ИЗ ИСТОРИЈЕ (И БУДУЋНОСТИ) СРПСКОГ ХАИКУА

ИЗ ИСТОРИЈЕ (И БУДУЋНОСТИ) СРПСКОГ ХАИКУА
Димитар Анакиев

Година 1993 је значајна година за српски хаику. Тада је у Нишу покренут часопис Хаику новине а тада је у мом преводу и самиздату изашла и књижица хаикуа ПЕСМЕ САМОЋЕ јапанског модернистичког песника Сантоке Танеде-то је уједно био први превод Сантоке на тадашњем српскохрватском језику. Ова два догађаја, превод Сантоке и оснивање Хаику новина, наизглед различита, имала су у себи исту тенденцију а то је: отворити хаику поезији на Балкану могућности праве и пунокрвне литературе. До тада, значи до превода Сантоке и покретања Хаику новина, хаику је у бившој Југославији био нека врста егзотичне разбибриге. Апсурдност тадашње популарности хаикуа најбоље се видела у томе што су по свим ћошковима ницали ”зен мајстори” а праве поезије у форми хаикуа није било готово нигде, чак ни тада када су је писали водећи песници. Али одговоримо прво на питање шта то значи ”права поезија”? Поред истинитости, поезија, да би била ”права”, мора бити и ”жива” а то значи да кроз њу проговара време у којем настаје... Такође треба бити индивидуално специфична, ауторска а не плагијаторска, а наравно и идеолошки отворена, плурална. Свега тога тада није било и мене је као амбициозног аутора веома спутавало пре свега једноумље изражено кроз Девидеовско-Блајтовски концепт ”зена у поезији” који је тврдио да је хаику израз зен-будизма. Зато сам био не мало зачуђен када сам преводећи Сантоку, који је био зен-будистички монах у Кумамоту, наишао на социјалистичке идеје и критику јапанског национализма. Било је очигледно да наши тумачи хаикуа као прво, не знају довољно ни о зену ни о хаику, а као друго, и важније: нису били песници по вокацији и нису довољно тачно разумевали функцију и мисију поезије као такве. То је било време превласти културологије над поезијом и превладе културолага, научника, над песницима. Тада се је погрешно сматрало да су културне разлике нас, Западњака, и Јапанаца важније него поезија која те разлике укида. Чекало се је да се појаве песници спремни да се позабаве хаику поезијом као својом вокацијом-кроз које ће хаику проговорити плуралним и индивидуалним гласом. Ја сам те 1993 управо био дошао из рата који ме је као војног лекара водио из Словеније, преко Хрватске до Косова и рат је за мене био најважније животно искуство које сам морао изразити и својом поезијом. Мој хаику није дакле био ескапизам, бежање од стварности (што би зен и све друге религијске праксе биле), већ суочење са њом. У Сантоки сам нашао потврду за своје песничке потребе јер је чак и он, ставарни зен монах, користио хаику поезију да изрази своје идеје о свету који га окружује. Тако се је следећа песма која се односи на јапанске војнике који одлазе у рат у Кину нашла у мојој књижици превода песама Сантока Танеде ПЕСМЕ САМОЋЕ:

Једу свој
последњи јапански оброк-
зноје се

Из анти-ратног циклуса касније сам нашао и много познатију Сантокину песму:

Ноге и руке
остале у Кини, ви се
враћате у Јапан

Превод Сантоке потвдио је моје уверење да хаику не може бити поезија једноумља или чак безумља (како присталице ”зен теорије” виде хаику као ”одсуство” идеја и идеологија), већ да је, напротив, пунокрвна поезија помоћу које се изражавају најразличитије идеје и идеологије. То уверење створило је потребу за покретањем правих књижевних новина које ће служити хаику литератури. То су биле Хаику новине и оне верујем у потпуности данас иду путем литературе и идејног плурализма... Путем хаику се могу изразити абсолутно све идеје, што потврђује разноврсност и разноликост јапанског хаикуа у коме се хаику удружења и њихови часописи формирају по идеолошкој припадности, јер, на пример, аутори ”пролетерског хаикуа” тешко могу да деле свој идејни простор са песницима ”националистима” јер једни се, да мало банализирам, куну у Маркса, Лењина и Троцког а други у Цара Лазара, Вилхелма Другог или Хирохита.. Иако су ти концепти међусобно удаљени и неспојиви, литерарни часопис националног ранга мора имати прилично широк концепт. Ја сам недавно написао неколико серија марксистичких хаикуја и надам се да ће ускоро наћи своје место у Хаику новинама. А то исто важи и за марксистичку ренгу коју сам летос написао заједно са америчким песником руско-јеврејског порекла, Зинови Вајманом. Текст завршавам са три хаикуа из марксистичког циклуса:

Налети кише
потврђују: снага народа
је несаломива

Може ли нација бити слободна
ако угњетава друге народе?*
Приупитах дивљи цвет.

Троцки је предложио
леви фронт уместо десног.
Какав је ”народни фронт”?

*Цитат по Владимиру Иљичу Лењину


Испод планине Стол, 25.08.2013