10 HAIKU TOHTA KANEKA

Tohta Kaneko



Dimitar Anakiev

TOHTA KANEKO, PESNIK KOLABORACIJE SA OKUPACIJOM I PRIHVATANJA KAPITALIZMA

(10 haiku Kaneko Tohtae)




Tohta Kaneko (1919) je rodonačelnik estetskog pravca Gendai haiku. Kao japanski okupacioni vojnik u Mandžuriji primetio je da u stranom ambientu ne može efikasno da prenese japanske pesničke stereotipe koje je oličavao tradicionalni „kigo“ sistem. Novi geografski pojmovi i novi klimatski uticaji zahtevali su drugačije poetske fraze. Kada se ovoj spoznaji o neuniverzalnosti lokalnih poetskih izraza pridoda revolt mladog Japanca zbog poraza Japana u drugom svetskom ratu, kojim su poražene i sve tradicionalne vrednosti u ime kojih je Japan (navodno) ratovao, dobije se ishodište za utemeljenje novih estetskih principa u japanskom posleratnom društvu. Tohta Kaneko je prvi zaorao ledinu i kasnije tokom više decenija bio lider novog anti-tradicionalnog smera japanskog posleratnog haikua. Liderstvo mu je omogućavao izuzetan poetski talenat i predanost reformi, ali i konzervativni politički stavovi koji su bili u skladu sa američkom okupacijom Japana. Tohta Kaneko, po profesiji niži službenik u banki, ceo život se je trudio da dovode u pitanje herojski epos japanske tradicije i haiku kao feudalnu umetnost prilagodi vladajućem kapitalizmu. U tom smislu je on i dan danas, kao pesnik kolaboracije, savremen i aktualan za nas na Balkanu.

Haiku posleratnog Japana vrlo brzo se podelio na dva velika pravca unutar kojih su cvetali različiti podpravci. Večina je još uvek sledila klasični haiku na čijem čelu je bila u ratu kompromitovana figura samurajskog sina Takahame Kjošija. Ova grupa uzimala je za svoju osnovu Budizam i sklad se prirodom (čije oličenje je i forma 5,7,5). Na čelu mnogo manje grupe reformista nalazio se Tohta Kaneko koji je odbacio Buduzam i harmoniju sa prirodom a prigrlio haos kao svoj umetnički kredo koji korespondira takođe stanju prirode kako ga vidi starojapanski paganizam-animizam (shintoizam). Iako su se sledbenici Tohta Kaneka nazivali „avangardom“ (jer nisu sledili klasičnu školu izniklu iz Budizma i kineske tradicije) jasno je da vraćanje paganizmu nije nikakva „avantgarda“ (napredak) u Evropskom smislu te reči, već suprotno: još dublji konzervatizam, još dalje vraćanje u prošlost. Međutim ubrzo su se unutar Gendai počeli pojavljivati mnogi pesnici koji su razmišljali moderno a među njima i oni koji su bili kritični prema društvu, dakle levičari, kojima Tohta Kaneko nije pripadao. Tako je Gendai ipak postao sinonim za pesnički pluralizam, za otvaranje novih puteva pesničkog izraza.

Poezija Tohta Kaneka najvećim delom pisana u 5,7,5 slogova ali, kako neki tvrde, „prevazilazi 5,7,5 ne u formi već sadržinom“ (sadrži elemente haosa a to ne znači ništa drugo nego to da značenje nije linearno podređeno običnoj logiki-manje je razumljivo). Zato sam u prevodu sledio klasični metar 17 slogova svuda gde je to bilo poetski opravdano. Mnoge od njegovih haikua su alegorije, što je tipičan pomak za Gendai (od metafore klasičnog izraza ka alegoriji Gendai izraza). To znači da su mnoge pesme hermetične, teže prohodne, zato ponegde dodajem i svoje komentare. Ovde predstavljam 10 njegovih pesama za koje mislim da dobro predstavljaju njegovu filozofiju i raskošni talenat:




Ujutru

bankari fluorescentni

kao lignje




Dobro poznata pesma u kojoj Tohta pomalo pogrdno intonira svoju profesiju. Ipak fluorescentnost svedoči da su bankari moderan fenomen, pa se oseća da Tohta u bankarstvu vidi modernost.




Zakačio se

za nekakvog kurjaka

svitac u noći




Superponiranje kurjaka i svica je fascinantno. Dramatična diskrepanca čini se ne može biti veća. Krvožedne životinje su česta tema Tohtinih haikua. To da se svici uhvate za neko krvoločno biće podseća na mnoge pesnike koji služe totalitarnim režimima. Ne znam da li je Tohta ovim haikuom imao u vidu Kjošija Takahamu i njegovu vezanost za vlast fašističnog Japana. Ali i kod nas pesnici služe bogovima vlasti, pa i onim najkrvavijim.







Jesenja kraba

zarobljena svetlošću

u mojoj glavi




I ovaj haiku je fascinantan. On pokazuje moć animističkog poimanja sveta. Pesnik oseća samilost za "krabu" koja je zarobljena na rentgenskoj fotografiji njegove glave. U stvari reč je o ćelijama raka. Umesto da ga uplaše ili razoružaju i napune negativnim emocijama pesnik u rakavoj formaciji vidi živo biće (malignih ćelija) koje pati zarobljeno u njegovoj lobanji. Kakva fascinantna uzdignutost nad sudbinom!




Prolećno brdo:

puteljkom divlji vepar

vazduh preživa




Kada sam ovaj haiku čitao na engleskom, razumeo sam ga kao pesnikovo divljenje apsolutnoj moći. O tome sam pisao u jednom od brojeva Frogponda. Svi elementi pesme veličaju snagu: proleće, divlji vepar, akt preživanja. Prevedena na srpski ova mi pesma deluje manje otuđeno od ljudskosti. Ima divljenja snazi ali možda govori i o odsustvu hrane. Poeziju treba čitati na maternjem jeziku, ako su prevodi dobri tj. ako ima pesnika koji prevode.




Na forziciju

popeo se kit: zaseni

dane i noći




Ovo je alegorija, tipična Gendai pesma. U ova tri reda skriven je ceo roman. Jasno je zašto Gendai pesnici retko pišu haibune, a češće eseje. Jer su njihovi haikui širi ne samo od kratke proze već su možda duži i od mnogih romana.




Prestanem li da

pijem, kojem poroku

ću se odati?




Ova pesma, inače dosta klasična po stilu izraza, izražava pesimizam u ljudski napredak. Pesnik smatra da je čovek nepopraviv. U toj tački se izgleda Tohta razlikuje od protestanske logike kapitalizma.




Bezbrižno spavah

sve dok pustopolje sna

ne ozelene




Ova pesma o postopulju je parafraza Bašoove pesme o pustopolju i odlična je prilika da se upoređenjem uoče razlike između klasičnog haiku i Gendai. Bašoova pšesma je jesna i jednostavna puna patosa a gornja pesma je vrlo kompleksna i pomalo paradoksalna. Postoji i Kjošijeva pesma o pustopolju, znalac haikua bi morao sve to znati i duboko studirati.







Plava ajkula

pokaza svoj stomak-

tu se ja rodih




Još jedna alegorija u kojoj je „plava ajkula“ metafora majke Tohta Kaneke, sa kojom Tohta nije imao dobre odnose i koja je krivac mnogih njegovih dečačkih frustracija.




Ozračene krave

u pirinčanom polju

čekaju smrt




Među mnogim Tohtinim pesmama o katastrofi u Fukušimi ova je meni najpotresnija, neobično statična, kao da svedoči o čovekovoj nemoći pred stihijom.




Polumesec na

nebo dignut: muslimani

večito ljuti




A ova pesma je dobar metaforički komentar na mesto islama u današnjem svetu.