена све до
Коскина замка.

7.
Козији брабоњци
у Коскина замку-зло
убија Ђорђе.

8.
Врата црквице
Свете Богородице
отвори гуштер.

9.
Повезује све
културе свих времена
домаћи мачак.

10.
Село Трапало:
под литицама куће,
плажа и црква.

11.
Немилосрдни
ветар – Артемидина
је светковина.

12.
Насеље Пиги –
прве сунчане зраке
разносе мрави.

T'GA ZA JUG (12 haikua Dimitra Anakieva)

Dimitar Anakiev
T'GA ZA JUG
Putovanje do sela Groznatovci i gradova Trn, Sofiju i Niš krajem septembra 2019 (12 haikua)

1.
Planinska magla
selo Groznatovci sa
nebom spojila.

2.
Kuća u selu
preživela – obešen
veš uz muškatle.

3.
Iz šume – mačka:
uši opaljene suncem,
naša Pegi.



4.
Zvezdano nebo
dečaštva skrila senka:
poras'o jasen.

5.
Iz paraklisa
Svete Petke: vijuga
uz Jermu grad Trn.



6.
Ispod Vitoše
na Dan nezavisnosti
pun Sofijski-ring.*

7.
Dovede me put
i do majčinog groba -
buket šumana.



8.
Sedam godina
otsutan iz Niša - vrh
Suve planine.

9.
Jata ptica u
praskozorje a moj Niš
još uspavan.



10.
Probudila se
pa u oblak uvila
Suva planina.

11.
Niška se zora
rađa – porumenela
Suva planina.



12.
Pegava mačka
iz sela – u mislima
sa mnom putuje.


*Sofijski ring je mega trgovački centar (mall) na kružnom toku oko Sofije.

Fotografije: Dimitar Anakiev

URBANOST I MODERNOST U HAIKU POEZIJI DEJANA BOGOJEVIĆA

Dimitar Anakiev
URBANOST I MODERNOST U HAIKU POEZIJI DEJANA BOGOJEVIĆA

Susret sa haiku poezijom Dejana Bogojevića uvek je izazov. Iako sam u nekoliko navrata pisao o fenomenu Dejana Bogojevića u našem haikuu, neka mi bude dozvoljeno da napišem još nekoliko reči uz njegove zbirke koje su tek nedavno došle do mene.
Reč je o trojezičnoj zbirci sabranih haiku izašloj u Sloveniji “Iščem obraz vode” (Tražim lice vode) i njegovom poslednjom zbirkom Ćutim sa majkom, izašlom povodom majčine smrti.
Dok čitam slovenačku zbirku nameće mi se misao da je Dejan Bogojević, uprkos tome da živi u srpskoj provinciji, kao malo ko u našem haikuu, izuzetno urban haiku pesnik. Ova pojava nije tipična za haiku, a kod nas posebno. Uzimam za primer njegov ciklus turističkih haikua napisanih tokom posete Budimpešti. Ne mogu se setiti da sam kod nas uopšte video turističkih haikua a nije ga ni lako pisati, jer pesnik biva izmešten iz svog prirodnog okoliša što znači da je sposobnost identifikacije, tako značajna za haiku, veoma umanjena. Ovaj fenomen, otežanog pisanja (dobrih) haikua izvan domaćeg tla, prvi put su uočili japanski pesnici koji su kao imperijalni vojnici bili poslati u Kinu. Potreban je elemenat urbanosti, da bi pesnik mogao biti duboko intiman i u stranoj zemlji. Za primer dajem tri zaista odlična Dejanova haikua napisana u Budimpešti:

Budimska tvrđava-
pogledi u tmini
postaju nove senke
*
obala Dunava -
svetlost koja uranja
i izranja u mašti
*
88 bisti kraljeva -
ponegde žbun
potamnele mahovine
*
Od urbanosti, potrebno je učiniti samo korak i uskočiti u modernost, kako je definiše japanski koncept “modernog haikua” (Gendai haiku). Haiku zbog svoje kratkoće obično nije liniearan izraz (neka mi bude dozvoljeno poređenje sa matematikom) već je pre svega za njega tipična eksponencijalnost (kao u matematici kvadratna funkcija). Ona se postiže jukstapozicijom, superponiranjem dva nezavisna elementa u asocijativnu vezu, čime su u stvari formira primitivna metafora, postupak kakvog viđamo u filmskoj montaži (o čemu je pisao Tarkovski u svojoj knjizi Kiparenje u vremenu). I Dejanovi haikui bazirani su u jukstapoziciji, evo nekih primera:

ciganska muzika -
starac preturom štapom
po kontejneru
*
sahrana -
lica pokislih ljudi
osvetli munja
*
Međutim, posle drugog svetskog rata grupi japanskih pesnika na čelu sa Kaneko Totom, prosti i jednostavni asocijativni postupci tako tipični za klasičan haiku nisu bili dovoljni u tesnoj koži koju im je skrojila nagla urbanizacija i modernizacija Japana. Oni su počeli da dižu eksponencijalni novo svojih pesama čineći od njih ne samo kvadrate već i kubove sve više se udaljavajući od fizičke stvarnosti, koristeći pritom simbolički jezik i pomerajući haiku od jednostavne, primitivne metafore ka kompleksnim alegorijama (zar nije fascinantno da se alegorija može stvoriti u samo u tri stiha?).
Jedan od tipičnih primera je poetski odgovor Tota Kaneke na poznatu Bašovu pesmu o usahlom polju:

Bolestan na putu
moji snovi lutaju
usahlim poljem.
(Macuo Bašo)

Ima i ovde upotrebe simboličnog jezika, “usahlo polje”, inače “kigo” (reč koja označava godišnje doba”) za zimu, označava smrt i autor ovde zapravo izražava svoje predosećanje skorašnje smrti. Potpuno sjajna pesma, jednostavna, duboka i melanholična, tipični Bašo, ali pogledajmo poetski “odgovor” Tota Kaneka na istu temu:

Spavah dobro
sve dok usahlo polje mog sna
neozelene.
(Tota Kaneko, prevod Dimitar Anakiev)

Kanekina pesma nije samo jednostavan izraz osećanja već je cela priča sažeta u trostihu. Tu više nije samo jedno godišnje doba, već pored zime, smrti (usahlo polje) imamo i “kigo” za proleće “ozeleniti”. Jasna je ideja reinkarnacije ali paradoksalno, ona pesniku ne donosi olakšanje već nesanicu. Bašo se je “uplašio” smrti a Tota Kaneko se je uplašio da će se ponovo roditi. Kakav fascinantan preokret u samo tri stiha, kako kompleksan i prefinjen poetski izraz iz koga može nastati ne samo jedna ili više priča već i poetski eseji.

Naš haiku je svojim pretežno rustičnim i narodnjačkim duhom mnogo bliži tradicionalnom japanskom shvatanju haikua od recimo američkog i zapadnjačkog haikua uopšte. Međutim, na celom Zapadu (sa izuzetkom haikua Tomasa Transtremera i Daga Hamarskjelda)), pa tako i kod nas, modernizam, zbog epigonskog shvatanja ove forme, još nije zakucao na vrata. Kod nas se vrlo retko vide haikui koji su rašireni do celih alegorija. Ovde je opet izuzetak Dejan Bogojeveć, za koga se može sa sigurnošću tvrditi da je jedna od prvih lasta haiku modernizma kod nas. Pogledajmo na primer njegove sledeće haikue:

Eksplozija bisera -
tišina naše ljubavi
zamire
*
Svaki moj stih
za tren je dubina
tvog imena.
*
okrečen zid-
za večnost
senke lica
*

Haikui Dejana Bogojevića, u svoj svojoj kompleksnosti i raznolikosti, prava su i kvalitetna literatura a pored toga i svojevrstna poetska avangarda. Dejan Bogojević je pesnik koji je prekoračio kulturne šablone i razlike i od haiku napravio vlastiti izraz. Iz njegovog pera haiku progovara istovremeno svojom arhetipskom dubinom i modernim duhom. A to u stvari i jeste haiku.
Evo još nekoliko Dejanovih haikua tipičnih za Gendai haiku:


prve pahulje -
otrgnut pas
od zelenila
*
pod kabanicom
bledi prećutano
pero srca
*
zrele dunje -
tik do zida
prva suza