Dimitar Anakiev
URBANOST I MODERNOST U HAIKU POEZIJI DEJANA BOGOJEVIĆA
Susret sa haiku poezijom Dejana Bogojevića uvek je izazov. Iako sam u nekoliko navrata pisao o fenomenu Dejana Bogojevića u našem haikuu, neka mi bude dozvoljeno da napišem još nekoliko reči uz njegove zbirke koje su tek nedavno došle do mene.
Reč je o trojezičnoj zbirci sabranih haiku izašloj u Sloveniji “Iščem obraz vode” (Tražim lice vode) i njegovom poslednjom zbirkom Ćutim sa majkom, izašlom povodom majčine smrti.
Dok čitam slovenačku zbirku nameće mi se misao da je Dejan Bogojević, uprkos tome da živi u srpskoj provinciji, kao malo ko u našem haikuu, izuzetno urban haiku pesnik. Ova pojava nije tipična za haiku, a kod nas posebno. Uzimam za primer njegov ciklus turističkih haikua napisanih tokom posete Budimpešti. Ne mogu se setiti da sam kod nas uopšte video turističkih haikua a nije ga ni lako pisati, jer pesnik biva izmešten iz svog prirodnog okoliša što znači da je sposobnost identifikacije, tako značajna za haiku, veoma umanjena. Ovaj fenomen, otežanog pisanja (dobrih) haikua izvan domaćeg tla, prvi put su uočili japanski pesnici koji su kao imperijalni vojnici bili poslati u Kinu. Potreban je elemenat urbanosti, da bi pesnik mogao biti duboko intiman i u stranoj zemlji. Za primer dajem tri zaista odlična Dejanova haikua napisana u Budimpešti:
Budimska tvrđava-
pogledi u tmini
postaju nove senke
*
obala Dunava -
svetlost koja uranja
i izranja u mašti
*
88 bisti kraljeva -
ponegde žbun
potamnele mahovine
*
Od urbanosti, potrebno je učiniti samo korak i uskočiti u modernost, kako je definiše japanski koncept “modernog haikua” (Gendai haiku). Haiku zbog svoje kratkoće obično nije liniearan izraz (neka mi bude dozvoljeno poređenje sa matematikom) već je pre svega za njega tipična eksponencijalnost (kao u matematici kvadratna funkcija). Ona se postiže jukstapozicijom, superponiranjem dva nezavisna elementa u asocijativnu vezu, čime su u stvari formira primitivna metafora, postupak kakvog viđamo u filmskoj montaži (o čemu je pisao Tarkovski u svojoj knjizi Kiparenje u vremenu). I Dejanovi haikui bazirani su u jukstapoziciji, evo nekih primera:
ciganska muzika -
starac preturom štapom
po kontejneru
*
sahrana -
lica pokislih ljudi
osvetli munja
*
Međutim, posle drugog svetskog rata grupi japanskih pesnika na čelu sa Kaneko Totom, prosti i jednostavni asocijativni postupci tako tipični za klasičan haiku nisu bili dovoljni u tesnoj koži koju im je skrojila nagla urbanizacija i modernizacija Japana. Oni su počeli da dižu eksponencijalni novo svojih pesama čineći od njih ne samo kvadrate već i kubove sve više se udaljavajući od fizičke stvarnosti, koristeći pritom simbolički jezik i pomerajući haiku od jednostavne, primitivne metafore ka kompleksnim alegorijama (zar nije fascinantno da se alegorija može stvoriti u samo u tri stiha?).
Jedan od tipičnih primera je poetski odgovor Tota Kaneke na poznatu Bašovu pesmu o usahlom polju:
Bolestan na putu
moji snovi lutaju
usahlim poljem.
(Macuo Bašo)
Ima i ovde upotrebe simboličnog jezika, “usahlo polje”, inače “kigo” (reč koja označava godišnje doba”) za zimu, označava smrt i autor ovde zapravo izražava svoje predosećanje skorašnje smrti. Potpuno sjajna pesma, jednostavna, duboka i melanholična, tipični Bašo, ali pogledajmo poetski “odgovor” Tota Kaneka na istu temu:
Spavah dobro
sve dok usahlo polje mog sna
neozelene.
(Tota Kaneko, prevod Dimitar Anakiev)
Kanekina pesma nije samo jednostavan izraz osećanja već je cela priča sažeta u trostihu. Tu više nije samo jedno godišnje doba, već pored zime, smrti (usahlo polje) imamo i “kigo” za proleće “ozeleniti”. Jasna je ideja reinkarnacije ali paradoksalno, ona pesniku ne donosi olakšanje već nesanicu. Bašo se je “uplašio” smrti a Tota Kaneko se je uplašio da će se ponovo roditi. Kakav fascinantan preokret u samo tri stiha, kako kompleksan i prefinjen poetski izraz iz koga može nastati ne samo jedna ili više priča već i poetski eseji.
Naš haiku je svojim pretežno rustičnim i narodnjačkim duhom mnogo bliži tradicionalnom japanskom shvatanju haikua od recimo američkog i zapadnjačkog haikua uopšte. Međutim, na celom Zapadu (sa izuzetkom haikua Tomasa Transtremera i Daga Hamarskjelda)), pa tako i kod nas, modernizam, zbog epigonskog shvatanja ove forme, još nije zakucao na vrata. Kod nas se vrlo retko vide haikui koji su rašireni do celih alegorija. Ovde je opet izuzetak Dejan Bogojeveć, za koga se može sa sigurnošću tvrditi da je jedna od prvih lasta haiku modernizma kod nas. Pogledajmo na primer njegove sledeće haikue:
Eksplozija bisera -
tišina naše ljubavi
zamire
*
Svaki moj stih
za tren je dubina
tvog imena.
*
okrečen zid-
za večnost
senke lica
*
Haikui Dejana Bogojevića, u svoj svojoj kompleksnosti i raznolikosti, prava su i kvalitetna literatura a pored toga i svojevrstna poetska avangarda. Dejan Bogojević je pesnik koji je prekoračio kulturne šablone i razlike i od haiku napravio vlastiti izraz. Iz njegovog pera haiku progovara istovremeno svojom arhetipskom dubinom i modernim duhom. A to u stvari i jeste haiku.
Evo još nekoliko Dejanovih haikua tipičnih za Gendai haiku:
prve pahulje -
otrgnut pas
od zelenila
*
pod kabanicom
bledi prećutano
pero srca
*
zrele dunje -
tik do zida
prva suza
Posts
.jpg)
