Kamesan Haiku 亀さん俳句 Blog

DO PRELJEPOG SARAJEVA I DALJE PO BOSNI (1)

2011-06-30T12:42:00.000-07:00

Putovanje duž bosanskih rijeka
DO PRELJEPOG SARAJEVA I DALJE PO BOSNI (1)

Piše: Dimitar Anakiev

Bosanski da vam besidim, bratani, da slušaju dobrotelji, prijatelji znani..
Muhamed Hevaija Uskufija 1601-1651(?)

Kada sam se pre sedam godina obreo u Sarajevu čuo sam od nekih Sarajlija da se oni koji popiju gutljaj-dva vode sa česme Begove džamije ponovo vrate u Sarajevo. Ova česmu činile su dve iz kamenog zida štrljeće i ukrivljene cijevi iz kojih je voda jakim mlazevima neprestano tekla a nalazila se je na zidu džamijskog harema, na ulazu u Baš-čaršiju. I tada je, nepunu deceniju nakon rata, Sarajevo plenilo svojom ljepotom iako vidljivo iscrpljeno trogodišnjom opsadom i teško ranjeno zavojevačkim projektilima.
Tokom svojeg kratkotrajnog boravka u Sarajevu ispijao sam gutljaje sa jedne i sa druge slavine Begove džamije ne bih li osigurao sledaći dolazak u ovaj grad raskošne duhovnosti kojoj nema premca na Balkanu. Medjutim, ni Sana, ni Una - rijeke čijih sam se voda kasnije doticao u Krajini, na zapadu Bosne - nisu me mogle ponovo dovjesti do nemerljivih ljepota Sarajeva.
Čvrsto sam i dalje vjerovao u amanet vode sa česme Begove džamije i priželjkivao povratak u Sarajevo. Zato sam u nedelju, 24. redžeba 1432 posle Hidžre (26. juna, 2011 posle Hrista), pošao za Sarajevo vozeći se duž rijeke Bosne – pošavši zapadnije od njenog ušća u Savu, pa dalje uzvodno, put njenih sarajevskih vrela...

Od Broda do Doboja
zgarište do zgarišta--
šuma zelena

Bosanske rijeke plene slobodom svojih obala i čim se ugleda rijeka Bosna zaborave se prizori spaljenih sela koja čine suprotnost živosti rijeke. Kasnije se slika smrti ipak promjeni jer se dođe do sačuvanih sela gdje noga zavojevača nije stupila a takvo je seoce Donja Vraca ispred Zenice. Na ulazu u ovo seoce umešteno u podnožju brda stoji u zeleni mermer izklesana česma iz koje moćna voda kulja iz triju slavina. U spomen ploču nad česmom uklesana su imena 15 boraca ovog malog sela palih za opstanak bošnjačkog naroda a pored njihovih imena je i zapis: „S pomoću Allaha dželešanuhu česmu sagradio Čamil Krajišnik, sin Ismetov.“

Oblak se povuče
i na suncu zablista
Miljacka

Miljacka teče iz planina na istoku prema zapadu dok se ne ulije u rijeku Bosnu. To je voljena sarajevska gradska rijeka, kanalisana i premoštena brojnim mostovima uz koju su drvoredi, parkovi i šetališta. U rano jutro 25. redžeba, sedim na kamenoj ogradi Miljacke, odmah pored nekadašnjeg Vrbanja mosta. Ovaj most se danas zove „Most Suade i Olge“ u spomen na prve sarajevske žrtve rata u Bosni: Suadu Dilberović i Olgu Sučić, koje je 5. aprila 1992- pokosio srpski snajperisata sa krova hotela Holliday Inn. Suada je bila studenkinja medicina, pridošla iz Dubrovnika, koja je učestvovala u demonstracijama za mir u Bosni.
Iako je jutro i lijepo obučeni ljudi odlaze na posao, gužve nema. Sarajevska privreda još ne funkcioniše, ratne blokade još traju i mnogo je nezaposlenih. Međutim, ljudi Sarajeva izgledaju dostojanstveno, iz njih zrači stara i otmjena kultura i tradicija.
Gledam sa keja Miljacke na prorešetanu kuću u „Ulici Vrdanja“. Fasada je nepopravljena, u njenom tjelu su još uvek rane od stotina metaka i projektila. Za trenutak se na balkonu pojavljuje suhonjavi čovjek sa crnom bradicom, očito još pospan, pogleda lijevo desno po ulici a zatim se vrati nazad u kuću... Prelazim Most Suade i Olge. Na mostu je tabla sa natpisom: „Kap moje krvi poteče i Bosna ne presuši"

Otvoren prozor
balkona na višestruko
ubijenoj kući

Ulica Ferhadija je žila kucavica Sarajeva i šetalište. To je glavna ulica mahale Ferhadije nastale oko istoimene džamije podignute 969 po Hidžri (1691/62 po Hristu). Džamiju Ferhadiju podigao je sandžački beg Ferhad potomak poznate srednjevekovne porodice Vuković-Desisalić. Džamija je malo uvučena, uz nju je malo groblje a oko nje hotel i kafane. Tu razgovaram sa uličnim prodavcem knjiga. Malo kome je poznato da su Bošnjaci prvi medju južnim Slovenima sastavili rječnik. Bio je to poznati „Portur-Šahidija“, tursko-bosanski rječnik iz 1631, koga je po ugledu na tursko-persijski rječnik turskog pjesnika Ibrahima Šahidije u stihu sastavio i ispjevao pjesnik bosanski, tuzlak na sultanovom dvoru, Muhamed Hevaija Uskufija. U ovom dragocenom djelu bošnjačke pismenosti koje nastaje skoro 200 godina prije „Srpskog rječnika“ Vuka Stefanovića Karadžića (1818) i jezičke reforme hrvatskog Ljudevita Gaja (1830) nalazi se 700 riječi bosanskog jezika. Štaviše, dva stoljeća kasnije, Vuk Karadžić za svoj rječnik uzima govor iz Hercegovine i možda su u pravu oni koji tvrde da su srpski i hrvatski istočna i zapadna varijanta bosanskog jezika.

Ispred Ferhadije
prodavac knjiga
pređe sa Vi na Ti

A evo ispunjenja amaneta: ponovo stojim pred impozantnim zdanjem Begove džamije i ponovo pijem vodu sa njegove česme. Ovu džamiju baš kao i susjednu medresu podigao je Gazi Husrev-beg, unuk sultana Bajaztia Drugog, rodom iz Trebinja. Pošto se je istakao u mnogim borbama i dobio titulu „gazi“ (junak) postavljen je 1521 za upravitelja Bosne. Dvadeset godina njegovog begovanja su godine najvećeg rascvjeta Sarajeva. Beg je toliko volio ovaj grad da je činio hajrat (dobro djelo) trošeći svoje imanje za zidanje Sarajeva. Džamiju koja nosi njegovo ime podigao je 937 po Hidžri (1530/1531) želeći da je izgradi po uzoru na čuveni plavu džamiju u Istambulu. Kao i većina drugih islamskih bogomolja i Begova džamija bila je teško oštećena tokom srpske opsade Sarajeva 1992-1995. Zatim je obnovljena. U njenom haremu je usred starih kestenova prelepi šedrvan a tu se nalazi i turbe sa Gazi Husrev-begovim grobom. Minaret ove džamije visok je čak 46 metara, u zemljamama bivše Jugoslavije nema većeg a sa njegovog balkona mujezin i dalje doziva vjernike na molitvu.

Nad minaretom
Begove džamije oblak
plovi pa stane

A evo me na kraju prvog dela puta. Podno Igmana, u sarajevskoj opštini Ilidža, izvire Bosna. Tu nalazim svečano obučenu i nasmejanu bošnjačku obitelj kako se fotografiše.

Bošnjaci sa
glavama na ramenima
kraj vrela Bosne

A onda i sam gurnem glavu ispod kamena pod kojim reka Bosna kulja na svijetlo dana sva u bijeloj pjeni.

Iz guste tmine
šumovitih planina
izvire Bosna

HAIKU BY NPENDA FOFANA, NYC

2011-06-20T02:20:00.000-07:00

Npenda Fofana and Alma Anakiev, NYC, May 2011

Dimitar Anakiev
HAIKU BY NPENDA FOFANA, NYC

Npenda Fofana lives in Bronx. She is 8 years old and she goes to elementary school. Her father was an undocumented immigrant deported by ICE back to Senegal. Her mother is undocumented immigrant too. Npenda and her five brothers and sisters are American citizens living every single dayin uncertainty. Yesterday, Npenda wrote her first haiku:

I am very short.
I don't like to tell my age.
I go to meetings.
--Npenda Fofana, NYC

DANAS ĆEŠ POSTATI JUNAK

2011-01-31T09:29:00.001-08:00

Potomci zmaja
DANAS ĆEŠ POSTATI JUNAK
Piše: Dimitar Anakiev

Po marksističko-psihoanalitičkom tumačenju stvarnosti - parafraziram slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka - mitovi i legende nastali su da bi se našlo mistično opravdanje, "viši cilj", za krvavu istoriju čovečanstva i našu kulturu utemeljenu na zločinu; po Žižeku, sve države su utemeljene na zločinu i ne postoji država bez nečeg što on naziva "founding crime" - štaviše, država bez zločina nije moguća. Kako sa tim zločinima čovek mora živeti i čak na njihovoj osnovi graditi kulturu, morali su se naći "viši razlozi i sile", da bi naša savest ostala čista, ruke oprane i humani život moguć.

Ako je ova interpretacija tačna, a mnogi savremeni Japanci bi se sa njom složili, u Japanu, zemlji koju zovu "Zemlja 8.000.000 mitova", ljudska krv se je prolivala u potocima. Bilo kako bilo, japanska mitologija živi u svesti Japanaca i ne postoji niti najmanji aspekt života bez mitološke komponente i interpretacije. Štaviše, poreklo japanske nacije je mitološko-božansko i jedan od glavnih japanskih mitoloških predaka je izvesni zmaj pod imenom Susa-no-o, čiji brat i sestra su Sunce i Mesec. Susa-no-o ima mnogo oblika a najčešće predstavlja Suvi letnji vetar a ponekad je i Bog mora, takođe i Bog vatre... Na jednom predavanju na Ženskom univerzitetu za vanredni studij (nešto poput naših nekadašnjih "radničkih univerziteta") u Kumamotu, saznao sam neverovatnu novost: Susa-no-o je moj daleki rođak. Naime, na predavanju o Balkanu održanom grupi studentkinja engleskog, govorio sam o balkanskoj etničkoj pomešanosti koju novodobni nacionalisti, za potrebe svojih džepova, pokušuvaju da upakuju u etnički homogene nacije. Za primer sam uzeo sebe jer moj otac je Bugarin, majka Srpkinja a žena Slovenka. Pritom je mojem ocu otac bio Bugarin a majka Srpkinja (a njena majka Bugarka), dok su po saznanjima moje žene oba njena pretka poreklom Nemci. Ovom spisku predaka bi bilo vrlo smisleno dodati i ponekog Turčina, a verovatno i još koga.

Pošto sam bio predstavljen kao "haiku pesnik iz Slovenije", moje reči su izazvale prvo šok a zatim olakšanje i usklike "sad je sve jasno"! To što je mojim slušateljkama bilo jasno bio je odgovor na pitanje na koje mi je na početku predavanja bilo postavljeno a na koje nisam umeo da odgovorim: "Zašto jedan Zapadnjak, Balkanac, piše haiku?". Jer, haiku nije, poput soneta, samo pesnička forma već je to i tradicionalna japanska umetnost. Zbog vrlo uspešnog bugarskog sumo rvača Kalojana Stefanova Mahljanova (japansko ime: Koto-o-šu Kacunori), prvog evropskog sumo rvača sa titulom Ozeki ("šampion") i prvog Evropljaninina koji je pobedio u Kupu Imperatora, pominjanje Bugara u mom poreklu otvorilo je prostor za mitološku interpretaciju. Sumo je u Japanu popularan kao kod nas fudbal i dnevne novine su, tražeći odgovor na pitanje kako jedan Evropljanin može biti Ozeki u japanskom tradicionalnom sportu koji dolazi direktno od božanskih predaka (Shinto), našle sledeću priču: Susa-no-o je po jednoj verziji mitologije zapravo korejski junak koji je u Japan doneo metalurgiju. Ova verzija, koja ističe zajedničko poreklo Japanaca i Koreanaca, ide još dalje, do podnožja Altajskih planina u centralnoj Aziji, gde upoznajemo Susa-no-o kao zajedničkog pretka Japanaca i pra-Bugara; tu se Susino pleme razdvaja i današnji različiti narodi odlaze svaki na svoju stranu sveta: deo plemena prema Istoku, deo prema Zapadu. To znači da su Bugari i Japanci u dalekom srodstvu tj. našlo se je mitološko objašnjenje za moje pisanje haikua. Otišao sam sa predavanja osećajući kako mi rastu krila i rep a moja glava se je multiplicirala trostruko, sedmostruko, dok je moj dah palio naokolo. Međutim, za Japance mitologija nije šala i sličnu "rođačku" priču čuo sam i od poznatog pesnika Ban'ye Natsuishija, za vreme našeg dugogodišnjeg druženja i prijateljovanja. Pod njegovim uticajem napisao sam poprilično mitoloških haikua, par od njih navodim ovde:

Tražeći svoje korene
pronađoh crvenu litvansku
Bogorodicu

Pećina Polog:
tama starija od noći
je duša planine

Govorim li ja to jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova ?

Kap studenčice:
grobari iskopaše
pradedovu kost.

Pod palim nebom
izrodi haosa postaše
gostoljubivo more.

Tada, dok me je ta priča zabavljala, nisam o svom srodstvu sa Susom ozbiljno razmišljao ali dogodilo se je da sam se morao iznenada prisetiti svog moćnog rođaka Suse-no-o i čak da ga zamolim za pomoć. Bile su to godine kada sam živeo kao izbrisani stanovnik Slovenije - neka vrsta taoca slovenačkih nacionalista, zajedno sa još 25.671 bivših Jugoslovena. Bez papira nisam mogao preko granice - nalazio sam se u neznatno proširenom kućnom pritvoru – takav je bio njihov plan zarobljavanja. Ali ja se tu setim svog moćnog rođaka, japanskog zmaja Suse-no-oa. Uđem u bugarsku ambasadu u Ljubljani, skupim hrabrost i još s vrata, nalik na Baja Ganju, glasno prozborim: „Dob'r den, az s'm B'lgarin“. Koristeći svih 114 reči bugarskog kojih sam mogao da se setim, zatražio sam bugarsko državljanstvo i dobio ga, ne samo bez peripetija ili korupcija, nego i ljubazno i u relativno kratkom roku. Tako je moj metafizički rođak Susa pobedio slovenački dijalektički nacionalizam. Ponovo sam mogao slobodno da putujem i da za to ne molim nečastive sile društva u kojem sam živeo.
Photo: EPA

A evo juče, gledajući finale kupa Azije u fudbalu, između Samuraja i Kengura, prisetih se ponovo moćnog rođaka Susa-no-o. Osetio sam da je na pomolu važan trenutak već kada je loptu na sredini primio Yosuhito Endô, tridesetogodišnji igrač Gambe iz Osake a inače rodom iz Kagoshime, velike luke na krajnjem jugu Japana odakle je bio i čuveni Saigô Takamori (1827-1877), poznat i pod nazivom „poslednji samuraj“. Endôv dugi i oštri pas po levom krilu do Yuta Nagomota, igrača italijanske Ćezene, zaličio mi je na nagli potez rukom kojim samuraj izvlači mač. Sečivo je bljesnulo na suncu, to se jasno videlo. Usledio je zamah oštricom - a to je bio snažan centaršut u sredinu i nazad u šesnasterac – do Tadamori Lija, čija je noga učinila treći, odlučujući potez mačem: neodbranjivi volej i pobeda Japana. To da je zaista u pitanju samurajska ruka, potvrđuje i izjava Tadanari Lija, člana ekipe „Sanfreče“ (tri strele) iz Hirošime, koju trenira Mihajlo Petrović. Tadanari Li, rezervni igrač Japana, poreklom Koreanac kome je pravo ime Li Čung-Sung, rekao je nakon utakmice da je na klupi sve vreme, ne znajući još da će ga trener ubaciti u igru, ponavljao u sebi: „Danas ćeš postati junak“. Kada je ušao u igru nije imao drugog izbora već da tako i uradi. Njegov primer potvrđuje japansko-korejsku pripadnost duhu Susa-no-O, iz kojeg su definitivno isključeni svi Kinezi a u koju su uključeni Mongoli i Tatari – sve tamo do Turaka, Bugara, Mađara i Estonaca.

Međutim, Susa-no-O je uslov pripadnosti ali po sebi nije dovoljan za članstvo u ekipi samuraja; potrebna je i pripadnost japanskoj kulturi. I zato je tu japansko ime, koje stranac nosi – bio iz Susinog plemena ili ne - kao što glumac No-drame nosi masku. Ta maska je tu da kaže: dijalektički se svet neprestano menja, te promene nisu suštinske - pojavni se oblici sveta menjaju dok je suština nepromenjiva. Suština nije u maski već iza maske... Japanci tokom života menjaju imena a često ih istovremeno imaju i po nekoliko – posebno profesionalno ime, na primer, nije neobična stvar. Postoje tu i imena za mladost, starost i smrt. Uzmete li japanski pasoš u ruke bićete iznenađeni kada u njemu vidite upisano više imena. Zbog toga u kulturama Dalekog istoka promena imena fudbalera Čung-Sunga u Tadanari nije neprirodna i u toj promeni nema nasilja, nalik na nasilje koje doživljavaju fudbaleri poreklom iz bratskih republika koji igraju za reprezentaciju Slovenije. Jugovićima u dresovima slovenačke reprezentacije se meko ć pretvara u tvrdo č (inače, kod Jugovića koji nastupaju kao junaci u medijskim crnim hronikama ovakvih kozmetičkih zahvata u prezimenu nema). Zamena jednog slova za drugo bi bila smešna da iza nje ne stoji ozbiljna asimilaciona politika koja, za razliku od japanske kulture, smatra ne samo da je maska suština već da je maska jedino što uopšte postoji. U tome je tragika balkanskih nacionalizama: isprazni su i bez sadržaja – kao takvi najčešće služe goloj vlasti grupe ljudi i po pravilu ne mogu označivati nešto esencijalno. Drugačije rečeno: balkanski nacionalizam je kulturna laž, oblik prevare, nešto nalik na odglumljeni orgazam.

Pre izvesnog vremena posetio me je japanski pesnik koji je želeo da obiđe ljubljansku znamenitost - Zmajev most. Na internetu je pregledao znamenitosti Ljubljane i kao čoveku koji dolazi iz dalekoistočne kulture, u kojoj zmajevi zauzimaju visoko i vitalno mitološko mesto, hteo je da upozna i ljubljanskog zmaja. U tu svrhu pozvao sam prijatelja, ljubljanskog arhitektu koji je u slobodno vreme rado služio kao vodič po Ljubljani. Posle obilazaka raznih znamenitosti stigosmo i do Zmajevog mosta. Njihov razgovor je tekao otprilike ovako: Japanac: „Kažite mi molim Vas koja priča stoji iza zmajeva na ovom mostu?“ Arhitekta: „Nema tu nikakve priče, zmaj je dodat kao ornament“. Japanac: „Onda vladar ili vlast koja je most dizala sigurno imaju svoju priču vezanu za zmaja ili je zmaj možda simbol tog vladara?“ Arhitekta: „Ne, most je 1907. podigao Franc Jozef, njegov moto Viribus Unitis (ujedinjenim snagama) bio je takođe upisan na mostu, ali su dodati i mnogi biljni ornamenti, baš kao i zmajevi“. Japanac: „Našao sam podatak da je zahvaljujući ovim zmajevima zmaj postao simbol Ljubljane?“ Arhitekta: „Da, to je tačno.“ Japanac: „Čujem i da se navijači fudbalskog kluba ovde zovu 'zmajčki'?“ Arhitekta: „Da, i to je tačno“. Japanac: „I za sve to ne postoji poseban razlog?“ Arhitekta: „Koliko ja znam, ne“.

Na sajtu Svetske fudbalske asocijacije, FIFA, nalazim na forumu oduševljenu poruku navijačice Samuraja koja kaže: „Tadamori Li, hvala ti što si uzeo japansko državljanstvo!“. I ja sad zamišljam slovenački forum u kome oduševljeni navijači „Zmajeva“ pišu: „Zlatko Zahoviću, Mile Aćimoviću i ostali, hvala vam što ste uzeli slovenačko državljanstvo!“. Umesto toga, slovenački nacionalizam se u doba državnog osamostaljenja razvijao oko teze „nećemo naciju u čijem centru se nalazi nogomet“. Razni domoljubi su se sa svih mogućih javnih tribina oglašavali sa antifudbalskim parolama. Ni vremenska prognoza nije mogla da prođe bez antifudbalskih usklika. Ko je protiv fudbala taj je za Sloveniju. Fudbal je za „južnjake“ a ne za Slovence. Nakon što se pokazalo da fudbal dobro uspeva ne samo u Japanu već i u Sloveniji, slovenački pisac Drago Jančar, poznat po paroli da je za Slovence svaki dan - dan nacionalnog plebiscita, zapisao je u nekom eseju da je korist od fudbala u tome što će se „južnjaci“ sada lakše identificirati sa Slovenijom (pa stoga i verovatno lakše asimilovati).

Na toj i sličnim konceptualnim negacijama bazira se većina balkanskih nacionalizama čija je osnovna karakeristika negativno mišljenje. Drugačiji odnos od Jančarevog bio bi možda: Zahvaljujući fudbalu, Slovenci će postati deo sveta. Redukcioni, zatvarajući karakter balkanskih nacionalizama je potpuno različit od matafizičkog i sintetskog karaktera japanskog nacionalizma koji, eto, ima moć da se širi i poistovećuje ne samo sa Koreancima, nego i sa Turcima, Bugarima i Estoncima i koji sa lakoćom prihvata bejzbol i fudbal kao nacionalne sportove. Nacionalizmi koji imaju zdravu osnovu moraju imati sintetski a ne redukcioni i isključujući karakter. Aspekt rasta i ekspanzije je aspekt života. Cirkulacija i izmena takođe.

Teško je biti
niko: u zmajevom gnezdu
rastu zmajevi

PS. Haibun je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/44368-Danas-postati-junak.html

DŽONE BRAUNE, MI TI SE KUNEMO

2011-01-20T13:37:00.000-08:00

Džon Braun

Ko su pravi heroji?

DŽONE BRAUNE, MI TI SE KUNEMO

Piše: Dimitar Anakiev

„Džon Braun je bio dezorijentisani fanatik“ - Abraham Linkoln

Linija „F“ Njujorškog metroa vozi istočnom stranom Menhetna do 63. ulice a zatim skrene udesno, seče aveniju Leksinton i podvuče se ispod Ist-rivera, zastane na Ruzveltovom ostrvu, pa ponovo podvodno, ispod drugog rukavca Ist-rivera, uđe u Kvins. I tu, u prostoru između Kvinsa i Ruzveltovog ostva, uključujući i stanicu Kvinsboro, kasno noću događaju se muzička čuda. Baš sada gledam mladog crnca koji je u vagon uneo klavijuture i svira „God is my shepard“. Pršteća energija njegove svirke namenjena slučajnim putnicima može čoveku sa Balkana biti potpuno tuđa - svojom slobodom i spontanošću ona je vrlo ne-evropska i mnogo slobodnija od balkanske lažne slobode koju uglavnom karakteriše nadutost – i to nacionalna: u tome je njena laž.

Tamo gde prolazi
Mason-Dikson crta
livade nepokošene

Ono što je balkancima Drina koja kulturološki deli Balkan na Istok i Zapad to je Amerikancima Mason-Dikson crta (Mason-Dixon Line): linija kulturne podele Severa i Juga. Ova linija povučena je 1763. radi razgraničenja britanskih kolonija u kolonijalnoj Americi, a i danas je politička granica. Međutim, kao što prelazak Drine, na bilo koju stranu, ne donosi bog zna kakve kulturološke skokove, tako se i prelazak sa Severa na Jug Amerike jedva primeti. Evropljanin koji se iz Njujorka spušta istočnom obalom prema Jugu pre nego kulturne razlike primeti ogromne reke imenovane po lokalnim indijanskim plemenima: Čespik i Delaver a kad se nađe na reci Potomak, koje velikim delom čini granicu između Virdžinije i Vest Virdžinije, onda je namernik već duboko na Jugu.
Uočljiv je prelazak iz industrijskog ambijenta Severa u ruralni ambijent Juga i to da sve više ulica, skverova i parkova nosi naziv po generalu poražene južnjačke vojske Robertu E. Liju. Gde god pogledate piše Robert E. Li. Jug je doslovno opsednut ovim svojim generalom. Za razliku od novodobnih balkanskih heroja koji su oreole dobili ubijanjem civila, ranjenika i ratnih zarobljenika u akcijama etničkog čišćenja, general Li je poštovan zbog bitaka koje je uspešno vodio komandujući Armijom Severne Virdžinije tokom američkog građanskog rata 1861-1865. U mnogim bitkama Lijeva vojska bila je značajno slabija, ali se u najmanju ruku ravnopravno nosila sa ekonomski i brojčano moćnijim protovnikom. Na ulicama Vinčestera u Virdžiniji mogu se viditi obešene zastave konfederacije, a u samom centru, pored neoklasične zgrade Starog suda, nalazi se spomenik palim vojnicima konfederacije. Mog američkog prijatelja Džima pitam šta sve to zapravo znači, da li ovaj rat još traje – a Džim se smeška.

Antietam krik-
pokušavam da nađem ulaz
na bojno polje

Većina evropskih spomenika podignuta je radi nacionalnog veličanja i kao svetli primer budućim pokolenjima. Spomenik na poprištu bitke kod Antietama u Merilendu, jedne od najkrvavijih bitaka američkog građanskog rata, podignut je zato da se slične stvari ne bi ponavljale. Na prostranoj ravnici uz rečicu Antietam, pored omanjeg grada Šarpsburga naseljenog uglavnom doseljenicima iz Nemačke, trupe generala Lija sudarile su se 17. septembra 1862. sa dvostruko brojnijom vojskom Severa. U borbi prsa u prsa, u pravoj klanici, u samo jednom danu umrlo je i ranjeno skoro 23 000 vojnika na obe strane uključijući i pet poginulih generala (tri severnjačke i dva južnjačke vojske) koji su borbu vodili dajući vojnicima lični primer.

U prodavnici
neodlučan oko suvenira:
kapa Severa ili Juga ?

Na ušću reke Šenandoah u Potomak, u Zapadnoj Virdžiniji, nalazi se idilični gradić Herpers Feri. Ovde se par godina pre početka građanskog rata odigrala njegova uvertira. Beloputi abolicionista Džon Braun podigao je 1859. nekoliko crnih momaka na oružani ustanak protiv crnačkog ropstva. Zaverenici su bili savladani od strane marinaca savezne vojske kojom je komandova tadašnji pukovnik Robert E. Li. Na poziv da se preda Džon Braun je uzvratio: „Radije ću umreti ovde“. Kasnije je ipak bio zarobljen i osuđen na smrt zbog zavere protiv države Virdžinije i obešen. Spomenik Džonu Braunu postavljen je u njegovom rodnom Kanzasu, a ovde na skladištu oružja u Herpers Feriju koje su pobunjenici zauzeli, stoji spomen ploča. I dok stojim tu, ispred te čvrste zgrade koju nazivaju „John Brown's Fort“, pokušavam da se prisetim onih heroja u istoriji Balkana koji su svoju slavu stekli boreći se i žrtvujući se za slobodu drugih i ideale. Nacionalni junaci se bore za sebe i svoje pleme i naizgled pobeđuju vreme, ali pamti ih samo ona mala istorija koja staje u korice jedne knjige.
Zanimljiv čovek je taj Džon Braun, zahvaljujući kome Amerika ima danas crnoputog predsednika. General Robert E. Li je genijalan vojnik i veliki čovek koji je zadužio svoju Virdžiniju. Ali njegov zatvorenik Džon Braun, koji je bio obešen uz Linkolnov blagoslov, je veći i značajniji jer je svojim idejama i delom - poteklim iz srca i motivisanih humanizmom - nadrastao kako Virdžiniju tako i Sjedinjene države, generala Lija i predsednika Linkolna – zato je i bio obešen.

Kraj tvrđave Džona Brauna
teško naoružan plod
divljeg kestena.

PS. Haibun je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/44056-Done-Braune-kunemo.html

POTKIVANJE PAUKOVIJ JAJA-Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu

2011-01-17T15:42:00.001-08:00

.01.2011 - 15:02
Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu
POTKIVANJE PAUKOVIH JAJA
Piše: Dimitar Anakiev

Na Balkanu
u ime rustike
cvetaju swastike

U poznatom eseju o fašizmu pod nazivom Ur-Fašizam (Večiti fašizam) Umberto Eko razrađuje modalitete fašizma sa čini se dvojakom namerom: prva je pokušaj unutrašnje definicije fašizma koja se neće vezivati za njegove različite pojavne oblike nego pokazati njegovu suštinu, i tim putem
posvedočiti o potrebi stalne budnosti da nam se fašizam ne bi desio u nekom, recimo zabavnom ili drugom, neočekivanom (možda „humanističnom“) obliku. U tom delu Eko kaže jasno: ne dopustimo fašizam ponovo! S druge strane Eko izgleda želi ovim tekstom napisanim 1995. za New York Review of Books možda i da se prilagodi američkom čitaocu za kojeg se pretpostavlja da je tipično antifašista, ali ponekad pomalo zabrinut zbog mogoćnosti da se iza plašta borbe protiv fašizma, ako je o toj temi reč, ne pokaže odnekud dežurni antifašista: ideologija marksizma.

Izgleda zato Eko u priču o italijanskom otporu protiv fašizma za vreme Drugog svetskog rata smešta prvo kritiku italijanskih komunista, koji navodno neopravdano svojataju pokret otpora, a odmah raznovrsnost antifašističke borbe u Italiji ilustruje pričom o navodnom heroju svoje mladosti: Eduardu Sonju – vođi ilegalne organizacije Organizzazione Franchi koja se je bavila riskantnom humanitarnom delatnošću: švercovanjem Jevreja iz fašističke Italije u neutralnu Švajcarsku. Eko pominje Eduarda Sonja zato što je bio monarhista i krajnji desničar a pritom, valjda zbog neslaganja sa politikom Rajha u vezi „jevrejskog pitanja“, ovde je pomenut kao antifašista. Krajnji desničar antifašista? Što je mokra ova vatra! Eko kao da želi reći da se eto i krajnji desničari, iz ličnih razloga, ponekad, mogu boriti protiv fašizma. Mogu se naravno fašisti boriti i između sebe, ali ih međusobna borba ne unapređuje u antifašiste. Sve je u redu drugovi Amerikanci, ne plašite se za svoj profit i imperij, vidite – očito ne moramo svi biti marksisti da bismo pisali protiv fašizma.
Tvrdnje naizgled nalik na Ekove o Sonji, mogle su se čuti i na postkomunističkom Balkanu, gde su novodobne demokrate predstavile svoje verzije antifašističkih boraca, pa su se u antifašiste odmah upisali lideri slovenačkog klera i bele garde, preko ustaša, balista, handžarista do četnika i Draže. Možda su izlivi „fašističkog antifašizma“ balkanskih novodobnih demokrata inspirisani baš pričom o Eduardu Sonju, koju Eko ostavlja spretno nedovršenu kao priču o svom dečijem junaku. One koji su se potrudili da odgonetnu do kraja ovaj Ekov rebus mogli su možda negde pročitati da je posle duge diplomatske karijere obeležene izrazitim anti-komunizmom Eduardo Sonjo završio svoj politički mandat kao fašista, na listi Nacionalnog saveza (AN, Alleanza nazionale), naslednice Musolinijevog „Socijalnog pokreta“ (MSI, Movemento sociale Italiana). Tog podatka međutim nema u Ekovom tekstu, možda i zbog toga što je tekst publikovan približno u isto vreme kada je Sonjo postao predizborni kandidat ove fašističke liste predvođene Đankarlom Finijem, deklariranim fašistom, koji se ni devedestih godina nije libio da javno kaže: „Mi smo fašisti, naslednici fašizma u 21. veku“ ili „I posle pola veka ideja fašizma je i dalje živa“ itd. Đankarlo Fini je danas predsednik poslaničkog doma u italijanskom parlamentu i za tu funkciju mu nije potreban antifašistički alibi. A i zašto bi tražio alibi kad on u italijanskom parlamentu predstavlja fašističke ideje i zbog toga je dobio mandat od svojih birača? Ako neko tvrdi da su demokratija i fašizam nespojivi, neka se priseti činjenice da je i Adolf Hitler došao na vlast demokratskim putem, a zanimljiva je i priča o Miloševićevoj demokratskoj vladavini.

Jednako dosledni kao pojedini italijanski političari, ili još dosledniji, čine se savremeni japanski političari, političari iz još jedne zemlje u kojoj je fašizam domaća životinja. Koliko je autoru ovih redova poznato, političari svih posleratnih japanskih vlada nastalih nakon atomskog poraza japanskog imperijalizma, svake se godine poklone senama svojih oficira sahranjenih na imperijalnom groblju Josukune (Yosukune). Na ovom ekskluzivno fašističkom groblju leže i posmrtni ostaci oficira koji su predvođeni princom Jasuhiko Asakom izvršili jedan od najstrašniji pokolja civilnog stanovništva u modernoj istoriji, čuveni pokolj u Nankingu, u Kini. Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok, koji je 1946. zasedao u Tokiju, utvrdio je 200 000 civilnih žrtava Nankinškog pokolja uz ogradu da su prebrojane samo zvanično sahranjene žrtve. Ovaj tribunal, koji je imao šire ciljeve od Nankinškog pokolja, dodelio je imunitet Princu Asaki kao pripadniku carske porodice. Njemu a i još nekim vrlo visoko kotiranim fašistima nije suđeno. Sledeće godine je na Tajvanu održan Tribunal za vojne zločine posvećen isključivo Nankinškom pokolju i on donosi sledeće zaključke: 340 000 ubijenih civila od kojih oko 190 000 ubijenih mecima iz automatskog oružja, a oko 155 000 ubijeno hladnim orožjem—dakle: individualno, prisno i intimno takoreći. Dečki đenerala Ratka Mladića su očito jako prosečna momčad.
Potomci samuraja su se ponosili svojim veštinama ubijanja i zato su svoja zlodela slikali i javno publikovali sebi u čast po najrazličitijim japanskim novinama, jer je takva sposobnost i plemenu na čast. Nankinško krvavo orgijanje bilo je praćeno i neverovatno velikim brojem silovanih žena čiji broj varira između 20.000 i 80.000 zato što su mnoge silovane žene posle silovanja ubijene i uklonjene, a na ubijene žene otpada 22% svih žrtava, dok je dece bilo 2%. Šampionski rezultar Nankinškog pokolja postigla je japanska 10. armija snage 240 000 vojnika, za samo šest nedelja. U broj mrtvih nije uračunato 50 000 ubijenih kineskih vojnika palih u petodnevnom boju odbrane Nankinga (japanski borbeni gubici: 6 000 vojnika). Tokom masovnog klanja civila po padu Nankinga, tokijska štampa je izveštavala o krvavom orgijanju kao da prati sportsko takmičenje a objavljeni su bili i konkursi tipa: „Konkurs za ubijanje 100 ljudi isključivo mačem“. Kada se uračunaju i mrtvi u široj regiji oko Nankinga, onda broj mrtvih u Nankinškoj regiji po nekim istoričarima doseže 650 000 ljudi, žena i dece. Japanski fašisti pobili su tokom Drugog svetskog rata u Aziji približno 5,5 miliona stanovnika. Kako je onda moguće, pitamo se, da ove šampione smrti svake godine pompezno proslavljaju japanske demokratske vlade svih boja? Kineski protesti da se u ime dobrosusedskih odnosa, ali i u ime civilizacijskih vrednosti i čovekoljublja prekine sa tim, ne samo da nisu urodili plodom nego nailaze i na podsmeh komšija, a čak se i nazivaju „anti-japanskim raspoloženjem“. Zašto je to tako postaje jasno tek sa razumevanjem geopolitičkog položaj Japana – nekim silama je potreban žandar koji okupacijom brojnih kineskih ostrva drži Kinu za vrat i zato je korisno gajiti slugin vojnički duh: brak iz računa globalnog i lokalnog imperijalizma.

Međutim, doslednost se odnosi i na reprezentativni stil: 132 minuta dugi film kineskog autora stalno nastanjenog u Japanu - Jing Lija (Ying Li), pod nazivom „Jasukune“, zabranjen je 2007. za bioskopsku distribuciju u Japanu, a reč je o japanskom filmu koji ne prikazuje ništa spektakularno već jednostavno prati obične ljude koji tokom godine dolaze u Jasukune da se poklone svojim fašistima. Zašto su direktni TV prenosi državnih proslova iz Jasukunea prihvatljivi, a mali autorski film snimljen iz blizine, ništa posebno, nije prihvatljiv? Verovatno jedino zato što taj film demistifikuje. Jing Li je promenio mesto posmatrača iz kojeg kamera gleda na fašizam. Pogled je to iz običnog rakursa umesto iz carskih loža, pogled koji priziva zdrav razum, a ne mistične emocije upakovane u rituale. Eto koliko je važno stajalište, samo promenom položaja kamere nacionalni heroji postanu kriminalci. među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.

U Sloveniji se 2006. i 2007. odvijao sudski proces koji je privukao pažnju javnosti. U ljubljanskom okružnom sudu sudilo se Aleksandru Todoroviću, bivšem predsedniku Društva izbrisanih stanovnika Slovenije, zato što je 2003. godine u bifeu privatne televizije POP TV tri vladina visoka službenika nazvao fašistima. Tužili su ga bivši ministar za unutrašnje poslove Andrej Šter, po profesiji diplomirani pravnik, mag. Slavko Debelak, diplomirani pravnik, bivši sekretar u istom ministarstvu i njegova pomoćnica, bivša podsekretarica u istom ministarstvu Alenka Prvinšek Mesojedec, takođe pravnica. Ovo troje pravnika bilo je udarna trojka sprovođenja zloupotrebe zakona radi administrativnog etničkog čišćenja i deportacije 25.671 Jugoslovena iz novostvorene države Slovenije. Pored falsifikovanja zakona, ovi pravnici su se predstavili javnosti i javnom peticijom kojom su 18. aprila 2003. potpisali sami sebi podršku, to jest podržavajući svoj zakonski falsifikat, tj. obmanu javnosti, kao da zaista štite pravni red i ustav iako je Ustavni sud Republike Slovenije još 1999. proglasio brisanje Jugoslovena za nezakonitu delatnost protivnu ustavu (Mesojedec se kao niža službenica uzdržala od potpisa peticije). Peticiju svojih fašista su podržali i umetnici koji sebe smatraju žrtvama fašizma i antifašistima: Dane Zaje, pesnik i Boris Pahor, pisac, ali i afirmisani junaci socijalističkog rada kao glumac Polde Bibič i još 54 umetnika i javna radnika (o ovoj peticiji biće kasnije još reči). Mesojedec, koja je jedina od njih troje bila u direktnom kontaktu sa Izbrisanima i dosledno se isticala nepopustljivom birokratskom surovošću čak i prema novorođenčadima koje je nezakonito izbacivala iz države jer nisu prave nacije i vere, tvrdila je na sudu da je strašno povređena što je Todorović imenuje fašistom jer ona potiče iz partizanske porodice. Svo troje su, zbog duševnog bola koji im je tom tvrdnjom zadala njihova bezočna i neuviđavna žrtva, tražili od suda da osudi Todorovića na javno izvinjenje i plaćanje odštete po 2000 eura svakom; ukupno bi izbrisani Todorović, bez igde ičega na ovom svetu, morao svojim brisateljima da plati i odštetu zbog uvrede u visini od 6000 eura. Taj novac je njima za džeparac, ali njima je od novca važnija simbolika osude i kazne.
Odbivši da se izvini, Todorović se branio bez advokata, tvrdnjom da ne može biti uvreda to što fašistu označiš fašistom, tj. ako govoriš istinu. Todorović je u svoju odbranu predlagao saslušanje 29 svedoka, počevši od glavnokomandujućega „brisača“, tajkuna Igora Bavčara, zatim stručnjake (Močnik, Žižek...), ugledne istoričare, politikologe i žrtve, koje bi svojim svedočanjem nedvosmisleno potvrdili da je on rekao istinu, tj. da je administrativno etničko čišćenje akt fašizma a idejni tvorci i izvršitelji su shodno tome fašisti. Sudija, Maja Šuštar, nije se odlučila da dozvoli Todoroviću izvođenje svedoka tako da se dve godine branio sam samcat, čitajući sudiji sa govornice omanje sudnice razne tekstove o fašizmu među kojima i pomenuti esej Umberta Eka. Ova idilična pedagoška scena koja se pred malobrojnom publikom Izbrisanih ponavljala tokom dve godine ličila je pomalo na neke biblijske scene koje opisuju širenje hrišćanstva, kao kada je na Sinaju recimo, neki nadobudni propovednik privezao rogatu životinju za stablo drveta čitajući joj jevanđelja, ne bi li zajedno sa drvetom za koje je privezana, shvatila hrišćanstvo.

Tokom suđenja je Todorović uz medijsku pompu ulazio na glavna vrata suda u Miklošičevoj, a tužitelji su krišom ulazili na zadnja vrata, krijući se od medija, maskirajući se tamnim naočarima, visokim kragnama, šeširima i uvezanim maramama, a naročito nošenjem kišobrana u vreme kad kiša ne pada. Ni Todorović ni Eko, a ni ostala pamet ovog sveta, nisu ubedili suduju Šuštar: Aleksandar Todorović, posle dvogodošnje uzaludne propovedi o fašizmu, proglašen je krivim za nanošenje duševnog bola vladinim službenicima. Sud nije bio zainteresovan za to što su ovi službenici, dokazano sa najvišeg mesta, nezakonitim radnjama Todoroviću i još 25.670 ljudi uništili život, a tako i njihovim porodicama. Opet, kako putem zakona kazniti žrtvu nezakonitog državnog nasilja zato što je svoje dželate nazvala fašistima? Možda bi izbio neprijatan skandal koji javnost i zdrava pamet ne bi podneli? Duševno preosetljiva vlast bila je ipak oprezna, pa tako i njeno nezavisno sudstvo: Todorović je kažnjen samo opomenom - tek toliko da izvuče pouke. Nosioci nezakonitih radnji, visoki službenici vlade republike Slovenije, ne samo što ih je nezavisno sudstvo Slovenije zaštitilo od duševnog bola već takođe nikad nisu bili krivično gonjeni; štaviše bili su nagrađeni novim radnim mestima: ministar Šter postavljen je na mesto državnog sekretara u Ministarstvu inostranih poslova Slovenije na kojem je uskoro zaslužio priznanje nemačke države za unapređenje međudržavnih odnosa. Alenka Prvinšek Mesojedec, dokazani humanista, postavljena je za direktoricu međunarodne humanitarne organizacije MARRI- za zaštitu izbeglica, azilanata i migranata (MARRI-Migration, Asylum, Refugees Regional Initiative). Kako cinično! Instruktor MARRI-ja bio je i mag. Debelak, koji je danas vladin penzioner ali honorarno predaje pravo na ljubljanskom univerzitetu. Nastavimo priču o fašizmu g. Eko!

Pripadnici malih naroda nedvosmisleno su hendikepirani, jer ne mogu svoj fašistički talenat razviti tako uspešno kao pripadnici vellikih nacija - Japanci, na primer. Ne mogu da se razmahnu i onda moraju da potpisuju sebi u prilog peticije, da sujetu hrane na sudovima, a celokupno njihovo ponašanje karekteriše velika provincijalna smutnja. Smutnja provincijalaca je tako velika da u uslovima neprestano nesigurnog identiteta nailazimo smutnju kao dominantnu crtu ponašanja i kod najistaknutijih predstavnika naroda a ne samo kod njihovih službenika. Jedino provincijalna smutljivost može da objasni transformaciju penzionisanog potpukovnika socijalističke JNA u naci-fašističkog generala koji po Bosni strelja zarobljene očeve i braću dece koju je pre toga cinično počastio bombonama; jedino provincijalna smutljivost u kojoj ni jedno principijalno ponašanje ne može da nadraste instinkte pripadnosti plemenu može da objasni transformaciju bivšeg komandanta Proleterske brigade NOV u organizatora stvaranja nacističkih paravojnih jedinica, sličnih onima protiv kojih se proleterska brigada borila - prvo su ih u Drugom svetskom ratu uništili, a onda ih mnogo godina kasnije rekreirali, naoružali i gurnuli da obavljaju prljave poslove nacističke države. Je li to fašizam o kome piše Eko? Da, ako pod fašizmom smatramo prazni, od svake čovečnosti isprani, pragmatizam koji ne preza ni od čega da bi ostvario svoj cilj.

Fašizam koji kod velikih naroda ima dimenzije tragike, kod malih naroda dobija oblik tragikomične karikature. Znači li to da ga treba tolerisati i gledati mu kroz prste? Znači li to da fašizam ne treba prepoznati i na stubu srama nazvati fašizmom? U dokaz tragikomičnosti fašizma malih smućenih provincijalaca navodim slučaj jednog metuzalema, slovenačkog pisca iz Trsta, Borisa Pahora. Ovaj vremešni gospodin koji sebe smatra kandidatom za Nobelovu nagradu, istovremeno, tipično nobelovski, u isti glas, zastupa ideje antifašizma i fašizma. Kada se oglašava iz Trsta, kao predstavnik slovenačke manjine u Italiji, njegova retorika je antifašistička; kada međutim progovara kao glasnogovornik slovenačke većine u svojoj matičnoj Sloveniji, on zastupa ideje fašizma: ne voli strance, potpisnik je peticije protiv Izbrisanih, smeta mu tamnoputi gradonačelnik Pirana a predložio je, u skladu sa svojom nobelovskom kandidaturom, promenu slovenačke himne u kojoj bi umesto Prešernovog stiha „Neka Bog čuva sve narode“ trebalo da stoji njegova, Nobelove nagrade vredna, modifikacija „Neka Bog čuva sve Slovence“. Ima li razlike i kakva je razlika između Borisa Pahora i njegovog pesničkog i klovnovskog pobratima Karadžića dr. Radovana? U čemu je razlika između Pahorovog iskaza “Izabrati tamnoputog gradonačelnika? Bože moj gde je tu narodna svest?“ i onom poznatom Karadžićevom „Tragični i besmisleni su slovenski narodi potpali pod tuđinski katolicizam i muhamedanstvo“. Oba književnika ovde vidimo kako literarnim mikro erekcijama rešavaju narodna pitanja Ilirskih provincija, obojica to rade negativnim diskurzom uperenim protiv drugačijih od sebe.
Okružni sud u Ljubljani rešavao je na svoj način pitanje da li su pravnici vlade Slovenije Šter, Debelak, Mesojedec zaslužili nazvati ih fašistima. Ovo troje vladinih službenika su sami za sebe posredno tražili oslobađajuću presedu. O Karadžiću ovih dana odlučuje Međunarodni sud u Hagu.

Boris Pahor za sada nije ni na kojem sudu. Razlog je jedino što se još nije našao nijedan tenk da podupre njegove misli, iako se on veoma trudio u tom smeru kao zagovornik politike „čvrste ruke“ u izmišljenom sukobu sa Hrvatskom oko izlaza Slovenije na more. Nije mu uspelo da privuče guseničare, Radovanov mokri san ostao je neispunjen. Pahorov fašizam ostaće neiživljen, nerazvijen, nemoćan. Možda, takav kakvog opisuje haiku poznatog savremenog japanskog pesnika Hošinage Fumia:

Svrbi atletsko
stopalo jer ne može
postati Hitler

(prevod: Dimitar Anakiev)

Pre nekoliko godina, u predgrađu Kumamota zvanom Tacuda (Zmajevo polje), u kući zajedničkog prijatelja, imao sam čast da se sretnem i razgovaram sa gospodinim Hošinagom. Ovaj značajni japanski pesnik rođen 1933. bio je kao dečak odgojen u nacionalističkom duhu. Poraz Japana i dolazak demokratskog režima doveli su ga do otrežnjenja. Gospodin Hošinaga je posvetio svoju pesničku karijeru suočavanju sa japanskim fašizmom. Napisao je mnogobrojne haikue koji govore o prirodi fašizma, poput sledećeg haikua koji tematizira diskriminaciju:

Svetlosnih leta
bilion krivokletstava:
krvna grupa „B“

(prevod: Dimitar Anakiev)

Gospodin Hoshinaga priča kako navijači Japana na utakmicama nacionalnog tima nose trake oko glave na kojima piše „kamikaze“. On smatra to prirodnim ponašanjem, rodoljubljem, ali nije dobro kada se to rodoljublje zloupotrebljava, a najgore je kada fašizam dobije lak, svakodnevno-zabavni karakter, kada ostaje neprimećen, odomaćen, kad „oguglamo“ i fašizam počinje da nas zabavlja. O tome možda govori njegov sledeći haiku:

Zabavni se park
napunio nacistima
ove jeseni

(prevod: Dimitar Anakiev)

U Japanu ovakvo pisanje nije previše dobrodošlo niti danas. U vreme fašističkog režima dvadesetak uglednih haiku pesnika je bilo uhapšeno od strane Tokkô, tajne „moralne policije“ (japanska politička policija po karakteru veoma slična nemačkom Gestapou) zbog onog što su pisali, a neki od njih su stradali. Međutim, pesnička savest japanskog pesnika bila je humanistički budna još mnogo pre nego što su okupacione trupe zapovedale demokratiju. Humanizam nije puki proizvod političkog sistema već osećaja „biti čovek“, koji je barem toliko prirodan koliko i osećaj pripadanja krdu, plemenu ili kulturi. U pitanju je zaista elementarna humanost, nešto što čoveka čini jedinkom, nešto što čoveka razlikuje od životinje, nešto što ne zavisi od kulture i vere (ne zavisi na primer od, „biti hrišćanin“) ili od političkog sistema („biti demokrata“ ili „socijalista“).

Posmatram svoje dve mačke: Momčila i Tigricu, čini mi se da je u njima mnogo „humanosti“, da su te dve životinjice „čovečnije“, od mnogih ljudi koje poznajem – po tome što se igraju, maze, jurcaju naokolo po brdima i livadama uživajući u osećaju slobode, po tome što predu, što imaju sposobnost pamćenja i učenja, po tome što odu do kupatila da piške, po smislu za prijateljstvo, po svojoj samostalnosti... i mogao bih da nabrajam dalje. Ustvari, jedini atavistički momenat mojih mačaka je lovljenje miševa, pa i tom svom životinjskom plenu prilaze igrivo i sa osećajem za estetiku. Kod mnogih ljudi ovih osobina nema a ima drugih, ružnijih. A pre svega: mačka je individualista, a čovek je pripadnik krda – čast onima koji nisu.
Već tridesetih godina dvadesetog veka, u vreme japansko-kineskih ratova, više puta je bio uhapšen i neprestano proganjan pesnik Santoka Taneda (1882-1940), pesnik velike popularnosti u narodu, između ostalog poznat i po jednom od prvih japanskih anti-ratnih haikua:

Ruke i noge
ostale u Kini, vojnici se
vraćaju u Japan

(Prevod: Dimitar Anakiev)

Imajući u mislima ove hrabre pesnike koje su pravili individualističke i humane korake usred jednog brutalnog, briljantno podmazanog i nepogrešivog sistema vlasti, usred japanskog fašizma dakle, a tako i danas, potpisivanje pomenute peticije protiv Izbrisanih od strane 57 slovenačkih vrhunskih intelektualaca – pesnika, književnika, glumaca, naučnika... - deluje kao zastrašujući akt fašizma, kao dokaz fašizma koji živi nezavisno od sistema vlasti, među ljudima, tj. u najvišem sloju jednog naroda. Da ne bi ko posumnjao u istinitost mojih navoda ili pomislio da preterujem sa važnošću ovih ličnosti, u fusnoti objavljujem imena svih potpisanih (1).
Pošto mi Balkanci volimo da se poredimo sa svetom – uglavnom smo u našim percepcijama bolji i pametniji od svih drugih stanovnika planete, pa i šire - o čemu postoje stotine viceva koji se rugaju svima samo ne nama samima - uzmimo neke hipotetično slične situacije za poređenje. Na primer, zamislimo peticiju 57 vrhunskih američkih pesnika, književnika, glumaca itd. za proterivanje Inuita, Meksikanaca ili kitova iz Sjedinjenih država. Teško je to zamisliti, zar ne? Ili zamislite grupu 57 ruskih pesnika, literata, naučnika itd. koji potpisuju peticiju podrške ruskoj državi protiv slobodnog novinarstva, na primer. Opet teško zamislivo. Pa onda 57 nemačkih, francuskih, kineskih i čijih god pesnika i intelektualica koji podržavaju bilo koji oblik državne represije. Dovoljno je samo zamisliti pesnike koji pišu peticije u podršku državne represije, nezavisno od toga da li je reč o legalnoj ili kriminalnoj državnoj represiji. Peticija 57 slovenačkih intelektualaca govori puno o intelektualcima tog naroda, ali i o državi. Dodamo li ovom neveselom zaključku činjenicu da su slovenački pesnici podržali peticijom ilegalnu, kriminalnu akciju države - što je već 1999. ustanovio Ustavni sud Slovenije a kasnije, 2009, i vlada Slovenije - dolazimo do očaja. Takvu situaciju nije moguće zamisliti nigde drugde sem u Sloveniji, a i ostatak Balkana je vrlo blizu tome stanju duha. Opet se potvrđuje provincijalna smućenost koja obrće sve vrednosti na glavu, gde sve vrednosti postaju amorfne, izvitoperene, deformisane i stopljene kao utvare u „melting pot“ našeg života; u tom moru plivamo boreći se protiv potkovanih paukovih jaja.

Šta je ono Eko želeo reći o fašizmu? Parlez vous Francais?

Hladna je voda
okeana u kojoj je zaiskrila
iskra života

1) Popis 57 slovenačkih intelektualaca potpisnika peticije protiv Izbrisanih aprila 2003: Evgen Bavčar,Vinko Beznik, Polde Bibič, Viktor Blažič, Niko Grafenauer, Tone Hrovat, dr. Matjaž Kmecl, Mile Kosi, Tone Kuntner, Tadej Labernik, Srečko Lisjak, Milan Matos, Miloš N. Milovič, Ciril Škerjanec, Rudi Španzel, Andrej Šter, Borut Trekman, Biljana Unkovska, Dane Zajc, Boris Pahor, Tone Gogala, Nataša Prah, Primož Šeligo, Slavko Debelak, Drago Rudel, Miran Kramberger, Rudi Šeligo, Saša Vuga, Lovro Arnič, Anton Nanut, Borivoj Kos, Darko Brlek, Igor Škerjanec, Jože Banič, Branko Panič, dr. Janez Remškar, Lojze Lebič, dr. Katja Boh, dr. Primož Rode, Ervin Fritz, Pavle Svete, Janez Stanek, Franc Feltrin, Stane Jurgec, Katerina Turk, Borut Likar, Ščavničar Ema, Silva Janež Debelak, Miša Pfeifer, Aleksandra Hoivik, Mira Šekoranja, Hugo Šekoranja, dr. Vlado Pfeifer, Vlado Žabot, Majcen Franc, Tone Pavček, Mladen Trobec.

PS. Ovoj esej je objavljen takodje u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43805-Potkivanje-paukovih-jaja.html

OMARSKA, PAKAO ZA LJUDE

2011-01-17T15:32:00.000-08:00

Logor smrti Omarska kod Prijedora

Svedočenje o vrlini i patnji
OMARSKA, PAKAO ZA LJUDE
Dimitar Anakiev

Ništa na svijetu nije gore nego biti među ljudima koji te mrze i smatraju svojim neprijateljem.
Muharem Eškić, „Pakao potkozarja“

Čovek koji na svojoj koži oseti ljudsku mržnju i niskost dužan je da na svoj način o tome svedoči i upozorava. Istu obavezu prati i svedočenje o vrlini. Zato ovde pominjem dve skromne žene koje su se me za trenutak dotakle, a da ih posle nikad više nisam video. Želim da se odužim dvema Bosankama, obe su me darivale knjigom i baš te njihove knjige su mi, svaka na svoj način, veoma pomogle da shvatim šta se oko mene dešava. Knjiga je korisna, pogotovo kad je spaljuju.

Došlo proleće.
U državne zastave
samo tri boje.

Jedne prohladne subote, godine 1996, u jednom malom mestu u Sloveniji, sredovečna Bosanka žurila je prema omanjoj zgradi u kojoj sam stanovao. Sa balkona na kojem sam pušio mogao sam je videti kako žurnim koracima grabi praznom ulicom udaljavajući se od idiličnog krajolika: belih vrhova Alpa koji su bili kao nadohvat ruke. Skrenula je u pasaž moje zgrade.

Znao sam je iz viđenja ali ne po imenu: bila je čistačica u osnovnoj školi a povremeno je čistila i stepenište zgrade u kojoj sam živeo. Do tada smo razmenili nekoliko kurtoaznih pozdrava, obično na polumračnom stepeništu dok je čistila, i te subote bio sam nemalo iznenađen zagledavši je na ulaznim vratima svojeg stana. U rukama je držala debelu knjigu tvrdih crvenih korica - pružila je knjigu prema meni i rekla: „Kod nas u školi spaljuju knjige a vidim lepa knjiga pa mi bi žao da izgori... Znam vi ste pismen čovek, pa ko velim bolje da je donesem vama... Digla sam je sa lomače...“, govorila je ubrzano, pravdajući se što je knjiga bila malo nagorela. Zbunjeno sam je gledao: „Kakve to knjige spaljuju?“ Odgovorila je: „Školska i gradska biblioteka... Ma sve ove naše knjige spaljuju... Puno, cela gomila ih je...“ Uzeh knjigu i pogledah korice: zlatnim, ćiriličnim slovima pisalo je Milan Vujaklija „Rečnik stranih reči“. Bilo je to drugo izdanje poznatog rečnika, tada verovatno vredno celu njenu mesečnu platu. Uzeh knjigu a pružih joj hemijsku. „Pošto mi poklanjate knjigu molim vas da se potpišete na njoj...“ Pogledala me je zbunjeno a onda je uzela olovku i neveštim, dečijim rukopisom polako ispisala svoje ime: Hanifa.
Malo kasnije sjurio sam se do školskog dvorišta. Pored kontejnera je na ogromnoj gomili dogorevevalo nekoliko stotina ili hiljada knjiga, ko bi mogao to da proceni, na tada tako nazvanom srpskohrvatskom jeziku. Kasnije sam od žene direktora biblioteke, moje poznanice, inače glumice, čuo da njen muž nije kriv za ovaj etnički knjigocid, jer to je bilo naređeno iz Ljubljane. Na moju opasku da je scena bila vrlo hitlerovska, pokušala je opet da opravda muža: „Zaista ništa nije mogao da uradi, takvo naređenje je došlo za celu Sloveniju“, ponovila je. I danas se pitam kako je nekim ljudima „naređenje s vrha“ jedina intelektualna koordinata. Srećom po Vujakliju, Hanifa, čistačica, mislila je svojom glavom, i osećala svojim srcem.

Kao što mi je slučajni susret sa Hanifom doneo knjigu ali i spoznaju jednog događaja u Sloveniji koji bi mi možda promakao, veoma slična situacija, déjà vu, uputio me je u ozbiljna događanja u komšiluku. U Ljubljani sam, opet slučajno, upoznao gospođu takođe iz Bosne, ne sećam joj se imena - kućnu pomoćnicu moje poznanice. Ne znam čime sam zadobio njeno poverenje, verovatno time što je sa mnom mogla slobodno da govori svojim jezikom. Gospođa je bila muslimanka iz Prijedora, ali je živela u Ljubljani tridesetak godina i već skoro zaboravila bosanski. Pri narednom susretu poklonila mi je dve knjige: jedna je bila knjiga „Šest godina sa Titom“ iz pera Marka Vrhuneca, šefa Titovog kabineta, Slovenca, ubeđenog Jugoslovena, knjiga u hrvatskom prevodu - zanimljiva na više načina. Ali druga knjiga me je potresla tokom čitanja i navela na dalja istraživanja. Bila je to knjiga Muharema Eškića „Pakao potkozarja“, objavljena u sarajevskom Oslobođenju, 1995. „Ispovjest čovjeka koji je preživeo pakao u Prijedoru i logore smrti Omarska i Manjača“, zapisao je recezent Josip Osti.
Kao i svi ljudi koju prođu kroz strašnu patnju i postanu svesni univerzalnosti zla, Muharem je pouzdani svedok svoga pakla a njegova knjiga potresan i inspirativan dokument.
Istražujući, nakon čitanja te knjige, srpske logore smrti u Bosni našao sam na internetu zanimljiv video zapis neke strane novinarske ekipe baš iz logora Omarska. Dva detalja su mi se urezala u sećanje.

Devetnaestogodišnji mladić srpske nacionalnosti koji se predstavio kao Igor, u uniformi VRS ali bez kape, stražari pored zarobljenih bošnjačkih mladića, njegovih školskih drugova. Govori na engleskom, vrlo emotivno i iskreno. Kaže otprilike ovako: „Ma ja njih volim, to su moji drugovi iz škole, poznajemo se dugo, evo pitajte ih.“ Dolazi do svojih zarobljenih bošnjačkih drugova koji stoje iza nekakve ograde i obraća se jednom od njih: „Ovi oće da znaju koliko dugo se mi poznajemo, ajde kaži...“ Ovaj odgovara ravnodušno: „Ma odavno...“ Igor prevodi na engleski i kaže novinarki: „Eto vidite“. Ona ga pita: „A kada se rat završi, hoćete li se opet družiti zajedno?“ Igor odgovara sa nekakvom mukom: „E, to, mislim, nećemo“. „A zašto?“, pita novinarka. „Zato što ne dozvoljavaju“, odvrati ovaj. „Ko ne dozvoljava?“, pita opet novinarka. „Muslimanski ekstremisti“, odgovara mladić.
Drugi detalj je zabeležen u menzi, za vrema ručka logoraša. Logoraši su lepo obučeni u različita civilna odela, okupani, obrijani i začešljani. Da su im još i kravate dali, pomislili bi da su to učesnici nekog simpozijuma u Omarskoj o, recimo, nekom ekološkom problemu na Balkanu. Uniformisani ljudi, a bez kapa i oznaka, sa kalašnjikovima preteće podignutim u zrak, izgledaju kao teroristi iz sedamdesetih, slučajno zalutali na miroljubivi i ničim okaljani Balkan – eto, pokvario im se autobus u Omarskoj, pa se zaustavili da popuše po koju, dok ne dođu Karlos i Gadafi sa mehaničarima. Logoraši, učesnici bizarnog simpozijuma u Omarskoj, dobili su po četvrt hleba sa kojim očito ne znaju šta da rade i drže ga nezgrapno u ruci, kao nešto nepristojno, dok stoje u redu; dobijaju neku kašu u tanjir, kaša izgleda pristojno... Svi lepo govore kad im se novinari obrate, skoro da ih mogu čuti: „Dobro je odve, uživamo, jedino su debate na simpozijumu naporne, tvrdo se radi, diskutuje se i na noćnim sednicama“.

Novinarka pita jednog čoveka koji pažljivo kusa kašu, „zašto ste vi ovde?“; on ćuti, guta, razmišlja, pa kaže: „Eto, rešili smo da se predamo“. „A imate li porodicu?“. Čovek opet par trenutaka odsutno gleda. „Ženu i dvoje djece...“ Novinarka odlazi sa svitom ka drugom stolu ali kamerman, vođen dobrim profesionalnim instinktom, ostaje i dalje fiksiran na istog čoveka. Ovaj ostaje sam, zagledan negde u daljinu, nastavlja mehanički da grabi kašikom iz sad već potpuno praznog tanjira, i opet, i opet...

U logoru smrti
iz praznog tanjira čovek
i dalje kusa

PS. Haibun je objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/stav/43912-Omarska-pakao-ljude.html

KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA, GENĐUAN NO KI, 幻住庵の記

2010-12-30T13:07:00.000-08:00

EKSLUZIVNO PRVI PREVOD NA SRPSKI POZNATOG BAŠOVOG DELA!

Macuo Bašo,
松尾芭蕉

(GENĐUAN NO KI,
幻住庵の記)

KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA

Preveo: Dimitar Anakiev

Iza Išijame, nalazi se brdo Kukub, ogranak Ivama planine. Naziv Kukub mislim da potiče od imena hrama Kukub davnašnje vlade. Preskočiš li potočić koji teče njegovim podnožjem i nastaviš putem uzbrdo zavivši na okukama tri puta po kakvih dvesta koraka, doći ćeš do hrama boga Hačimana, jedne od inkarnacija svetog Bude. Neke budističke škole gnušaju se ovog boga a ja delim Rjobuovo mišljenje da su budističke molitve u prigušenoj svetlosti i pravljenje mandala od praha, jedino od koristi ovom svetu. Obično tek nekoliko ljudi poseti ovaj tihi i usamljeni hram. A iza hrama nalazi se napuštena koliba sa vratima od rogoze. Malinovo trnje i trska dosežu nastrešicu, krov prokišnjava, kreč sa zidova je opao a lisice i jazavci učiniše kolibu svojom jazbinom. Zovu je Genđuan što znači „Koliba nestvarnog života“. Vlasnik kolibe bio je monah u srodstvu sa ratnikom Sugunamijem Kjokusaiem.

Pre kakvih deset godina ja se takođe oprostih od gradskog života a evo blizu sam pedesete. Ličim sebi na larvu koja je izgubila čauru ili na puža golaća. Lice mi je preplanulo od vrelog sunca Kisakate u Ou, a pete sam omodričio na grubim plažama severnog mora gde su peščani nanosi tako visoki da je teško hodati. A ove godine život mi usmeravaju talasi jezera Biva. Plivajuće jato gnjuraca prikači se na snop ševara računajući da će ih ševar spasiti deruće vodene struje. A i ja se verovatno toga dosetih kad uzeh te popravih slamnati krov na kolibi, zakrpih ogradu i početkom četvrtog meseca, kad odpoče leto, ja se uselih u kolibu verujući da za kratko. Ali, sada, uhvatih se u misli da uopšte ne želim da idem odavde.

Proleće je prošlo a kao da je još tu. Azaleja još cveta, divlje visterije vise sa borova i kukavica zakuka pa zaćuti. Štaviše, čavke me pozdravljaju ali i detlići što kljucaju sve od reda, medjutim ne brinem o njima već jednostavno uživam. Čini mi se načas kao da moj duh luta po prastaroj Kini, nebi li video kraljevinu Vu ili Ču, zamišljam prelepu pokrainu Ćiao, reku Ćiang i jezero Dongting. Iza mojih ledja planine se protežu na jugozapad i najbliže kuće su veoma udaljene. Sa planinskih vrhova piri mirišljavi jugo a hladni, severni vetrovi obilaze jezero. Ovde je planina Hie sa visokim vrhom zvanim Hira, sa padinama na kojima magla obavije borove Karasakija, a takodje i tvrđavu, most i čamac što ribari na jezeru. Čujem glas šumara koji je izgubio put za planinu Kasatori i pesme seljanki što sade pirinač u malim poljima podno brda. Svici lelujaju vazduhom u predvečerje a šljuke grgure svoje melodije—lepih pejzaža sigurno ne nedostaje. Medju njima je i planina Mikami, koja po izgledu podseća na Fuđi, i podseća me na moju staru kuću u Masašinu, dok me planina Tanakami prisiljava da se prisetim svih pesnika povezanih sa njom. Od ostalih planina tu su Griva bambusove trave, Vrh hiljadu koraka i Rub suknje. Tu je i selo Crni plićak sa svojim gustim i mračnim krošnjama i muškarcima koji dok svojim košarama love ribu izgledaju tačno tako kako su opisani u Man' jošu. Uspeh se na uzvisinu iza moje kolibe i tamo namestih platformu izmedju borova a zatim je presvukoh asurom. Nazvah je Majmunova prečaga. Nisam ja od onih čudaka kakav je bio Kinez Ću Čuan, koji je sebi napravio gnezdo visoko u trešnji da bi tamo mogao da pije ili starac Vang koji je sebi sklonište napravio na nekom nepoznatom vrhu. Ja sam običan stanovnik planine, pomalo trom, koji ostavivši tragove svojih stopala na strmim padinama sedi u samotnim brdima, hvatajući i uništavajući vaške.

Ponekad, kad sam dobre volje zahvatim vodu u dolini i kuvam sebi ručak. Prolećne padavine jedino mi olakšavahu samoću ali uz moju malu peć vladaše pristojna harmonija. Pre mene je ovde živeo čovek uzvišenog uma koga nisu interesovale komplikovane konstrukcije.

Jedan poznati monah sa planine Kora u Cukuši, sin još poznatijeg Kaia iz hrama Kamo, bejaša prolazio ovuda na svom putu za Kjoto i ja ga zamolih da mi napiše nešto za uspomenu. On se spremno odazva, zagnjuri svoju četkicu u tuš i napisa tri slova: 幻住庵 (Gen-đu-an). Pošto mi je izručio kaligrafiju sada je čuvam kao uspomenu na zidu kolibe. Planinski dom ili putnički konak—zovi je kako želiš, ali moja koliba sigurno nije mesto gde bi se neko zaista uselio. Šešir od čempresove kore iz Kisa i slamnati kišni šešir iz Košija, jedine su dve stvari koje vise nad mojim uzglavljem. Tokom dana, često se desi da me razveseli neko od prolazika svojom posetom. Stari crkvenjak koji održava hram ili ljudi iz sela dolaze i pričaju mi o divljem vepru koji jede useve u pirinčanom polju, o zečevima koji se sakupljaju oko plitki pasulja i druge seoske priče koje su za mene potpuno nove. I kada sunce počinje da zalazi iza obrisa planina mirno provodim veče sedeći i čekajući mesec, čije će mi senke praviti društvo(1) ili ću upalio svetiljku i svađati se sa svojom senkom o tome šta je dobro a šta loše.

Medjutim, uprkos svemu rečenom, ne mogu reći da pripadam onim potpunim samotarima koji svaki delić sebe moraju sakriti daleko u planinama ili u divljini. Stvar je samo u tome da sam izmučen čestim bolestima i umoran od ljudi počeo da se sklanjam od društva. Stalno preispitujem greške koje napravih zbog svoje neotesanosti tokom proteklih godina života. Nekada sam zavideo onima sa položajem u vladi ili velikim posedom; na drugoj strani razmišljao sam da prekoračim manastirske zidove i posvetim se Budi i učenju svetih očeva. Umesto toga oterah svoje telo na put svrishodan toliko koliko i lutanje vetra i oblaka a osećanja svoja poklonih pticama i cveću. Ni sam ne znam kako uspeh od toga svoj život da načinim, i sad, na kraju, nevešt i bez talenta kakav sam, ceo se predah samo jednoj brizi—poeziji. Bai Juyi, pesnik dinastije Tang, tako tvrdo je radio na poeziji da je skoro uništio pet vitalnih organa, a i Du Fu bejaše mršav i iznuren. Razmislim li duboko o pisanju poezije sebe ne mogu uporediti sa takvim ljudima. Konačno, nije li život svih nas nestvaran? Ah, dosta je tog razmišljanja, odlazim u krevet.

Sred listopadne
šume, uvek je sveža
ta pazanija(2).

(1690)

(1)Aluzija na poznatu pesmu Li Bai-a (Li Po) „Pijem sam sa mesecom“
(2) Pasania—zimzelena biljka

PIJEM SAM SA MESECOM
Li Po ( 701-762 )

Sa vrčem vina medju cvetovima
Pijah sam. Nikog ne beše samnom -
Dok, podižući čašu, ne priupitah mesec
Da, sa mojom senkom, učini nas tri.
Avaj, mesec ne mogaše da pije
A moja senka pratiše me otsutno.
Ipak, moji prijatelji uskoro dodjoše
Da me uveseljavaju dok je proleća -
Zapevah. Mesec me ohrabrivaše.
Zaigrah. Senka se vrckaše zamnom.
Koliko pamtim, bejasmo društvo dobro.
Zatim se napih i pogubismo se svi.
… Dal' prijateljstvo osta zanavek ?
Gledam dugačku stazu Mlečnog puta.

( Prevod: Dimitar Anakiev )

BOŽIĆ U MAUTHAUSENU

2010-12-27T05:12:00.001-08:00

Dimitar Anakiev
BOŽIČ U MAUTHAUSENU
haibun

Kada sam 1987 došao na odsluženje vojnog roka u granični odsek Radovljica, u Sloveniji, nisam slutio da će masiv Karavanki, kojim je tekla jugoslovensko-austrijska granica, postati neka vrsta moje nove domovine. O Karavankama nisam znao ništa i jedina moja veza sa ovim krajem bile su Peko cipele koje sam nosio.

A evo sada, na Badnji dan leta gospodnjeg 2010, uspinjem se serpentinama Karavanki prema bivšem graničnom prelazu Ljubelj /Loibelpass, koji je sve do probijanja Loibel tunela bio najstrmiji planinski prelaz u Alpima. Kažem „bivši" granični prelaz jer su i Slovenija i Austrija danas članice EU. Iza mene ostaje Tržič sa svojim zatvorenim industrijama ali sa novootvorenim megamarketima svih provenijenci tako da, razmišljam dok vozim prema belim vrhovima, Tržič postaje dostojan svojeg imena: na slovenačkom Tržič znači „tržište“ ili „sajam“ a nemački naziv ovog grada Neumarktl znači „novo tržište“. Nekada moćna industrija kože, tekstila i drveta, u Tržiču, predvodjena „najvećom fabrikom cipela u Jugoslaviji“-- fabrikom Peko, prestrukturirala se je u doba globalizacije i digitalizacije u partizanske privredne formacije za koje struka koristi izraz „mala privreda“.

Umesto Peka
Novo tržište drže
Špar, Lidl, i Hoffer

Pre nego što se dodje do sela Ljubelj, gde je ulazak u 1566 m dug tunel, putnika namernika zaustavlja putna oznaka „Ljubelj-Mauthausen“. Da, tačno tu, u ovim alpskim vrletima nalazio se nacistićki koncentracioni kamp, ispostava logora Mauthausen pored Linza. Logoraši koji su ovde bili zatvoreni: 1800 političkih zatvorenika iz Francuske, Norveške, Poljske, Sovjetskog saveza, Italije, Grčke, Luksemburga, Belgije, Holandije, Čehoslovačke i Jugoslavije probijali su tokom 1943-1944 Ljubeljski tunel. Pobornik i realizator ideje Ljubeljskog tunela bio je lokalni nacista Friedrich Rainer, koji je sklopio ugovor sa SS-om o dopremanju radne snage, a zatim i sa nemačkim gradjevinskim preduzećima »Universale Hoch“ i „Tiefbau AG«, te prionuo na posao strateškog povezivanja austrijskih pokrajina Koruške i Gornje Krajnske (Kärnten und Oberkrain).

Zaustavljam automobil: na desnoj strani puta pored bivše jugoslovenske karaule Koren, sada pretvorene u gasthaus, nalazi se spomenik žrtvama nacističkog logora a na levoj strani, preko puta, nalazi se logor i ja baš tamo odlazim.

Pred kupatilom
logora Ljubelj-Mauthausen
božična kiša

Od logora je ostala baza, njegov temelj a najbolje su očuvani najbanalniji objekti: kupatila, lanterne, kuhinja i perionica, krojačka i obućarska radionica i pre svega: krematorijum. Za života logora najvažnije stvari više nisu vidljive: baraka komande, oficirska baraka, barake SS trupa i zatvoreničke barake. A male i nevažne stvari traju, banalnost je jedina večna i izvesna stvar. Postavljen na prelepom alpskom proplanku izmedju visokih, strmih stena kojima vladaju divokoze i mufloni logor je bio zamišljen kao mali pakao usred raja, kao da se želelo reći: pakao je srce raja.

Krematorijum logora postavljen je malo izvan logara uz bučnu planinsku vododerinu i sve je zapravo izgledalo jezivo romantično za one koji su mogli da uživaju. U prospektima ovog visokogorskog nacističkog kampa krematorijum je nazvan „primitivnim“ verovatno zato što nije korišćen „ciklon-B“ već prirodno gorovo. Medjutim, autori brošure o logoru mogli su krematorijum slobodno nazvati „romantičnim“ i bili bi bliže istini -- reč je o još jednom genijalnijem izumu arijevskog duha, koji je kremiranje učinio intimnim SS ugodjajem. Jer krematorijum je zapravo bio u stenu ukopan ogroman kamin sa dva sprata horizantalno položenih metalnih rešetki za polaganje trupala na njih. Pod rešetkama se ložilo. Na pet metra od kamina-krematorijuma proticao je penušavi planinski potok, oko njege su se vile božanstvene jelke i smreke, a vatru su nadgledali oštri i strogi, na bogove nalik, planinski vrhovi. Krematorijum je bio tako napravljen da se uz njega mogao dočekati Božić 1943 i 1944 i kladim se da se je u božičnu zimu 43/44 i 44/45 većina SS-ovaca grejala na ovom svetom mestu i nazdravljala novoj rotaciji zemlje oko sunca.

Bezimeni planinski
potok huči na mestu
spaljivanja bezimenih

Kroz tunel je brzina ograničena na 50 km/h i zato vozim polako, kao kroz vremeplov, jer je Loibel-tunel otelovljenje Mauthausena i živa žila nacizma. Na austrijskoj strani me dočekuje novonapadali sneg koji moje usplamtele misli odeva belom, otmeno hladnom i modrookom, arijevskom, nevinošću.

U Loibeltalu, Ljubeljskoj dolini, novogradnji poput slovenačkih gotovo nema, kuće su stare, tradiocionalne, krovovi su drveni, napravljeni od dasaka za koje kažu treba majstorska ruka. U ovoj idiličnoj alpskoj dolini je nakada živelo 350 ljudi a sada samo 40. Nestanak granice sa Jugoslavijom ugasio je pograničnu privredu i na austrijskog strani. Od ulaska u EU Austrija je dobila evropski novac koji subvencionira alpska seoska gazdinstva: zadatak tih subvencija je bio sprečiti urastanje planina pomoću ispaše. Ali prava privredna delatnost alpskih seljaka je nemoguća. Subvencije će prestati 2013 i Loibeltal će polako opusteti. „Jedini pravi biznis ovde u Loibeltalu su šume“, kaže mi Robert Malle, koji je do zatvaranja granice bio uspešan trgovac a danas je bez posla. „Medjutim, to je biznis velikoposednika, vlasnika šuma“, nastavlja g. Malle, „Mali čovek danas teško zaradi za hleb, a još teže penziju. Ali ako imaš veliku šumu... Kubik četinara košta 100 eura, a evo, nedavno je jedan od velikoposednika izvukao 80 000 kubika samo čišćenjem šume, to je 600 kamiona, veliki novac, a sve ide pomoću tehnike, industrijski...“-- priča g. Malle kod koga sam inače došao po njegove, nadaleko čuvene selchwurst, dimljene konasice. Gospodin Malle me prima u svojoj pomoćnoj kući, auszugshaus, kako je s osmehom zove tj. „kuća za egzoduse“, koja se nalazi tik uz veliku i staru, očevu kuću. On je treća generacija koruških Slovenaca koja je iz okolnih planina došla u Loibeltal. Po dolasku u dolinu njihovo prezimenu „Male“ promenilo se u „Malle“ a njemu je danas nemački maternji jezik tako da i slovenački govori sa nemačkim akcentom. Dok pakuje kobasice koje je spremio za mene uz osmeh kaže: „Mi, Korušci za veliku noć jedemo kobasace a Tirolci jedu ovčetinu, jer ne znaju da prave kobasice“. Priupitam ga za mišljenje o slovenačkim kobasicama a on se mršti: „Meso je dobro, ali ne znaju da začine“.
Zahvaljujući Malleu na ovaj Badnji dan susrećem još jednog velikog austrijskog umetnika: čuvenog puškar iz Ferlaha Johanna Fancoja, koji je pravio puške Titu i Putinu i u čijoj lovačkoj kući radi g. Malle kao domar.

U zemlji zanata
na svakom koraku
susrećem bogove

PS. Haibun objavljen u E-novinama: http://www.e-novine.com/drustvo/43485-Boi-Ljubelj-Mauthauzenu.html

POZDRAV IZ PRIŠTINE--haibun

2010-12-20T04:55:00.000-08:00

Na slici: Dardanski idol, najstariji arheološki pronalazak iz okoline Prištine, inače danas simbol grada Prištine. Dardani su preistorijsko balkansko pleme, verovatno Ilirsko, od koga Albanci veruju da potiču.

Dimitar Anakiev
POZDRAV IZ PRIŠTINE
haibun

U Prištini sam sve ukupno bio tri puta: drugi put 2008, ubrzo nakon osamostaljenje Kosova, treći put sada, decembra 2010, ulazim u dinamičan grad od kojih 600 000 stanovnika koji poput Bejruta združuje religijske i istorijske suprotnosti.

Prvi put sam došao u Prištinu kao student, početkom osamdesetih, učestvujući u studentskoj razmeni niškog i prištinskog univerziteta. Dobro pamtim svoju šokiranost kada sam na prištinskom korzou video kako Albanci i Srbi hodaju različitim stranama ulice i praktično se ne susreću kao da je izmedju njih nevidjivi zid. Šokirajuća atmosvera aparthejda bila je i u studentskom domu i nikako se nije mogla uklopiti u socijalistički slogan „bratstva i jedinstva“ koji nas je okruživao.

Tadašnji korzo danas se naziva bulevar Majke Tereze i na njegovom početku nalazi se spomenik novodobnom kosovskom narodnom heroju Zahiru Pajazitiju (1962-1997), jednom od osnivača gerilskog pokreta OVK. Spomenik je napravljen u socijalističkom stilu i veoma potseća na spomenike partizanskim borcima NOB te zato navodi na razmišljanje kako svako vreme ima svoje heroje: verovatno danas, na Kosovu, Zahir Pajaziti zauzima ono mesto koje je juče u Jugoslaviji imao njegov zemljak, takodje narodni heroj, Ramiz Sadiku (1915-1943). Zahir Pajaziti danas je heroj svojeg, albanskog naroda na Kosovu, a Ramiz Sadiku je bio heroj naroda socijalističke Jugoslavije: ubijen je od strane fašista zato što nije hteo da se razdvoji od druga Bore Vukmirovića. Ipak, uprkos naših želja i htenja izgleda ni jedno vreme sa svojim herojima ne može reprezentovati večnost. Večna je jedino ljudska borba a ko zna, možda i ljubav može biti večna.

Heroj Pajaziti:
u desnoj ruci puška,
u levoj ledenice

Približno u isto vreme kada je Prištinska ulica u Beogradu preimenovana u ulicu ruskog Cara Nikolaja u Prištini je Vidovdanska ulica preimenovana u bulevar bivšeg američkog predsednika Džordža Buša. Na mestu susreta današnjeg Buševog bulevara i Garibaldijeve ulice nalazi se čuveni prištinski Grand hotel. Ovo raskošno zdanje otvoreno 1978 zapošljavalo je u srećnim vremenima svojeg nastanka čak 570 radnika i uvek je bilo centar dogadjanja u Prištini. Nekada državni hotel danas je privatizovan i broj radnika je veoma smanjen. Zimus je Grand hotel pomalo prohladan ali i dalje veoma otmen. Monolitna kamena fasada renovira se i pretvara se u modernu, metalik, fasadu.

U sobi 420
Grand hotela Priština
zvuk brusilice

Pijući jutarnju kafu u baru Grand hotela upoznajem konobara Šefkija Osmanija. Razgovaramo na srpskom i g. Osmani mi priča gde je sve po Jugoslaviji radio, pominje niški Pantelej i Makarsku i kaže da je svuda bio dobro primljen. U Baškim vodama je na počeku karijere bio proglašen najbržim konobarom a ove godine izabran je i za najboljeg konobara Kosova. „Čovek sa ovog sveta ne može poneti ništa drugo nego čist obraz...“ -- kaže g. Osmani negodujuži zbog današnje jagme za novcem, a ja zadovoljno, poput kakve visoke privilegije, nastavljam razgovor sa elokventnim konobarom koji je nalik na kakav spomenik i svojevrsni ambasador Prištine. Konobari u zapadnim zemljama su obično tehnička lica, njima nije namenjena reprezentativna uloga. Gospodin Osmani nastavlja: „Evo, kada bih sada pošao ovom ulicom“—pokazujući na snegom prošaran bulevar Majke Tereze--“odmah bi mi prišlo najmanje 20-30 ljudi da se rukuje sa mnom. Ima li šta lepše od toga da te ljudi poštuju?“
U tom trenutku prvi program Kosovske televizije bio je otpočeo emisiju na srpskom i ja preusmerih svoju pažnju na LCD ekran postavljen na zid pored šanka ali ton se u velikom prostoru gubio i nisam uspevao da pratim program iako sam se pomerao unapred, sve do ekrana. „Sa strane je dugme da se pojača ton“--dobacio mi je, takodje na srpskom, čovek u zelenoj jakni, kao iz kamena isklesan, koji je sedeo u suprotnom uglu. Zahvalno ga pogledah ali nisam uspeo da pronadjem dugme. Onda se on časkom diže, pridje do ekrana i pojača ton. „Faljemenderit“-- izrazih zahvalnost na albanskom. „Nešto ste mi poznati“--reče ljubazni snagator--“da niste možda novinar?“ Kad nemarno potvrdih on reče: „Onda sigurno znate ko sam ja?“ Gledao sam ga u nedoumici a on me priupita: „Koji bokser je bio najbolji superteškaš u Jugoslaviji?“ Još jednom ga pogledah pa izustih „Aziz Salihu?“ Tu se on nasmeja, pruži mi svoju čvrstu ruku i vrati se zadovoljano za svoj sto.

Superteškaš
Aziz Salihu pojačava
ton na televizoru

Kod gospodina Šefkija raspitujem se gde bih u Prištini mogao kupiti burek i on mi objašnjava. Pitam ga hoće li me tamo razumeti ako pričam na srpskom?. „Da, svakako“-- kaže g. Osmani--“svaki trgovac u Prištini će vas uslužiti na srpskom ako im se tako obratite.“ Malo kasnije nalazim se u bulevaru Džordža Buša pred radnjom na kojoj piše „Burektore“ i zaista u radnji komuniciram na srpskom bez problema. Prištinski burek me iznenadjuje svojim duguljastim oblikom ali je ukusan.

Kasnije toga dana vozim prema Gnjilanu a zatim i prema Bujanovcu. Izmedju montažnih baraka graničnih policija Kosova i Srbije ulazim u albansko selo u kojem ne razaznajem znake života. Ulice su prazne, prodavnice zatvorene, na vratima katanci a roletne na svim prozorima spuštene.

U selu mrtvih duša
severac uskovitlava
sneg

PS. Isti hajbun objavljen je u E-novinama pod naslovom "Falemenderit (hvala) bokserskom šampionu": http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/43296-Faleminderit-hvala-bokserskom-ampionu.html

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK 5

2010-12-20T04:54:00.000-08:00

BRODSKI DNEVNIK 5

Biskajski zaliv, 01. Novembar 2010, M/B Hyundai Loyalty

Kurs: 208, Vetar: Sever 9, More: Sever 8 ( mrtvo more iz smera severo-zapad sa talasima 7 m u visini ), pritisak: 1003 mb, oblachno nebo sa prolaznim pljuskovima, vidljivost: 97 ( oko 6 nautichkih milja )

U peni vala
gubi se svetionik.
Sve gushca tama.

… levo, desno, krma dole, pramac gore,
levo, krma gore, desno, pramac dole,
pramac gore, krma dole, levo, desno,
pramac dole, levo, krma gore, desno,
levo, krma dole, desno, pramac gore,
pramac dole, krma gore, levo, desno,
levo, krma dole, pramac gore, desno,
levo, pramac dole, desno, krma gore…

Da dosadan text, dosadan kao i talasi koji vec 38 sati biju o bok broda.
Vecina mojih stvari je na podu kabine, kotrljaju se od zida do zida stvarajuci buku od koje ne mogu da zaspim i ako se ochi same sklapaju od umora.
I tako dok chekam ( neku bolju ) zoru iza zatvorenog oka prizivam njen andjeoski lik.

MAČAK SE ŽENI

2010-11-04T12:54:00.001-07:00

Na slici: mačak Momčilo, odmara i pozira

Jednog dana posle uobičajnog doručka moj veoma voljeni mačak Momčilo je nestao što me je vrlo uznemirilo, uplašilo i navelo na razne crne misli. Prijatelji su mi rekli da ga je neko video negde na nekom dalekom mestu i da je sigurno tamo jer se "ženi". Posle tri dana Momčilo se vratio a moje čekanje rezultiralo je sledećim haiku nizom "Mačak se ženi" u kojem je 10 haikua:

Dimitar Anakiev
MAČAK SE ŽENI

Vetar Erosa
gde li je oduvao
mojeg mačora?

Mačji Romeo
negde daleko traži
svoju nevestu.

Ljubavne jadi
mojeg mačka postaše
i moja briga

Bez dragog mačka
jesen je ova prazna
kao kakva smrt

Zaljubljen mačak
da li će preživeti
medeni mesec?

Zaljubljen mačak:
kako me podučava
ta lopovčina.

„Ciganska posla“.
Ta je mačija ljubav
nepouzdana.

Dragi Momčilo,
moj mačore, želim ti
srećan i dug brak.

Mačak se ženi--
kud ga vode putevi
samotni, dugl?

Povratak kući
mačka mladoženje: tri
porcije jede

VIŠEGODIŠNJE CVEĆE

2010-10-20T13:02:00.000-07:00

VIŠEGODIŠNJE CVEĆE (PERENNIAL PLANTS)

Čini mi se da je jedan od osnovnih problema u današnjem haiku to što smo okupurani haikuem i teorijam haikua koja dolazi iz engleskog jezika-zapadnog jezika iz kojeg haiku ne potiče i koji se lažno predstavlja haikutvornim tj. emancipovanim od japanskog haikua i kulture. Na žalost, haiku u engleskom jeziku nije privukao pesnike već intelektualce. Zato u engleskom jeziku imamo vrlo malo ljudi sa potrebom da kroz haiku priča o svojim vizijama, iskustvima, osećanjima i doživljajima (što inače pesnici strastveno i neutešno rade) a imamo mnogo onih koji se bave jezikom i formom i jedino o tome govore stalno i neprekidno. Umesto da bi poput pravih pesnika davali primere svojih pesama koje na odredjeni način svojstven haikuu govore o ljubavi, ratu, prijateljstvu, društvu ili čemu već žele-- oni do u beskonačnosti raspravljaju formalističke principe. Onomad sam pročitao četiri primera iste pesme nekog čoveka u kojima se isprobava delovanje cezure! Prilično je monotono i nezanimljivo pomerati cezuru sa jednog sloga na drugi i to četiri-pet puta. O čemu govori taj tekst—niočemu!
Zar nije bolje da nam pesnik pokaže svoja četiri-pet haikua o ljubavi (recimo) te ponudi čitaocu da oceni njegov duhovni i pesnički napredak u shvatanju teme. To bi bilo vrlo suštinski i vrlo pesnički. Na primer da kaže:"Ovako sam o ljubavi pevao pre dvadeset i pet godina--pa predstavi primer--, zatim sam o ljubavi pevao na sledeći način--pa primer--, pa zatim..., a danas evo kakav haiku napisah ženi za rodjendan..."
Kako bi to bilo divno pesničko iskustvo! Tako bi saznali kakvi su ljudi tamo preko okeana i kakva je njihova srčana kultura i navike a tome poezija i služi: da se upoznajemo kao ljudi. Ali upoznavanje izostaje i nažalost moram reći: komuniciranjem putem haikua na engleskom jeziku ostajemo jedan drugom stranci, nepoznanice. U tom smislu haiku na engleskom jeziku nije adekvatna zamena za japanski haiku ako takvu pretenziju ima, a rekao bih da ima i to neskriveno. Umesto humanih sadržaja presipa se iz šupljeg u prazno ali visokoučeno! Metod ovih formalističkih egzibicija upotpunjuje citiranje nekakvih egzotičnih floskula (lažno spiritualnih i kvazi egzotičnih) koje u smesi formalnih misli (tipa „onji“ ili „more“ ili „jukstapozija“ ili se radi o "novim definicijama" jer ta gospoda stalno nešto objašnjavaju, definišu i redefinišu a poeziju slabo pišu) čine betonsku armaturu „nepobitnog znanja“ koje su u satelitskim kulturama engleskog jezika uzima zdravo za gotovo... Kako je to daleko od skromnosti pesništva! I kako je to daleko od pravih poetskih potreba! A to, da smo japansku kulturu prirode izgubili sa horizonta nije potrebno govoriti.
Forma 17 slogova je za intelektualnu elitu „smrtonosna“ jer nije špekulativna već prozaično jednostavna a poput prazne čaše traži da se stalno puni poetskim sadržajem. A tog sadržaja ti ljudi izgleda nemaju i u tome je problem, izvor svih problema.
Zato me ne začudi što u jednom poznatom američkom haiku časopisu nadjoh belešku o svojoj knjizi haikua o kojoj piše i nevorovatna misao: „..that successfully insist that haiku can be 'about' something.“ Dakle „uspešno tvrdim da se haikuem može nešto reći“. Naravno da je takva „tvrdnja“ dosta neobična medju onima koji navodno "pišu haiku" a da pritom nemaju šta reči. Izgleda da je za većinu zapadnjaka haiku ime za formalistički ritual. Reći "pišem haiku" za njih znači otprilike kao "treniram jogu" ili "bavim se filatelijom"--nema tu pesničkih obaveza, niti obaveza da se nešto kaže.
Učesnici haikuističnog rituala u engleskom jeziku često navode kao razlog nepisanja u formi 17 slogova (da li pomalo rasističku?) teoriju da engleski i japanski jezik nisu isti. U čemu bi mogao biti smisao ove tvrdnje? Da li to znači da su drugi jezici medjusobno isti? Očito je da ti ljudi koji pišu teorije haikua na engleskom ne samo da nisu pesnici već nisu ni prevodioci. Prevodjenje je važna pesnička delatnost i smem reći da pesnik koji ne prevodi ne može dovoljno iskoristiti svoje pesničke sposobnosti a još manje može biti autoritet u polju poezije. Proces prevodjenja donosi važne spoznaje, to je najbolja škola poezije. Kada bi naše kolege haikuisti engleskog jezika prevodili iz drugih jezika u svoj (ili obrnuto) znali bi da posao prevodjenja postoji baš zbog toga što jezici nisu isti. Ako oni to paradoksalno ne znaju, a donose obavezujuće pesničke zaključke onda je takvo ponašanje nalik nasilničkom, jer onaj koji ne zna a koristi autoritet i primućstva imperijalnog jezika da bi izgledalo kao da zna--nametnuo je pesnicima subordiniranih jezika i kultura svoje neznanje kao znanje samo zato jer govori imperijalnim jezikom... Stvari stoje drugačije, razlike medju jezicima su osnova kulture i čine njen karakter-- ali kulturne razlike ne smeju da uništavaju naše zajedničko poetsko tlo.
Dajem jedan sveži primer iz moje današnje dvojezične haiku prakse. Sledeći haiku sam napisao povodom ženinog rodjendana na srpskom i slovenačlom, zatim sam ga za potrebe ovog teksta preveo na engleski:

Ženin rodjendan:
višegodišnje cveće
kiša osveži

Ženin rojstni dan:
trajnico zraven hiše
je osvežil dež

My wife birthday:
a perennial by the house
refreshed with rain
(Prevod: Dimitar Anakiev)

Haikui su napisani u 17 slogova, ali haiku na slovenačkom ima tri reči više od haikua na srpskom (statistički podatak za kolege koji pišu na engleskom: reč je o 33,33% dužoj pesmi--izgleda baš toliko dužoj koliko tvrdite da je prosečno duži engleski haiku od japanskog! Pa šta onda?) i to veoma značajne reči: „pored kuće“, plus glagol "biti" a i vreme pesama je drugačije: u srpskom je aorist u slovenačkom perfekt (slovenački nema aorist!)-- pesme medjutim imaju isto značenje (reč je o jednom istom haikuu originalno napisanom dva puta, na dva jezika--svaka od pesama je original iako je prvo nastala srpska verzija) i prenosi istu emociju koju sam zapisao u veoma srodnim jezicima. Haiku na engleskom opet ima nove karakteristike: dve nove reči iz slovenačkog potrebne su i u engleskom, takodje i perfekt, ali dodat je pridev "moja" a glagol "biti" je izbačen.
Zaključak: razlike od jezika do jezika su suštinske i posledica kulturnih razlika koje ne smemo uništavati već negovati! Razlike medju jezicima nisu nepoželjno zlo koje treba eliminisati i prevazići već sasvim suprotno: jezičke razlike su glavni izvor pesničkog bogatstva ovog sveta! Oni koji skrnave poeziju i otpisuju strane kulture i uticaje sa argumentom "postojanja jezičkih razlika" kao opravdanja za svoju nakaradnu, kvazipoetsku praksu, pokazuju i dokazuju svoje suštinsko nepripadanje svetu poezije koga tako intenzivno i bez ikakve sumnje definišu i redefinišu. Tendencija (kvazi)poetske prakse kao jezičke unifikacije je pored ostalog i izrazito nedemokratska i svakako nije osnova za relevantne teorije o haiku! Izvesno je da takve teorije ne mogu biti univerzalne (da važe u svim jezicima prosto zato što same sebe definišu kroz kulturnu redukciju). Smatram takodje da ovakve teorije pored svoje očite neuniverzalnosti ne mogu biti uzdignute ni na nivo lokalnog kulturnog stava (zato što su mnogi pesnici engleskog jezike dokazali suprotno).Šta su onda one? Pre svega i jedino individalna licentia poetika. Individualno svaki pesnik može a možda i mora da postavlja principe svoje poetike. To što se odredjeni indivudualni stvavovi plasiraju kao kulturološke istine a u slučaju haikuista engleskog --imperijalnog-- jezika u satelitskim kulturama odmah i automatski unapredjuju u "univerzalne" istine, je poseban problem. S jedne strane postoji očita tendencija tih imperijalnih i samozvanih pesničića da govore u ime svojeg imperija i kada se kaže "japanski nije sličan engleskom" to znači "naš imperij nedozvoljava japanski uticaj na našu pobedonosnu kulturu", not allowed! Mi se tu pitamo a ne Japanci! S druge strane postoji tendencija subordiniranih pesničića za automatsko i nekritičko pretvaranje impulsa dolazećih od imperatora u kvazi univeralne vrednosti.
Forma 17 slogova dakle omogućava da se uoče razlike medju ljudima i kulturama i to je bez sumnje za poeziju od suštinskog značaja. Klasična forma ističe karakter jezika i kulture!

10 GODINA POSLE SVETSKE HAUKU KONFERENCIJE U TOLMINU

2010-10-05T12:06:00.001-07:00

Ekipa NHK TV u Tolminu (Dimitar Anakiev i producent Kiyoshi Nanasawa)

Balkanski haikuisti posle panel diskusije u Skupštini opštine Tolmin.

Prošlo je 10 godina od osnovačke konferencije Svetskog haiku udruženja (WHA) u Tolminu, Slovenija. Zbog velikog ushićenja koje je taj istorijski susret haiku pesnika iz celog sveta doneo pesnicima Balkana ali i širom zemljine kugle, donosim ovde prvi izveštaj koji je posle višednevnog druženja u svet poslao naš ko-osnivač Jim Kacijan.
O uzrocima kasnijih problema upućem čitaoca na post od 4.oktobra 2010 "Haiku i Imperijalizam" u istom blogu.

Alain Kervern, Banya Natsuishi, Jim Kacian i Dimitar Anakiev

Report on the World Haiku Conference in Tolmin, Slovenia

Jim Kacian, September 8, 2000
redmoon@shentel.net

Hello Everybody:

We've had an amazing time at the first World Haiku Association meeting here in Tolmin. Over 60 people gathered to share poems and thoughts on poetry, and the camaraderie and energy generated has been much greater than even I anticipated. So much in fact that many new initiatives and projects have been created, with expanding expectations of what we can accomplish to bring haiku to more people around the world, on every level. I thought I might share some of the key moments in the conference with those of you who were not so fortunate as to be able to attend. (As this will serve as a press release as well, I hope you won't mind if I address myself in the third person below.)

Friday September 1:

People arrived in waves, first the contingent coming here from London (site of the World Haiku Festival 2000, August 25-30) at 3am, then a large group from Japan who had spent some holiday time at Lake Bled, then many of the Balkan attendees, usually in groups of 2 or 3. By mid-day most everyone was in, and the ginko to Tolminka Gorge attracted the whole group. The weather was perfect for such a trip, sunny and warm, but cooler as we walked up the river's edge through the gorge it has carved out of the dolmitic mountains, until we passed through a cave into the dim opening from which the river issues. To everyone's credit, we all successfully completed the walk, and had many opportunities to write haiku and appreciate the splendor of the setting. We returned to Tolmin for the welcome reception, held in the Tolmin Theatre. There we were treated to not only food and drink, but also a concert of traditional Slovenian music, wonderfully performed by a quartet, Dednina, from Zagreb. Welcoming speeches from the Mayor's office (Deputy Mayor Carli), the site host (Dimitar Anakiev) and the performance director (Igor Drnovsek) were followed by a round reading of greeting haiku from about half of the participants. It was time for dinner, so we adjourned from the theatre to the dining hall of the Hotel Krn, where we ate copiously and conversed in many tongues. At the beginning of desert, all those who had not yet greeted us with a haiku were able to do so, and after much more conversation we retired to our comfortable lodgings

Saturday September 2:

Following breakfast in the hotel's dining room, we moved to the theatre for the opening session of talks. Dimitar Anakiev began the day's conversation with his paper on "The Third Way". He advanced the idea that WHA is not merely a gathering of poets, but actually a seeking of a furthering of the form itself. Poised between the two models which predominate the haiku world today, those of Japan on the one hand, and the western mirroring of Japan on the other, he proposed that WHA is the beginning of a third model, which is a more inclusive form, losing nothing from the earlier two models but emphasizing the poetic element to a greater degree than has heretofore been permitted. He offered the point that the important work being done today in the form is taking this third way, and includes the development of the "keywords" concept, and a broader latitude for poetic association. This set the tone for the kind of poetry WHA values and will seek to advance.

He was followed by Jim Kacian, who spoke on "The Structure of WHA". After surveying of the state of the haiku art around the world, and concluding that interest is burgeoning in many countries, cultures and languages, he asked the question of what would best serve these many and disparate people, and how WHA could be structured to accomplish this service. He advanced a design that intends to accomodate as many people as possible, on the level of their interest and involvement. First of all, he advocates the creation of a website wherein all members might have space for their own work. This site is free of charge, and available to all members, and, as membership is also free, provides an opportunity for all poets to have a voice. How this site differs from other large and usually unedited site, however, is in its management by editors who would be appointed or elected by their national or regional organizations. The mandate for these editors is to choose work which is exemplary of their place of origin, thus assuring that the local and specific is not lost in the growth of the form internationally, but rather preserved, as haiku must be, as a poem of a specific place and time. To create these positions of editor will require cooperation between WHA and local, regional and national haiku societies around the world, which constitutes the second level of the structure. Beyond this, WHA will provide the kinds of work that will help bind these societies together: the critical work of good translation (English has been adopted as the official working language of WHA, for practical reasons, but each language is encouraged to find its own best poetry in the form); outreach in the form of instruction and resources for those countries and cultures just coming to haiku (taking the form of books, magazines, and workshops, among other things); major projects which will advance the understanding of global haiku, such as those currently planned: the first world haiku anthology, the first "saijiki" based on keywords, and the history of world haiku as it has come to the many countries around the world; and finally, but not least, regular meetings where people from the many countries can come together to share their poetry and ideas about poetry for the evolution of us all.

The third speaker of the morning was Susumu Takiguchi, who had us consider, at this most appropriate time, "Challenges of World Haiku in the 21st Century". These are many and varied, and it is important to begin dialogue on them, to find the most useful language, as well as possible direction for solutions. Included among these questions are matters such as the Japanese position in haiku in the future, the near-ubiquitous use of English in international haiku, and the predominance of what we might term "the American model" as the most common type of haiku to be found . These are not new questions which face us: how will haiku grow, how will we be able to share it, what are the repercussions to making the decisions we make. But they are issues which must be faced if haiku is to continue to grow, and remain meaningful in both artistic and personal ways, in the futur. What is most heartening is that they are being answered: Japanese poets increasingly embrace international haiku, and even Japanese haiku societies are coming to recognize the value, importance and necessity of working in a larger sphere; English certainly has been adopted world-wide, and this is not without problems, but it also seems apparent that any choice would be frought with the same considerations, and that English offers some things, such as the number of users and its currency in other realms, which offset whatever disadvantages it might offer; and the creation of entities such as WHA ensures that other models will have good exposure in the international world, and that not a single model will be recognized to the exclusion of all others. So there is much reason for encouragement as we come to meet these challenges that await us in the years to come.

Most significant of all for the morning session was the spirited question and answer period which followed. Many broad topics were discussed, and it was enlightening to all to hear the many points of view regarding each. Only through this kind of interchange can we hope to know the full breadth and depth of the issue at hand. And only at such a colloquy as WHA made possible can this breadth and depth be made available.

Following lunch at the hotel, the second session was begun in the theatre by Ban'ya Natsuishi, who spoke on "Our Basis for World Haiku in the 21st Century". Ban'ya acknowledged that many problems face world haiku in the next century, but explored one of the ways in which these problems might be overcome, or at least faced. He chose the keyword "dream" and, through examples and commentary, suggested how poets from around the world--Joanne Morcom and Jim Kacian of the United States, Sumie Aihara, Tota Kaneko and Saki Unui of japan, Dimitar Anakiev of Slovenia, and Miroslav Klivar of the Czech Republic--find a wide range of material, but ultimately a commonality of spirit and being. Conceding that the entire basis for the new haiku could not be known at this time, it is at least possible to see how it can work amongst people by calling forth shared realities, and appreciating the deep feelings each poet expresses and therefore shares.

Marijan Cekolj then addressed some of the philosophical issues concerned with the position of haiku as zen. He considered the position from the point of view of what it was like when zen was taken to be essential to the understanding of haiku, and drew many conclusions which arise from such a consideration.

Ion Codrescu spoke on "Communication through Words and Images in a Time of Globalization". In his talk, Codrescu advanced the idea that haiku is primarily a visual poetry, and that just as we create energy through the juxtaposition of images transmitted verbally, so too can we accomplish this between poem and image through the medium of haiga. There followed a discussion of how haiga functions, of how what is missing is equally important to what is presented, and of how we might share meaning across borders when the verbal suggestions is accompanied by visual cues.

Zinovy Vayman then considered the new haiku cultures in russia and israel, both of which he has had a hand in fomenting. The emergence of haiku culture in such places, rich with literary tradition and with great passion for culture, is critical for the growth of world haiku. That haiku understanding and community have begun here, and in so many other places, is the mandate for an organization such as WHA.

To conclude the session, Serge Tome spoke on "Haiku, a Poetic Form Adapted to the Present World". He first considered how information is taken in by the mind, and how it is processed, and then used this information to suggest how haiku works. This comparison to other information-processing systems was provocative and prompted lively discussion.

We adjourned at this point to the theatre lobby where samples of local food and wine, and more lively conversation, was waiting again the sounds of many languages, and many intonations of english, floated in the air. In addition, rain had come up during the afternoon and fell heavily without. It was with reluctance that we finally moved ourselves to the city museum, where we were to have readings from our many participants.

Our reluctance was changed to appreciation, however, as the readings were full of enthusiasm and enjoyment. They were commenced by Ban'ya Natsuishi, who read, with the aid of Dimitar Anakiev (Serbian and Slovenian), Alain Kervern (French) and Jim Kacian (English), in 5 languages, selections from his book "A Future Waterfall". This was followed by readings from the many present who appeared in the recent anthology "Haiku Troubadours", these too in at least Japanese and English, with Jim again doing the honors. Then readings from "Our Dream", another recent anthology on the theme of the keyword "dream". And then all others sharing at least a poem or two with the assembled gathering.

From one piece of theatre to another: the group once again returned to the theatre (and it must be said that all these buildings, the threatre, museum and hotel, are adjacent to one another, and so transport was a matter of only a minute or so) for a presentation of haiku music, arranged by Igor Drnovsek. Included on the program were several pieces of music, all inspired by haiku, included "Seven Haiku for Piano" by John Cage; a trio of pieces by contemporary Slovenian composer Neved Valand--"Birds" for piano solo (based on selected Balkan haiku), "Slika za Klavir" ("Picture for Piano") for piano solo (based on haiku by Gordana Valand), and "Leprsa Ledena Cipka" ("Trembles the Frozen Lace") for soprano, piano, violin and percussion (based on haiku by Gordana Valand); selections from "Jasmine Tea" by Grace Asquith, for mixed voices (based on haiku by Ebba Story); and "Seasons" by Russell J. Courter (setting classical Japanese haiku for soprano and harp).

At its conclusion we walked through the balmy night to dinner, conversation, and a nightcap on the hotel piazza.

Sunday September 3:

Again the day begins with breakfast at the hotel, but this time following it we move to the Mayor's conference room. This to accomodate the slightly different program for the day which is to include a round-table discussion. But first we are treated to Alain Kervern's paper "The Haiku and the Poetry Almanac:Can this Formula be Transposed Elsewhere?" Besides being a fine summation of what a saijiki is and is intended to be, Alain places the origins and uses of the saijiki within the historical context in Japan, and within the larger context of similar works around the world, notably the English tradition of pastoral calendars which often took the form of extended works of poetry. He went on to consider the problems of kigo in the contemporary world, the diminution of the role of kigo, and ultimately the emergence of keywords as a critical element in the forward movement of haiku. At last, he spoke of the importance of the Tokyo conference held in 1999, which ratified the use of keywords and bridged the gap to the future of haiku.

Balkanski haikusti sa Jimom Kacianom u foajeu

Vladimir Devide next addressed the assemblage, speaking on Croatian haiku. His concerns highlighted the need to maintain the local and the specific to be found in each country's haiku, without which the form would become homogenized and bland. He concluded with some anecdotal definitions of haiku, which were an excellent conclusion to our many talks, being light and refreshing and often amusing.

Which led us to the featured part of sunday's meeting, the round table discussion. This, in my opinion, was the most important single event on the WHA calendar, as it was an opportunity for the many people present, and the many languages and cultures they represented, to voice their opinions and concerns on a wide range of issues facing contemporary haiku. And it did not disappoint. While many issues were discussed, the conversation was concentrated in three major areas. The first of these concerned the saijiki: is it merely a local phenomenon, a cultural and literary history of a people, or can it have a more sweeping impact? Can it, indeed, transport itself across national borders? What has been the success of saijiki which have attempted to do just that, such as William J. Higginson's "Haiku World"? Each of these points was discussed in detail, with, as might be expected, a particularly generous amount of information supplied by the Japanese contingent. The consensus was that a saijiki was an historical phenomenon, and that its effects upon the haiku were enormous, but that the needs of haiku poets in contemporary times are different. All of which WHA finds encouraging as it moves to bring forth the first saijiki based upon the concept of "keywords", currently in process. Such a book should be broader than a saijiki in that it will convey kigo, indeed, but also other categories heretofore not generally included in such volumes, and in a more inclusive fashion, utilizing the shared traditions and poems of all haiku cultures. Only such a volume can make the claim to cross national borders and serve a truly world poetry.

Vladimir Devide

Many surprising things came out of our conversation about haiku education. Of course many grassroots attempts to foster a deeper appreciation of haiku as a form have been attempted, in the west as well as in Japan. But perhaps most interesting was that the Japanese are finding the teaching of haiku to their children to be a difficult matter. Standards of teaching haiku in Japanese schools have decreased in recent years, to the point where an average student might now know 2 or 3 haiku by the 4th grade, as opposed to 50, 100 or more only a few years ago. But perhaps the biggest surprise came when Professor Ikuyo Yoshimura said that the most successful way of teaching haiku to children of late has been to introduce them to English-language haiku (!). Because English, especially American, culture is seen as "cool," haiku issuing from America might be seen to be cool enough for Japanese kids to know something about. So the circle has closed, in a way, and the wave laps back upon Japan which had once been started there.

A final key issue of conversation, especially of interest to the japanese contingent, was the organization of Japanese haiku, especially as this affects public haiku life in japan. What emerged from the conversation was that, contrary to pubic opinion, Japanese poets are quite interested in the movement of haiku into the world sphere, although Japanese haiku heirarchies have been slow to embrace this movement It was apparent, however, that the feeling amongst the assembled poets was that of interest and cooperation. Haiku as a world phenomenon seems assured, and in the very near future.

This brought us, sadly, to the final round of readings. Each of the poets shared a moment from their time and varied experiences in Tolmin. The full collection of these poems will be made into a volume of commemoration by Ban'ya Natsuishi in the next couple months, but perhaps I can share with you my own farewell poem. I wore a shirt upon which was imprinted the kanji for "buddha" as the morning session began, Sagicho Aihara, President of the Gendai Haiku Kyukai (the Modern Haiku Association), came up to me to greet me, and also to read my shirt. And so I must thank him for playing the major role in creating my poem:

reading "Buddha" on my shirt

a man lays his hands

on my belly

We adjourned for lunch, following which the Japanese contingent boarded their bus for a brief tour of Kobarid, and then return to Ljubljana and their flight home. Others among us lingered a bit longer, sharing conversations and a last drink, before dispersing. Finally only Dimitar and I are left in Tolmin, but we are happy to say that we've heard from nearly all to say they have arrived home safely and happily.

And now we have work to do: we move forward on creating the website, the gathering place for national societies, and the book projects which we feel to be crucial to the future of haiku around the world. What we found to be the most important message of the first WHA meeting is that communication between haiku poets must improve, that people want to know what is going on in other parts of the world. And such a gathering as we have had, face to face with other poets, sharing with them poetry and food and conversation, is the most important means at our disposal to supplying that communication.

Thanks for taking the time to read this. I hope it has been of some value to you.

Jim Kacian

(p.s.: The whole of the proceedings was filmed by NHK, National Television in Japan, with an eye towards producing at least two different programs for viewing in Japan, and possibly for export to other places. The first is a study of haiku in the Balkans, and to this end the tv crew followed Dimitar through most of his daily rounds. The second was a general overview of WHA and this historic first meeting. Expected time of airing of these programs in Japan is December.)

Panel diskusija u Tolminu, WHA

Izveštaj Jima Kaciana preuzet sa: http://www.iyume.com/kacian/tolmin.html

KONJSKO POJILO--haiku za danas

2010-10-05T01:16:00.000-07:00

U blatu oko
konjskog pojila leže
zrele jabuke

Dimitar Anakiev

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK 4

2010-10-05T00:15:00.000-07:00

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK ( 4 )

26. Septembar, Ljeta Gospodnjeg 2010., Damirovog 32.

Za par sati cu uci u vode poznate po napadima somalijskih pirata, tako da
ovo mozhe biti moje poslednje zbogom!
U narednim danima dok budemo prolazili kroz moreuz Bab el Mandeb i Adenski zaliv, zbog aktivnosti pirata u ovom podruchiju, na
brodu ce biti pojachane mere sigurnosti, shto znachi da opet nema
telefoniranja i dopisivanja sa blizhnjim svojima, a sve to da neprijatelj mrski ne bi otkrio nash polozhaj i muchki nas napao, mornarski recheno, sa krme.

Modra puchina
prikriva jesenji ton.
Prva seda vlas.

29. Septembar

P.S. Josh uvek zhiv

RAZGOVOR S MAČKOM

2010-10-04T15:31:00.000-07:00

Dimitar Anakiev
RAZGOVOR S MAČKOM

Niz haikua „Razgovor s mačkom“ zapisao sam kao svojevrstni poetski dialog sa prijateljem Banyom Nacuišijem. Već poduže polemišemo. Nedavno me je zamolio da mu recenziram knjigu izašlu u Srbiji. To sam uradio. Zatim mi je on poslao objavljenu recenziju u njegovom časopisu Ginyu br. 47 zajedno sa svojom novom knjigom štampanom u Indiji. Pažljivo sam, zajedno sa svojim mačkom, sve to pročitao i zapisao poetske refleksije:

Japanski pesnik
napustio Balkan, sada on
knjigu štampa u Indiji
#

---Banji Nacuišiju*
Taj vulkan
što povraća rajeve
moj je prijatelj
#

Mačor
koristi printer
za spavanje
#

Dijalektika mog života:
nimfa što ljubi
biku rogove
#

Još su živi
autonomni marksisti--
grmi planinom
#

Čitam
Hibridne rajeve
glavu uz glavu sa mačkom
#

Iz dijalektike
u metafiziku skoči
mačor
#

Sa mačkom spavamo
jedan pored drugog
koliko su udaljeni naši snovi?
#

Mačka spava
duboko štiteći
svoje skriveno blago
#

Zamisli moj mačore:
40 godina plaćam kredit
jednog napisanog haikua
#

Sa mačkom
što spava na mojoj nozi
osećam se potpun
#

Ližući mi prste
jedan za drugim—ponesen sam
u mačiji raj
#

Kako mačak
istrča u noć, leptir ulete
u osvetljenu sobu
#

Portret filozofa
na zidu mojem mačku
na djavola liči
#

---Na temu Banje Nacišija**
Razgovarajući sa ciganima
ispod punog meseca Santoka i ja
postadosmo marksisti
#

U Ginju br. 47
jedan pored drugog
bankar i marksista
#

Mog mačora
posetio drugar: jede
njegovu hranu
#

*Banja Nacuipi „Hibridni rajevi“,2010, Cyberwit.net, Indija

**Ragovarajući sa ciganima
ispod punog meseca moj drug
ostareo
Banja Nacuiši

HAIKU I IMPERIJALIZAM

2010-10-04T08:47:00.000-07:00

Dimitar Anakiev
HAIKU I IMPERIJALIZAM

足は手は支那に残してふたたび日本に
Ashi wa ta wa Shina ni nokoshite futatabi Nihon ni
Noge i ruke ostale u Kini, vi se vraćate u Japan

Santoka Taneda

Septembra 2010. dogodio se incident u Istočnom kineskom moru kojom prilikom je japanska obalna straža kratkotrajno uhapsila i zadržala posadu kineskog broda koji je ribario u vodama kraj Daijao (Daiyao) ostrva, koja su tradicionalna „ribarska platforma“ ribarima sa Tajvana (štaviše, „daiyao“ na kineskom znači „ribarska platforma“). Ta kineska ostrva okupirao je Japan krajem XIX veka, međutim, nakon poraza japanskog imperijalizma u Drugom svetskom ratu međunarodna zajednica je odlučila da se okupirane kineske teritorije vrate Kini. Do toga nije došlo jer je u Kini 1949. pobedio Mao Zedong, pa su ova ostrva prepuštena na upravu Japanu, a prema odrebama specijalnog Američko-japanskog ugovora
Na osnovu tekstova i polemike koja se nedavno, nakon septembarskog incidenta, rasplamsala u časopisima »New York Times«, »China Daily« i »The Japan Times« čitalac je mogao da uoči da je tema imperijalizma na Delekom istoku veoma vruća, pogotovu zato što Kina postaje sve važniji faktor međunarodnih odnosa i više ne dozvoljava da razni globalni i lokalni imperijalisti po svojoj volji raspolažu njenim teritorijama. Štaviše, Kina pokazuje tendenciju vraćanja i reintegracije otkinutih delova svoje teritorije, kao što se je to desilo u slučaju Hongkonga.

Na ovom mestu bi trebalo istaći nekoliko stvari koje su od važnosti i za takozvani „međunarodni haiku“:

1. Japanska imperijalistička politika prema Kini ostavila je značajan pečat na japanski haiku i indirektno dovela do stvaranja osnove međunarodnog haikua. Tako su pesnici prvi put u japanskoj istoriji bili u prilici da mogu i moraju da se opredeljuju po kompleksnim pitanjima svoje kulture, koja nastaju usled prelaska iz uskog feudalnog u širi kapitalistički sistem; pokazalo se da ideologija feudalizma ne može da da odgovor na nova pitanja koja pred pesnika postavlja kapitalizam svojim ekspanzionizmom ali i svojim kosmopolitizmom.

2. Politika japanskog imperijalizma, koja je nastupila nakon integracije Japana u kapitalistički društveni red, dovela je do raskola u japanskoj unutrašnjoj politici prema haikuu: dominantna, nacionalistička linija, nazovimo je »strategija 'doma' (uchi)«, čiji je idealistički simbol Takahama Kjoši, bila je oslonac japanskom imperijalizmu a krhka, od vlasti proganjana i prema moći opoziciona linija, nazovimo je „inostrana“ („soto“), čiji je najistaknutiji predstavnik Santoka Taneda, postala je kamen temeljac „internacionalnog“ haikua. Pesnici ove linije bili su poznati po svojoj otvorenosti prema tuđim (zapadnim) uticajima.

3. Japanski nacionalizam koga je naoružao Zapad uperuje svoje cevi prema Kini, paradoksalno proglašavajući svojom ideološkom osnovom tekovine i pripadnost kineskoj civilizaciji. U ime Kine se takoreći napala Kina. Kjoši Takahama postavlja u centar nacionalnog haikua ideologiju "kacho fuei" (ptice i cveće), koja je direktno preuzeta iz istoimenog kineskog figurativnog slikarstva (花鳥魚蟲hua, niao, yu, chong—cveće, ptice, ribe, insekti) i, takođe, magični ritam prirode od 5 i 7 slogova, zajednički kineskom i japanskom kratkom stihu, i, naravno, „kigo“-- još jedan tipičan element kineske kulture proglašava se esencijom japanskog duha. Ultimativno odvraćanje pogleda od humanizma u imperijalističkom Japanu teče paralelno sa teškim zlodelima koje vrši japanska fašistička armija širom Azije, a posebno u Kini. Zato je, opet paradoksalno, imajući u vidu da je Zapad od Japana načinio svog glavnog vojnika protiv Kine, zapadnjački manir postavljanja čoveka i humanizma u centar japanskog haiku pesništva od strane jiyuritsu pesnika (Ogivara, Santoka, Hosai) ali i celokupnog pokreta „Novi haiku“ smatran od strane nacionalista veleizdajom Japana. Drugim rečima, u vreme svoje kapitalističke ekspanzije Japan želi da sačuva svoj feudalistički duh u kome humanizam i posledični kriticizam ne mogu da deluju. Ova izopačena i, pre svega, nedemokratska politika Japana biva podržana kao efikasna borbena formacija i od strane Zapada, čije interese Japan brani i na čijem putu se nalazi Kina, jedina država i kultura koju zapadni imperijalizam nije mogao da osvoji—čak ni udruženim snagama.

4. Odnos međunarodnog haikua i imperijalističke osovine Zapad-Japan (veza globalnog i lokalnog imperijalizma) i danas predstavlja pesnički izazov dok su paradoksi prošlosti i danas živi. Istorijski gledano, međunarodni haiku je dete zapadnjačkog imperijalizma, međutim, haiku je na Zapadu omasovio New Age, pokret koji je na Zapadu, a pre svega u Americi, odbacio politiku moći i imperijalizma -- postavivši humanizam u centar svog zanimanja -- na isti ili sličan način kako su to nekad u Japanu radili jiyuritsu pesnici.

5. Međunarodni haiku nije isključivi rezultat imperijalizma. Kultura se, srećom, širi i prijateljskim vezama a ne samo putem imperijalnih osvajanja. Na primer, balkanske države koje uglavnom nemaju imperijalističku istoriju, već su i same često bile žrtva imperijalizma, stvorile su svoju haiku literaturu potpuno nezavisno od tokova imperijalnih uticaja. U Rumuniju, na primer, haiku je ušao preko japanske knjige poklonjene rumunskom knezu a prvi rumunski prevodi haikua, načinjeni mnogo pre onih kojima je rukovodila imperijalna sila, nastali su uz pomoć kineskog baštovana koji je živeo u Bukureštu.

Kao i pre jednog veka imperijalizam je i danas jedan od najvećih izazova međunarodnog haikua, a pre svega je odnos prema moći glavna determinanta pesničkih puteva. Iskustva u organizovanju konferencije Svetske haiku asocijacije (SHA; World Haiku Association /WHA/ ) 2000. godine u Tolminu (Slovenija) govore da haiku pesnici sveta imaju potrebu za druženjem, prijateljevanjem i razmenom poezije (o tome svedoči ogroman entuzijazam učesnika među kojima su bili i pesnici svih tada zaraćenih balkanskih država), ali i da međunarodni haiku ne može biti nedemokratski organizovan. Relativni neuspeh te konferencije posledica je asimilacije prvobitno demokratskih intencija organizacije u lokalno-japansku formu organizacije poznatu pod imenom Tate-Shakai (縦社会)—The Vertical Society. Jednostavno rečeno, japanski pesnici kidnapovali su originalni koncept SHA i pretvorile je u svoju lokalnu imperijalno-kulturnu formaciju.
Iznenadna suspenzija humanosti je bila vrlo specifično i dragoceno kulturološko iskustvo vezano za Japanske pesnike prilikom osnivanja SHA. Svakako, kultura, pogotovo međunarodna kultura, ne može biti građena na suspenzijama humanosti. Odnos prema moći bio je i ostaje ključna tačka kulturnih razmimoilaženja. Međunarodni kulturni odnosi mogu biti samo demokratski—u suprotnom su negacija samih sebe. Neki pesnici nemaju dovoljno vlastite moći, pa moraju da zajašu vetar državne moći da bi kao pesnici bili živi...
Za divno čudo, imperijalizam u Japanu ostaje na ceni, čak i kao neskrivena zvanična politika. To je tekovina koju tamošnja vlast brižljivo gaji kao što etno-profesionalni vojnici (tipa Gurke ili Kozaci) gaje svoju porodičnu tradiciju i ne mogu, izgleda, nikad da postanu civili. Ovo bi trebalo uvek imati na umu kada se govori o Japanu. Iza takvog ponašanja očito postoji širi interes koji ga podupire. Nije nikakva tajna da ceremonijalne svetkovine duha mača na imperijalnom groblju Jasukune (zbog kojih Kina neprestano i uzaludno protestuje jer, zapravo, slave fašističke oficire koji su prouzrokovali strašne masakre u Kini) podržava japanska država i »nevidljivi« strani sponzori—verovatno oni čije interese ti vojnici danas brane... Jesu li to oni isti vojnici koje opeva Santoka?

DAMIROV BROFSKI DNEVNIK (3)

2010-10-04T08:45:00.000-07:00

JESEN

23. Septembar
Jesen je ponovo stigla u nash kraj. Kad kazhem nash kraj mislim na brod i nepregledne vode Pacifika.
Jesen ovde nece obojati parkove u zlatnu, a komshijska krushka nece bogato roditi, jer ovde jednostavno nema ni parkova, ni komshija, tek poneki prolaznik na isto tako ruzinavom brodu shto valja se gore, dole, levo, desno.
Ovde je jesen plava. Plava je kao shto je plava i zima i prolece i leto. Plava kao onog prvog dana kada je stvorena Budinom rukom, a opet ne uprljana ljudskom.
Plava i lepa, moja 10. mornarska, mada kao da je prva...

Kormilo bezhi
kako se moru hoce.
Jesenje magle.

----

Posle dugo vremena evo me ponovo na brodu, pa je valjda vreme da se nastavi i moj dnevnik.
Iskreno se nadam se da ste Vi dobro. Moram priznati da mi nedostaju vashi textovi na Kamesan Blogu.
Veliki pozdrav od Damira

NOVI HAIKU

2010-03-18T06:07:00.000-07:00

Kapitalisti, komunisti,
nacionalisti—cvetovi
sa iste livade.

Dimitar Anakiev

*

Novac sve promeni-
beli sneg kraj puta
posiveo

Dimitar Anakiev

СРПСКИ ХАИКУ КАЛЕНДАР

2010-02-19T11:13:00.001-08:00

Pozivam poštovane čitaoce da se svojim prilozima, razmišljanjima i predlozima a pre svega dobrim haikuima pridruže finalnim radovima u gradnji SRPSKOG HAIKU KALENDARA

Sajt kalendara je dostupan na adresi:

http://srpskihaikukalendar.blogspot.com/

O KULTURNOJ POLITICI U HAIKU

2010-02-19T08:08:00.000-08:00

Mnogi haiku pesnici pišu haiku zbog "eskapizma" tj. želje da se pobegne od svakodnevnih briga, i takodje neki od japanskih poznatih pesnika pisali su haiku sa istom motivacijom: pobeći od sveta patnji, sveta sukoba i borbi. Eskapizam kao idejna osnova pisanja prisutan je kod Santoke i Hosaia. Ali generalno japanski pesnici ne piši haiku da bi pobegli od sveta već ga pišu zato da bi ga uredili. Svaka umetnost je u suštini pokušaj uredjenja sveta a ne bekstvo od sveta. Biblijska fraza: "Na početku beše reč..." govori o tome. Stari pesnici su smatrali da umetnik-pesnik-vrač time što izgovara reč uredjuje svet. Muzika je takodje bila, i to svaka, pokušaj odredjene harmonizacije sveta. Tako je naravno i sa haiku, iz koga stoji šintoistička religija prirode i zato je svaki haiku ustvari pokušaj uskladjivanja sveta sa prirodom.
Zapadni pesnici pre svega nisu shvatili (i još neshvataju) filozofiju šintoizma: animističke religije koja smatra da svaka živa i neživa stvar (kamen, list, cigla ili mačka, pa tako i čovek) ima dušu. Haiku je zapravo priča o tome; haiku zastupa tu filozofiju i pokušava da kroz prirodni ritam 5,7,5 slogova obuhvati, uredi i izrazi svet u kome živi "osam miliona bogova", kako oni metaforički izražavaju svoj animizam. Medjutim, japanski haiku je bez sumlje suočavanje sa životom i uskladjivanje života sa prirodom, a ne beskstvo od sveta problema.
Monoteistički čovek Zapada sposoban samo za apstraktno razmišljanje i nesposoban da razgovara sa kamenom, hteo je videti u haikuu izraz Budizma i to na osnovu elemenata budističke estetike koja se nakalemila, kao i hrišćanske ideje, na filozofiju "8 miliona bogova" postavši time samo još jedan od mnogih Bogova. Za Japance su Buda i Hristi samo pojedini bogovi od tih "8 miliona" koje već postoje i zato nemaju većih problema sa verskom netolerancijom i podelama. Kod njih je normalno biti istovremeno i šintoist i Hrišćanin i Budist.
U doba New Age (Nju Ejdž) haiku je na Zapadu postao ALTERNATIVNA POLITIKA u kulturi tadašnje blokovske podeljenosti sveta. U stilu "dece cveća" i haiku je postao "budizam" i kao takav propagiran. Počev od "haiku momenta" - teorije nepoznate u japanskom haikuu koja je na Zapadu postala "glavno tumačenje"-pa dalje, haiku je smatran "zenom" i "prosvetljenjem". a eskapizma, društvena neangažiranost, "bekstvo u prirodu" glavna uloga. U to vreme se i kad nas pišu hiljade kvazireligioznih pesama u stilu: "Gle, vidi leptira a gle vidi tu je i mrav"
Glavni "pokretaš" kod nas Vladimir Devide je postao poznat po "anti-definiciji" haikua kao "poljubca pesme života". U svakom slučaju, čak i da je "prezirao" politiku, haiku pokret je opet bio vrsta kulturne politike, alternativne tadašnjoj.
Svet se od tada promenio, jedan blok je propao, svetom je zavladao globalni kapitalizam, a haiku je od alternative prešao u poziciju literature. Za vreme jugoslovenskih ratova su "neangižarani pesnici" prestali sa deljenjem poljubaca i pretvorili se u angažovane--eskapistička "fantazma" o poljubcu više nije delovala jer je život koji je došao bio sve pre nego objekt zaljubljivanja i pogodan predmet mistične identifikacije. U toku YU-rata nisam video niti jedan pravi religiozni haiku: toliko je jaka religija naših haiku pokretaša.
Želim reči, da haiku nikad nije bio apolitičan pa čak i tada kada je tvrdio da je apolitičnost njegova politika. I pošto je već tada bio politika, kao i svaka politika činio je razne izbore, delio je ljude i dogadjaje i zapravo se lažno predstavljao. Jednako kao što se i politika hrišćanstva lažno predstavlja kao apolitična i neškodljiva ideologija koja takodje samo deli poljubce.
Treba naravno razlikovati individualnu mističnost, zaljubljenost, religioznost-koja je nesporna- od "zaljubljenosti kao kulturne politike" koja može imati jednake ili još teže posledice od tvrdokornog patriotizma. Politika "haiku pokreta" je upravo to bila: velika šarena laža sa politikom zaslepljivanja.
Suprotno našim lažima u Japanu je haiku pesnišyvo uvek bilo jasno opredeljena kulturna politika sa svojom ideologijom. Izmedju različitih haiku škola i pravaca su se uvek, pa tako i danas, vodili kulturni ratovi ("bure u čaši vode" za koje su naši sukobi medju pesnicima meket jaganjaca) vrlo nalik na sukobe "gangova".
Haiku život nikad nije bio idealističan niti će ikad biti jer kultura ima veliku društvenu moć. Brecht je pisao "knjiga je oružje, uzmi je u ruke" i to isto važi za haiku. Haiku je oružje i orudje oblikovanja ovog našeg sveta i svaki haiku pesnik mora biti svestan da sa pisanjem haikua učestvuje u kulturnoj borbi, a to znači: bori se odredjene vrednosti. A svoje vrednosti svako bira za sebe.
Ovde želim da ovlaž skiciram glavne pravce u kulturnoj politici u haikuu izban Japana, koji se je toliko raširio da je postao izuzetnim velikim poljem kulturne borbe, Glavni pravci kulturnih politika su sledeći:

A. HAIKU KAO SREDSTVO GLOBALNOG KAPITALIZMA (uloga političke avangarde)
B. HAIKU KAO SREDSTVO POLITIKE LOKALNOG I NACIONALNOG (uloga literature)
C. HAIKU KAO IZRAZ KONFORMISTIČKE POLITIKE, a la- "nisam odavde"..."ja volim ovaj svet i brinem za kitove a pazim da ne gazim travu... "izvinite što živim"... itd."

Haiku se je kao sredstvo globalnog kapitalizma pokazao u svoja dva oblika: "internacionalni haiku" koji je šifra za kolonijalnu ekspanziju engleskog jezika i asimilaciju satelitskih kultura i tzv. "svetskog haikua" čija uloga je prikriveno pariranje engleskoj kulturi ali kroz simbiozu sa njom. Imperialistički brak iz računa. Ne bih se čudio da se sutra pojavi na globalnoj ravni i neki oblik "kineskog haikua" i onda se oni izmedju sebe bore ko će nas usrkrati i asimilovati.
Iz svega je jasno da naša nekritička participacija u bilo kom obliku "globalnog haikua" vodi u nestanak. Mi se prosto moramo organizovati u lokalne, nacionalne, literature ako želimo obstati. Kažem LITERATURE a ne POKRETE, jer bilo koja politika "nema veze" i "šta me briga" donosi brisanje. Svako zamlaćivanje sa "poljubcima" je politika neodgovornosti prema svojoj kulturi. A možda bi već bilo krajne vreme da nas neko zaista izbriše i da se ova agonija preživljavanja malih Balkanaca koja traje vekovima već jednom prekine.

ČITANJE BEZ OSTATKA(2)

2010-02-18T04:49:00.000-08:00

Dimitar Anakiev
ČITANJE BEZ OSTATKA (2)

Broj 24 Haiku novina dobio sam istovremeno sa zbornikom „Svetski haiku 2010“ koga uredjuje japanski pesnik Banja Nacuiši. Dobro sam proučio obe publikacije i ne mogu sakriti zadovoljstvo činjenicom da su Haiku novine za klasu bolja publikacija. Čak i ako zaboravimo da su Haiku novine konceptualno mnogo šire od tzv. „svetskog haiku“ (eseji, japanski tradicionalni haiku, temat itd.) i usresredimo se samo na poredjenje srpskog i „svetskog“ haikua – odgovorno tvrdim, da je srpski haiku publikovan u Haiku novinama na mnogo višem nivou od „svetskog haikua“.
Haiku novine objavljuju pesme oko 70 autora koji haiku pišu na srpskom i još oko 40 autora iz sveta, a „svetski haiku“ donosi haikue 57 autora iz sveta, pod istim uslovima kao i Haiku novine: najviše 3 haikua po autora. Haiku novine su dakle i kvantititavno opsežnije, a što je pogotova važno: kvalitet srpskog haiku pesništva je veći od kvaliteta poezije „svetskog haiku“.
To potvrdjuje da je put strateškog povezivanja srpskog haikua sa tradicionalnim japanskih haikuom koju je izabrala redakcija Haiku novina ispravna. Globalni kapitalizam stalno izbacuje neke nove vrste haikua i mnogi se povode za modama, ali haiku može da napreduje samo kao literatura koja tematizuje prirodu i piše se i živi u svom jeziku.
I ovom broju Haiku novina nalazim veliki broj haiku koje uzimam za Srpski haiku rečnik. Idem redom počev od pesmama u kojima je „kigo“ (sezonska reč) jasan:

dunuo vetar-- (5)
promrdale ribice (7)
na suncobranu (5)
Dragan J. Ristić

Kigo: „suncobran“-leto. Dragan umesto uobičajnog gramatičkog pisanja izabira formu pisanja modernu u engleskom jeziku. Medjutim ova pesma je napisana u tačnih 5,7, 5 slogova, sadrži vrlo igrivu i poetičnu sliku i možemo reći da je ova pesma prava mala majstorija napisana u stilu japanskog modernog klasika Jamagući Seišija. Seši je bio poznat po kreiranju kigoa iz simbola prirode u proizvodima iz humanog sveta: raznih crteža, etiketa, artikala itd. Baš kao što Dragan upotrebljava ribice sa suncobrana. One su veštačke ali ih je pesnik oživeo.

Duboka noć- (4)
Na prozor mi kuca (6)
Ledena grana. (5)
Verica Živković

Kigo: „ledena grana“-zima. Verica u ovom haiku kroz pesonifikaciju grane izražava dubok poetski trenutak. Postoji izvesna slogovna nepravilnost a ona uvek govori da pesma može naći još bolji i još jači izraz. Vredi se potruditi kada u rukama imamo jak poetski doživljaj. Evo jednog mojeg predloga:

Ponoć je prošla. (5)
Na prozor mi zakuca (7)
ledena grana. (5)

Čini mi se da fraza u 5 slogova „ponoć je prošla“ još bolje ističe doživljaj od fraze od 4 sloga: „Duboka noć“. Ponoć je mitološka granica posle koje se dogadjaju čudne stvari. To je već sterotip koga poznajemo iz bajki ali i iz narodne kniževnosti. Posle ponoći izlaze vampiri itd. Dakle kad kažemo „Ponoć je prošla“ već pripremamo čitaoca na ledeno kucanje. Kao što film iskorišćava razne stereotipe, to isto radi i haiku, svaka umetnost. Takodje „zakuca“ svojom privremenošču posle koje opet nastaje turobna tišina dosta bolje deluje od kontinuiranog prezenta „kuca“. Haiku u engleskom jeziku upotrebljava samo prezent i zbog stalne izloženosti engleskom to dosta negativno utiče na nas jer polako gubimo finese svojeg jezika. Engleski haiku recimo nikad ne upotrebljava aorist a po mom iskustvu aurist je vrlo upotrebljiv u srpskom haiku, možda čak i više od prezenta. Ako se Verica slaže ja bih uzeo ovu drugu veziju sa Srpski haiku kalendar.

Prosjak zagleda (5)
novčić, čas sa jedne, čas (7)
sa druge strane. (5)
Momčilo Antić

Kigo: „prosjak“-zima. Prosjaka leti ni ne primetimo, medjutim zimi je prosjak dramatična slika. Formu sam neznatno popravio utoliko što sam rečcu „čas“ sa početka trećeg stiha na kraj tećeg.
Ova pesma je dobra „objektivna skica“ koja donosi istinit trenutak prosjaka.

Jedna uz drugu (5)
naslonjene sablje dve vojske (9)
-sajam antikviteta (7)
Svetlana Stanković

Kigo: „sajam“-leto. Svetlana je uhvatila izuzetno dobru i originalnu sliku, medjutim zapis sadrži čak 21 slog. Čini se da je reč „neslonjene“ potpuno suvišna. U haiku se retko može doslovno upotrebiti govorni jezik, treba se naučiti gutati reči i služiti se elipsom kao ključnom tehnikom.
Menjutim, sa samo malo truda ovaj haiku se može zapisati vrlo efektno i tačno, predlažem sledeću verziju:

Jedna uz drugu (5)
sablje dve vojske—sajam (7)
antikviteta. (5)

Ako mi Svetlana dozvoli, zainteresovan sam da drugu verziju uvrstim u SHK.

Koliko dugo (5)
još samo let leptira (7)
seća na tebe. (5)
Laslo Tot

Kigo: „leptir“-leto. Ovaj haiku povezuje humani sadržaj, sećanje na nekoga, sa prirodom, leptirom. Upravo to je suština haikua: povezivanje čoveka sa prirodom. Formalno sam popravio samo to što sam izbacio rečcu „li“ -ostatak govorne fraze, iz prvog stiha.

Devojačke oči (6)
Nad bunarom dubokim (7)
Sjaje u vodi (5)
Zorica Knežević

Kigo: „bunar“--leto. Dobar haiku i prilično tačno zapisan, ali može i još tačnije. Šest slogova u prvom stihu alarmiraju da nešto nije u redu. Tačna fraza bi bila „oči devojke“. Mala popravka ali vrlo bitna jer se težište, akcenat i zvuk celog haikua menjaju:

Oči devojke (5)
nad bunarom dubokim: (7)
sjaje u vodi (5)

Deluje kao „cepidlačenje“ ali nije. Pročitajte više puta („dok ne otpadne zub“) prvu i drugu verziju i osetićete razliku.

Skupljam lišće (4)
sa groba mog oca-- (6)
vetar sa susednog. (6)
Branislav Đordjević

Kigo: „opalo lišće“-jesen. Haiku doživljaj je vrlo lep, uporedjujući sebe sa vetrom pesnik se ujedinjuje sa prirodom. Medjutim, nepravilan ritam pokazuje nepreciznost u izrazu. Predlažem, sledeću varijantu:

Očev grob čistim (5)
od listova—susedov (7)
grob vetar čisti. (5)

To je sad skladan izraz. Ako mi Branislav dozvoli, uvrstio bi drugu verziju ovog haikua u SHK takodje.

Na vejavici (5)
prolazi Sneško Belić-- (7)
pozdravljamo se. (5)
Dragan J. Ristić

Kigo: „Sneško Belić“. Neposredan doživljaj sa pesonifikacijom (najčešćom stilskom figurom u srpskom i japanskom haiku, dok je engleski haiku zabranjuje!). Ovaj haiku nam otkriva dečiju dušu autora, takvu kakvu mora imati haiku pesnik. Forma skladna, izraz živ i rečit.

Očeva majka (5)
stavljala je u nedra (7)
stručak bosiljka. (5)
Vrbislava Starović-Slobodanova

Kigo: „bosiljak“. Odličan haiku vredan i zbog upotrebe prošlog vremena. U ovoj eri prevlade engleskog haikua koji nas sa svih strana zasipa njihovim pravilima po kojima je prezent neophodan lepo je videti da naši pesnici pišu svojom a ne tudjom glavom. Haiku ima i etnološku vrednost. Forma je idealna.

Uspori vjetre- (5)
ovaj oblačić liči (7)
na nježno janje (5)
Živko Vujić

Kigo: „janje“-proleće. Vrlo poetično poredjenje i odlično napisan haiku.

Letnje popodne-- (5)
starica posmatra svoju senku (10)
na zidu oronule kuće (9)
Tomislav Ž. Vujić

Kigo: „letnje popodne“. Slika ovog haikua je vrlo originalna, sadrži izuzetne estetske kvalitete. Medjutim, ima previše informacija, što se vidi po broju slogova: čak 24. Pesnik mora da izabere koje informacije su mu bitne. Nudim ovde dve verzije:
Letnje popodne-- (5)
na zidu stare kuće (7)
babina senka (5)

ili

Letnje popodne-- (5)
na oronulom zidu (7)
babina senka (5)

Obe verzije mi se čine dobre, svaka na svoj način: „na zidu stare kuće“ ima vrlo lep ritam, „na oronulom zidu“ je možda originalniji izraz. Ipak je čini mi se kadar stare kuće širi i zato bolji od „oronulog zida“ jer je tu posmatrač malo bliže objektu posmatranja i zato malo manje vidi, sužava se prostor imaginaciji. Dakle, ja bih voleo drugu verziju (a ne treću) da uvrstim u SHK ako mi autor dozvoli.

Blatnjavim putem (5)
za pogrebnom povorkom (7)
stope sve dublje (5)
Jovanka Božić

Kigo: „blatnjav put“-jesen. Dobar haiku i dobra, idealno nadjena forma.

Crveni suton. (5)
Iznad krovova kruže (7)
slepi miševi. (5)
Borivoje Sekulić

Kigo: „slepi miševi“-leto. Takodje, dobar haiku, objektivna skica, forma precizna.

Raž na vetru (4)
leluja se levo desno-- (8)
sunce je zlati. (5)
Dušan M. Adski

Kigo: „raž“. Vrlo lepa slika u Dušanovom prepoznatljivom pastoralnom stilu. Forma je nepravilna ali ima 17 slogova, i zato prihvatljiva, verovatno je čak i tačna. Pokušao sam da nadjem drugačiji izraz ali nisam uspeo.

Kroz gole krošnje (5)
i prazna ptičja gnezda- (7)
ćarlija vetar. (5)
Danica Bakić

Kigo: „gole krošnje“. Tačan zapis i dobar haiku.

Crkvena porta. (5)
Devojče gurka loknu (7)
pod prazirni šal. (5)
Rajna Begović

Kigo: „šal“. Vrlo lepo pronadjen i tačno skiciran trenutak iz svakodnevnog života. Upotreba „kigoa“ majstorska.

niotkuda pahuljica-- (8)
praznina čini moju tugu (9)
još dubljom. (3)
Jasminka Nadaškić Đorđević

Kigo: „pahuljica“. Ispovedni trenutak ovog haikua je lepo uklopljen u „meteorološku situaciju“.
Medjutim, forma je haotična, Jasminka za koju znam da vlada vrlo dobro formom 5,7,5 u ovoj pesmi odustaje od oblikovanja. Čini mi se da je reć „praznina“ suvišna i čak i kontraproduktiva jer pre toga imamo sliku praznine sa jednom pahuljom. Predlažem sledeći oblik ove pesme:

Ta pahuljica (5)
niotkuda—još dublja (7)
je moja tuga. (5)

Takav oblik haikua se čini vrlo jednostavan i tačan-odgovara istini pesme. Ako se Jasminka slaže sa ovom verzijom uzeo bih je za SHK.

U šoping centru (5)
jasno čujem proplanke (7)
Jelove gore. (5)
Dušan Vidaković

Kigo: „Jelova gora“-leto. Odlično spojen savremeni kapitalistički trend sa prirodom. Dušan je jedan od doslednih pesnika haiku forme i njegov je izraz i ovde vrlo tačan.

Je li ta tvoja toga (7)
zavesa izmedju ovog (9)
i onog sveta. (5)
Svetomir Đurbabić

Kigo: „toga“-leto. Vrlo inventivan kigo, istorijski. Povezivanje dva sveta isto vrlo poetično. Medjutim slogova je previše, Sveta je zaboravio da kod pisanja haikua treba poneku reč i progutati. Ako se autor slaže ja bih ovu pesmu uzeo za SHK u sledećem obliku:

Izmedju ovog
i onog sveta: toga
kao zavesa.

I ovom bloku i pesma Miodraga Džunića:

Kučka u grmu- (5)
pokislo telo štiti (7)
psiće na sisi. (5)
Miodrag Džunić

Kigo: „psići na sisi“. Vrlo naturalistički haiku sa temom materinstva.

Nastavljam sa primerima dobrih haikua koji imaju tačnu formu ali kubure sa jasnoćom godišnjih doba tj. kigoem.

Magleno jutro--
trpim tužne sirene
slepih brodova.
Milan Ilić

Odlična i poetski vrlo duboka Milanova pesma ali „kigo“ nije jasan. Postoje dve mogućnosti, prva i verovatno principijalna je tretitrati pesmu kao „letnju“ ako uzmemo reć „brod“ kao kigo za leto. Znamo da je pesma sa Dunava, ali Srbija nema more i zato je možda opravdano uzeti reč „brod“ za kigo u istom košu kao „plaža“, itd. Druga mogućnost je opredeliti godišnje doba sa „jutarnjom maglom“ ali to je teže jer jutra sa maglom su tipika i jeseni i proleća.

Niz šoferšajbnu
brojim nestvarne staze
kišnih kapljica.
Dara Trifović

Vrlo tačna forma u koju je pesnikinja uspela da smesti i jednu stranu reč, što nije jednostavno! Možda je cena ulaza te šoferšajbne u pesmu ta, da nije ostalo mesta za sezonsku asocijaciju. U svakom slučaju reč je o vrlo dobroj pesmi koju kišne kapljice smeštaju u prirodni ambijent. Vredi razmišljati dalje o ovom haikuu jer je njegova pesnička vrednost nesumljiva.

Kroz polja
drugog putokaza nema
osim moje senke
Ljiljana Marković

Ljiljanina pesma je prikazuje vredno poetsko opažanje. Formalna nepravilnost je manje sporna od nedovoljno tačno lociranog godišnjeg doba. Naši pesnici ne razmišljaju o tome, ali trebalo bi jer sezonske asocijacije pune pesmu atmosverom i obogaćuju značenje. U ovoj pesmi je reč „polje“ nedovoljno odredjeno. Može biti „pusto polje“ i označavati zimu, isto i „svenulo polje. Može biti opet „cvetno polje“ i označavati leto....itd. Ako je ovo zadnje, možda je tačan oblik pesme:

Kroz cvetna polja
ne nalazim putokaz--
vodi me senka

Medjutim, mogući su mnogobrojni oblici.
I dve pesme Aleksandra Ševe, vrlo tačne po obliku ali sa dupliranjem sezonskih reči:

Jesenje veče.
Iz svakog ćoška vreba
po jedan pauk.
Aleksandar Ševo

kigo1=“jesenje veče“-jesen
kigo2=“pauk“-leto

Veče na plaži.
Muziku iz kafane
nadjača cvrčak.
Aleksandar Ševo

Kigo1=“plaža“-leto
Kigo2=“cvrčak“-jesen

Situacija sa duplim kigoima je moguća, i tada odredjujemo koji kigo je glavni a koji sporedni. Nominalna oznaka godišnjeg doba ima prednost, tako „jesenje veče“ postaje lokalni kigo koji označava godišnje doba, a pauk prestaje da bude kigo i dobija značenje univerzalnog simbola.
Takvih situacija ima i u japanskom haiku, nisu nepravilne iako se izbegavaju. A izbegavaju se zbog toga jer drugi kigo zauzima mesto u pesmi koje treba da pripadne čoveku, dakle humanom sadržaju pesme. I ako već čoveka izbacujemo iz pesme onda taj drugi kigo mora preuzeti funkciju univerzalnog simbola i govoriti i u čovečije ime. Tako bi pauk u prvoj pesmi bio oznaka neke opasnosti, dok cvrčak u drugoj pesmi preuzima na sebe značenje umetnosti.

Ovo predugo pročitavanje HN br. 24 bi moglo biti još i duže, izvinjavam se svima čije pesme nisam pomenuo a zavredjuju pažnju. Namera mi je bila dotaknuti se reprezentativnih primera od kojih svi možemo da učimo. Na kraju, završiću poredjenje izmedju svetskog i srpskog haikua, započetog na početku ovog teksta, svima nama poznatom pričom o tri krojača. Jedan je stavio tablu na radnji: „najbolji krojač na svetu“, drugi je stavio „najbolji krojač u gradu“ a treći „najbolji krojač u ovoj ulici“. I najbolje je radio. Isto je i sa haiku: pored svih svetskih čuda pa i svetstskog haiku najbolji haiku se piše u svojoj ulici. Politika lokalnog, nacionalnog haikua je jedina koja daje poezije vredne rezultate. A o tome sam se uverio i u Japanu gledajući lokalnu praksu Hoshinage Fumia.

TAKAHAMA KYOSHI (7)

2010-02-18T04:03:00.001-08:00

Ovim postom završavam objavljivanje 85 prevedenih pesama Takahame Kjošija. Iz ove zbirke domaći pesnik može čini mi se puno naučiti. Kjošijeva poezija pleni jednostavnošću i zanesenešću prirodom baš kao i humanošću. Kjoši uzdiže prirodu u svim svojim detaljima na pijedestal vrhovnog božanstva. Verujem, da Kjošijeva poezija može biti velika inspiracija i putokaz našem pesniku baš kao što je inspiracija i putokaz hiljadama japanskih pesnika. U mnogim delovima Balkana priroda nije izgubila svoja mitološka svojstva, zato nam je japanski odnos prema prirodi blizak. Sem odnosa prema prirodi Kjoši je kroz svoje haikue izražavao i svoje životne stavove i moralne principe. Njegov pesnički i ljudski inegritet je redak i takodje inspiritavan u jednakoj meri kao Bašoov. Od dva velika učitelja japanskog haikua: Bašoa i Kjošija balkanski pesnik može naučiti dosta o jedinstvu života i dela, a to se danas čini posebno važno kada društveni razvoj sveta sve više devastira bazične principe humanosti.
Kjošijeve pesme sam sa lakoćom preveo u srpskih 5,7,5 a da se pritom nijedan kigo nije izgubio ili promenio. Izuzetak je pesma "Ja sam japanski samuraj", koja sadrži japansko vlastito ime i zato nije mogla biti prevedena u srpskih 17 slogova, što je i normalno, a izuzetak u vezi kigoa je i zadnja pesma u ovom postu "mrtvog spaljuju" u kojoj se kigo razlikuje od japanskog, što je takodje normalno zbog razlike u običajima i kulturi. Ovakav, rekao bih blistav prevodilački rezultat u tako velikom broju pesama pokazuje da je forma 5,7,5 životna u srpskom jeziku-ne postoji objektivan razlog da bi je se pesnici klonili. Naprotiv, ona je siguran putokaz kako prevodiocu tako i pesniku.
Forma 17 slogova omogućava pesnički kontinuitet japanskog haikua kod nas, što srpski jezik i literaturu dodatno obogaćuje.
Kjoši je u japanskom haiku poznat kao prvi sastavljač japanskog saijiki - rečnik kigoa. Kjošijev saijiki je osnova na kojoj stoji celokupni japanski haiku. Nadam se da će ovi prevodi Kjošija odlučno pripomoći da se slično delo: srpski saijiki, na kome poduže intenzivno radim, ubrzo oživotvori.

Zalazak sunca:
mora da je Buda u
tim oblacima.

Kigo: "zalazak sunca"-zima
Prevod: Dimitar Anakiev

Posle kiše je
jedan list polovnije
seo na balkon.

Kigo: "list polovnije"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Kad dunu vetar
ne znam kako osetih:
Buda dolazi.
(1895)

Kigo: "Buda"-muki kigo
Prevod: Dimitar Anakiev

Banalan život
nalik je baš na ovaj
kaleidoskop.
(1949)

Kigo: „kaleidoskop“-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Starac sam sada
al ti si još uvek moj učitelj--
dan tvoje smrti.

Kigo: „dan Šikijeve smrti“-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Veliko drvo
pezanije—podeli
jesenje nebo.
(1906)

Kigo: „jesenje nebo“
Prevod: Dimitar Anakiev

Čak i majušni
kamenčić nakvašen je
nežnom rosicom.
(1929)

Kigo: „rosa“-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Uvi se rosa
oko mene a meni
nedostaje otac.

Kigo: „rosa“-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Razboli li se
ko cvrčak ga poseti
i plače uz zid.
(1896)

Kigo: „cvrčak“-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Bejaše slikar,
voleše suncokrete:
polude, umre.
(1942)

Kigo: „suncokret“-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Pozdraviše se
nemo ove dve senke.
Zima dolazi.

Kigo: „zima dolazi“
Prevod: Dimitar Anakiev

Plače veliki
crv: oče, oče, mama
nije sa nama.

Kigo: „crv“-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Podigoh pogled
nebo se raširilo.
Mesec samuje.

Kigo: „mesec“-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Mrtvog spaljuju.
Vatra bi da utrne--
bukne ponovo.

Kigo: „kres“-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

TAKAHAMA KYOSHI (6)

2010-02-16T03:29:00.001-08:00

Kjoši Takahama je verovatno najprećutaniji pesnik u istoriji literature, zapisao sam u predhodnom postu Kamesan Haiku bloga. Ovo tim više čudi s obzirom na značaj njegovog dela za japanski haiku. Medjutim, uporedimo li Kjošija sa pesnicima, umetnicima i misliocima koji su se tokom drugog svetskog rata svrstali na stranu sila osovine, uzmimo za primer američkog pesnika Ezru Paunda koji je bio obožavaoc i miljenik Musolinija i čak preko radija redovno i najdirektnije učestvovao u medijskom ratu protiv saveznika, nemačkog pesnika Gotfrida Bena i filozofa Martina Hajdegera koji su javno podržali Hitlera, ili režiserku Leni Rifenštal koja je stvorila najveća dela glorifikacije fašizma u istoriji umetnosti--niko od njih nije doživeo suspenziju svojeg umetničkog rada i njihova dela mogu se naći normalno u državnim bibliotekama, kinotekama i na tržištu uključno sa Hitlerovom knjigom Moja Borba, koja evo u Sloveniji doživljava treće izdanje, a o rehabiliticiji balkanskih saradnika fašizma da ni ne govorimo (od Stepinca, preko Draže do Vladike Velimirovića) Kjoši, koji ništa od toga nije radio, niti je religija šintoizma na bilo koji način povezana sa zapadnjačkim totalitarnim ideologijama, Kjoši dakle doživljava potpuno suspenziju svojega dela koja do danas aktualno traje. Očigledno u slučaju Kjošija treba razloge tražiti u nečem drugom: u američkim geopolitičkim interesima u Japanu i u činjenici da je japanski patriotski duh slomljen upotrebom atomskih bombi. Upravitelji Japana ne žele ni da pomisle da bi se taj duh ponovo probudio i zato Kjoši, koji je život posvetio opevanju "cveća i ptica" sledeći filozofiji prirode mora biti prećutan, nezvanično zabranjen. I pogledajmo dalje, u nastavku prvog objavljivanja pesama Takahame Kjošija na bilo kojem od zapadnih jezika, pogledajmo te pesme kojih se Zapad toliko plaši- Takahama Kjoši, nastavak objavljivanja zbirke njegove poezije na srpskom jeziku:

Iskrivio se (5)
hladni mesec preko (7)
staklenih vrata (5)

Kigo: "Hladni mesec"-zima
Prevod: Dimitar Anakiev

Osvetljen hladnim (5)
svetlom istanjio se (7)
i potporni stub. (5)

Kigo: "hladno svetlo"-zima
Prevod: Dimitar Anakiev

Rascvetala se (5)
trešnja ali izgleda (7)
tako samotna. (5)

Kigo: "procvala trešnja"-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

Rano proleće. (5)
Led kraj morskoga žala (7)
travu napušta. (5)

Kigo: "Rano proleće"
Prevod: Dimitar Anakiev

Koja li je boja
bolesti? Možda žuta?
Prolećni nazeb.

Kigo: "Prolećni nazeb"
Prevod: Dimitar Anakiev

Spalismo polja. (5)
Eletričnim sjajem sja (7)
majčina nežnost. (5)

Kigo: "spaljena polja"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Nagazio sam (5)
belu radu ali se (7)
ona uspravi. (5)

Kigo: "Bela rada"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Utroših život (5)
na haiku—jedem sad (7)
repinu supu. (5)

Kigo: "repina supa"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Na kopnu su čak (5)
i devojke što rone: (7)
procvala kruška. (5)

Kigo: "Procvala kruška"-proleće. "Devojke što rone" to su devojke koje "rone na dah" da bi izvukle iz okeana biser.
Prevod: Dimitar Anakiev

Moja se sestra (5)
dotaknu jaglike i (7)
ona procveta. (5)

Kigo: "Jaglika"-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

Čarobna me moć (5)
vodopada uplaši (7)
i brzo odoh. (5)

Kigo: "vodopad"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

To je božanstvo. (5)
Božanstveno je lep taj (7)
vodopad Naći. (5)

Kigo: "vodopad"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Kućni kimono (5)
osušio se—tako (7)
baš kao i ja. (5)

Kigo: "sušenje"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Tužna ili srećna (6)
opraće svoju kosu (7)
bez razlike. (4)

Kigo: "pranje"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Kako se duje (5)
konjska njuška tako (7)
se izvor prazni. (5)

Kigo:"izvor"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

TAKAHAMA KYOSHI (5)

2010-02-14T08:03:00.000-08:00

Kjoši Takahama a posebno njegovo delo gotovo je nepoznato zapadnom čitaocu. Najopširnije izdato delo dostupno na internetu sadrži 15 haikua, sačinila ga je Kjošijeva unuka. Niti jedne knjige na bilo kom jeziku (!) sem japanskog na kome postoji zbirka 100 izabranih haikua ( od 50 000, koliko je za života napisao) . Kjoši je verovatno najprećutaniji pesnik u istoriji literature. Zašto je to tako čitaoc se je mogao upoznati na prethodnim postovima ovog bloga. Medjutim reč je o čoveku koji je stvorio japanski haiku. Pedesetak pesama koje objavljujem na srpskom u Kamesan haiku blogu je PREMIJERNO predstavljanje Kjošija sa zbirkom pesama na bilo kom jeziku sem japanskog. Čitaoc će verujem moći da proceni o kakvom delu je reč- Takahama Kyoshi, na srpskom, ekskluzivna svetska premijera:

Na mesečini (5)
dvadesetog septembra (7)
Šiki je umro. (5)
(1902)

Kigo: "septembar"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Zbogom Komoro (5)
evo me gde odlazim (7)
--mesec ostaje. (5)

Kigo: "mesec"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Zbog pogleda mog (5)
u staklu, zabrinu se (7)
vrabčeva majka.(5)

Kigo: "vrabačeva majka"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Sa prijateljem (5)
o smrti popričasmo; (7)
letnja svežina.(5)
(1957)

Kigo: "letnja svežina"
Prevod: Dimitar Anakiev

Prolećni pljusak; (5)
u svratištu prihvatih (7)
tudji kišobran.(5)

Kigo: "prolećni pljusak"
Prevod: Dimitar Anakiev

Prolećna gora; (5)
ne bih na smrt da mislim (7)
ali uzalud.(5)
(1959)

Kigo: "Prolećna gora"
Prevod: Dimitar Anakiev

Usred Londona (5)
moje japanke gaze (7)
prolećnu travu (5)
(1936)

Kigo: "prolećna trava"
Prevod: Dimitar Anakiev

Pade na zemlju (5)
i okrenu joj ledja: (7)
cvet kamilice.(5)
(1955)

Kigo: "cvet kamilice"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Ova godina (5)
odlazi kao da bi (7)
bila neki div.(5)
(1913)

Kigo: "Odlazi godina"-Nova godina
Prevod: Dimitar Anakiev

Žetveni mesec, (5)
ljudi—nedostaju mi (7)
ovde u Sumi.(5)
(1951)

Kigo: "žetveni mesec"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Ulubi li se (5)
nebo prolećno, ruke (7)
kad pružih pravo.(5)
(1951)

Kigo: "Prolećno nebo"
Prevod: Dimitar Anakiev

Rodjen u Ujoi, (5)
starim u Sagami,(7)
Koromogae.(5)
(1957)

Kigo: "Koromogoe"-geografski pojam: "muki kigo" (cela godina)
Prevod: Dimitar Anakiev

Latica trešnje (5)
na balkonu, medjutim-- (7)
drveta nigde.(5)
(1913)

Kigo: "Latica trešnje"
Prevod: Dimitar Anakiev

U Kamakuri (5)
iznenadjenje za sve: (7)
povratak zime.(5)
(1914)

Kigo: "povratk zime"-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

Čestitanja me (5)
čine samotnim—star sam (7)
kao ta jesen.(5)
(1954)

Kigo: "jesen"
Prevod: Dimitar Anakiev

Sneg na planini-- (5)
nije li to napudran (7)
ženski obraz?(4)
(1946)

Kigo: "Sneg na planini"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Nemir! Kakva reč! (5)
Za mene koji starim (7)
dodje proleće. (5)
(1958)

Kigo: "Došlo proleće"
Prevod: Dimitar Anakiev

Odpoče li to (5)
pakujac život znova? (7)
Iz ta dva lista.(5)
(1953)

Kigo: "novi izdanci"-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

Nova godina (5)
donese led—čistim ga (7)
iz sudopere. (5)

Kigo: "Nova godina"
Prevod: Dimitar Anakiev

Novogodišnje (5)
golemo nebo—iznad (7)
starca Kjošija.(5)

Kigo: Novogodišnje nebo"
Prevod: Dimitar Anakiev

Ljubav je važna (5)
ali ćudljiva—bacih (7)
ljubavno pismo. (5)

Kigo: "ljubavno pismo"-muki kigo
Prevod: Dimitar Anakiev

Pahulje lete (5)
zato da se promene (7)
oblici sveta. (5)

Kigo: "Pahulje"
Prevod: Dimitar Anakiev

TAKAHAMA KYOSHI (4)

2010-02-13T03:15:00.000-08:00

Kjoši je za haiku važan toliko kao i Bašo. Da li je ta tvrdnja, koja se može u Japanu često čuti, prejaka? Rekao bih da odgovara istini u mnogim aspektima. Kjoši je ne samo novi početak japanskog haikua u vremenu kada se japansko društvo i kultura savijaju pod jakim pritiscima zapadnih vetrova već i javna ličnost, pesnik i urednik, koji odoleva vetru, stvarajući značajno delo i pleni moralnim integritetom i snagom. Obojica, Bašo i Kjoši, ulaze u svet haiku literature direktno iz sveta samaruja: Bašo kao ronin oslobodjen službe gospodarevom smrću, a Kjoši kao sin samuraja kome istorijske okolnosti oduzimaju zvanje i status potiskujući ga u bedu. Ova činjenična veza samurajstva i haiku poezije je važna, a nije tajna i da je haiku i njegov specifični asketski duh stvoren u redovima samuraja koji su počeli pisati ovu kratku formu još pre Bašoa. Etika društvenog sloja samuraja nereskidiva je od suštine haikua.
Kjoši upravo pokazuje svojim primerom svoj izuzetni integritet kao ličnost, dokazujući da je haiku ne samo poezija već i vrsta etičke prakse. Zato je Kjoši svetli primer od koga se može učinti ne samo poezija, principi haikua kao japanske tradicionalne veštine, već i životni principi. Pored svega Kjoši je i savremeni čovek koji rešava dileme slične našim. Ako je Bašo bio često razmatran kao feudalni čovek čija životna načela podpadaju pod drugačiju društvenu optiku, ta argumentacija kod Kjošija ne važi. Šta više, vidimo da su principi i načela koji služe kao opora Bašoa jednako životni i u slučaju Kjošija. Reč je o tradicionalnim principima japanske kulture, a ista načela važe i u poeziji.

Kjoši je poznat po pet poetskih načela svoje (i japanske) škole haikua:

1. Načelo "objektivne skice" (kyokkan shasei)
2. Načelo pejzaža, unutrašnje pokrajine (keshiki)
3. Načelo nedostupnosti istine čulima
4. Načelo "cveća i ptica" (kacho fuei) manifestovano kroz "kigo"
5. Načelo kratkoće života

Iako zapadni tumači načelo "objektivne skice" smatraju načelom zapadnjačkog realizma, ovaj princip je uzet iz tradicionalne japanske estetike i baš to načelo važi i za poeziju Bašoa-svakako su najbolje Bašoove pesme pisane po tom načelu. Kjoši kaže: Prvo skiciraš objekt posmatranja i približavaš mu se, zatim se poistovećuješ sa njim i konačno objekat dolazi k tebi. Ovo isto načelo postoji u japanskoj kulturi i kroz razne druge metaforične iskaze, recimo: Uči od bora da budeš bor.
U načelu "unutrašnjeg pejzaža" ili "mentalnog pejzaža" Kjoši izražava stav da svaki pesnik mora kroz svoju poeziju da uhvati one pokrajine, koji odgovaraju njegovoj unutrašnjoj istini. Za primer svog unutrašnjeg pejzaža daje pesmu o usahlom polju. Medjutim to isto načelo važi u svim umetnostima svuda i u filmu ga posebno ističu Tarkovski i Herzog.
I načelo o nedostupnosti istine čulima je široko poznato u umetnosti, i u haiku ono znači metaforičnost ili "višak značenja": govorimo o jednom a iza toga se skriva i još nešto. Razni umetnici izražavaju ovo načelo svako na svoj način: recimo Hoshinaga Fumio kaže Ko veruje da je more plavo ne može razumeti moje pesme.
"Cveće i ptice" je drugo ime za prirodu (oko nas i u nama) ali samo onu podložnu promeni godišnjih doba. Tradicionalni japanski pogled.
Načelo o kratkoći života je takodje tradicionalni filozoski stav.

Zadnji put hvata (5)
sunčev zrak—pavlovnije (7)
list što opade.(5)
(1906)

Kigo: "opade list"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Izmedju neba (5)
i zemlje prsnu po kap, (7)
dve zimske kiše.(5)

Kigo: "zimska kiša"
Prevod: Dimitar Anakiev

Rano se dani. (5)
Cveće i ptice učim (7)
Isusu hvala. (5)

Kigo: "rano se dani"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Želatinozna (5)
žablja iskra isto zna: (7)
život je kratak. (5)
(1956)

Kigo: "žablja ikra"-proleće
Prevod: Dimitar Anakiev

Duša zatrepta (5)
od kako kod nas dunu (7)
jesenji vetar. (5)
(1948)

Kigo: "jesenji vetar"
Prevod: Dimitar Anakiev

Sa listom palim (5)
na nos--na površinu (7)
šaran izroni. (5)

Kigo: "opao list"-jesen
Prevod: Dimitar Anakiev

Sevnula munja.(5)
Prodavačica na putu (8)
bosonoga. (4)
(1937)

Kigo: "munja"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Vetar i kiša (5)
besne—iz meteža sve (7)
ovo nastade. (5)
(1897)

Kigo: "metež"-zima
Prevod: Dimitar Anakiev

Kao što vidim (5)
gore-dole mrdaju (7)
larve komarca. (5)
(1938)

Kigo: "larve komarca"-leto
Prevod: Dimitar Anakiev

Oprez, uhode! (5)
Pribijeni hodamo (7)
hladnog proleća.(5)
(1925)

Kigo: "hladno proleće"
Prevod: Dimitar Anakiev

Zaseo je sneg (5)
u baš svakoj parceli (7)
rižovog polja.(5)

Kigo: "sneg"
Prevod: Dimitar Anakiev

Dok se obukoh (5)
tama najednom nasta (7)
i nadjoh se nag. (5)
(1930)

Kigo: "rano se noći"-zima
Prevod: Dimitar Anakiev

TAKAHAMA KYOSHI (3)

2010-02-12T03:40:00.000-08:00

Sin samuraja naterenog da se bavi poljoprivredom da bi preživeo: Takahama Kyoshi, u danima svoje oskudne mladosti

U prethodna dva posta o Kyoshiju mogli smo videti da je patriotizam osnova životne filozofije ŠINTOIZMA, religije koja slavi duh predaka i prirodu, i čiji odraz je japanska kultura u celini pa tako i haiku. Kyoshi, sin samuraja, učinio je od haikua močno kulturno oružje načinivši od njega branik cele japanske kulture. Medjutim, čitaoc mora znati da je ovakav stav, skoro jednako odlučan i čvrst, raširen po Japanu kao podrazumevajući, i da ga "rutinski" praktikuje mnogo haiku pesnika (drugačije prosto nije moguće!)--verovatno je to u velikoj meri i Kyoshijeva zasluga.
Kada sam pre nekoliko godina u Kumamotu razgovarao sa Hoshinagom Fumiom bio sam iznenadjen shvativši da sensei Hoshinaga smatra svoje haiku pesništvo ratničkom veštinom u kulturnoj borbi za svoju kulturu. S obzirom da Hoshinaga pripada plemenu Kuma, plemenu koje je u srednjem veku bilo do nogu potučeno od i danas vladajućeg plemena Jamato, koje je ustanovilo Japan i po kome je Japan dobio i ime, učitelj Hoshinaga je u glavni zadatak svog pesništva stavio nastavak (kulturne) borbe protiv plemena Jamato. On to radi tako što kroz svoje haikue oživljava duh Kuma i rekonstruiše, preko zaboravljenih ili asimilovanih reči jezika Kuma, poraženu kulturu. Danas je oko Hoshinage Fumia okupljena elita Kumamota i uživa status borca i "disidenta" kakvog na Zapadu možda ima Nelson Mendela i slični. Iz ovog stava se možemo i mi puno naučiti, jer danas se glavne borbe ne vode mačevima nego kulturom. Haiku pesnik je ratnik svoje kulture. To je amanet koji je na pijedestal postavio Takahama Kyoshi. U vreme posle poraza Japana, kada su mnogim pesnicima davali da potpišu izjave "lojalnosti" novim vlastima, Kyoshi je odbio da se izvini zbog svog patriotizma. U to vreme se je zbog takvog stava mogla izgubiti glava. Pogledajmo, kakve pesme je pisao Kyoshi nakon poraza Japana:

Zrikavci plaču, (5)
takodje crvi plaču... (7)
Svi samo plaču. (5)
(1945)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "zrikavac"-jesen. "Nije vreme za plač nego za borbu!" kaže Kyoshi ovim haikuem. Poruka ove pesme je: "Izgubili smo oružanu borbu, ali borba za našu kulturu mora se dobiti..." Zaista fascinira Kyoshijev moralni integritet i duševna snaga, uspravnost kakvu može dati samo samurajsko vaspitanje. Medjutim, fascinira i Kyoshijevo pesničko majstorstvo da slikama iz prirode ocrtava društveno stvarnost: hijerarhija insekata ocrtava hijerarhiju društva. Kyoshi hoće da kaže: ovim porazom su izgubili glavu svi,
voditelji (veliki insekti-zrikavac) ali i mali ljudi (crvi). Kyoshi im poručuje: prestanite sa plačom i borite se. On im je pokazivao put tada, baš kao što njegovo delo i danas pokazuje put.

Neprijatelji (5)
konačno nestadoše. (7)
Jesenji mesec. (5)
(1945)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "jesenji mesec". Nakon kapitulacije Japana, ratna propaganda je stala a sa njom i produkcija neprijatelja. Poraz je bolan, ali mir koji je nastao omogućava pesniku da se okrene pravom japanskom užitku: gledanja meseca. Došlo je vreme da se okrenemo svojoj kulturi kao izvoru moći i lepote. To je poruka i stav ove pesme.

Šta god mi život (6)
nosi veseli me: (6)
lomim ledenice. (5)
(1946)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "ledenice"-zima. U posleratnim godinama život je težak, medjutim Kyosijev duh nije slomljen jer se oslanja na jedinstvo sa prirodom i tradicijom svojeg naroda. Uočite kako majstorski upotrebljava "kigo". Ledenice, slika zime, simbolično označavaju period teškoća, ohromljenosti. Kyoshi ove ledenice lomi snagom svojog jedinstva sa prirodom i tradicijom. Pesma je prevedena u 17 slogova sa nešto izmenjenim ritmom.

TAKAHAMA KYOSHI (2)

2010-02-11T02:22:00.000-08:00

Kyoshi je u srpskom jeziku nedovoljno i slabo predstavljen. Iako je otac japanskog tradicionalnog haikua njegov rad se kod nas slabo poznaje a temeljni principi njegove i japanske haiku poezije nisu niti osvetljeni niti objašnjeni. Zašto je to tako teško je odgovoriti. Možda, Zapad, a sa njim i mi kao njegova poslušna margina, time jednostavno kažnjava Kyoshija za patriotski stav tokom drugog svetkog rata. Ako je to tako onda se sa Kyoshijem kažnjava i japanska kultura čiji je Kyoshi ugaoni kamen. Kyoshi potiče iz samurajske porodice sa Matsuyame, njegov otac bio je majstor mačevanja. Pitam se šta je normalnije za samarujskog sina od časnog patriotskog stava, koji je Kyoshi zastupao odbijajući da se povinuje pravilima zapadne kulture?
U knjizi "Japanska haiku poezija" Vladimir Devide objavljuje 3 Kyoshijeva haikua, od kojih jedan sa negativnom konotacijom-objavljen kao primer "slabe pesme", drugi komentariše pohvalno i kratko a treći nadugačko ali veoma uopšteno, poetskim komentarom kome Kyoshiev haiku nije ni potreban.
U maloj antologiji savremenog japanskog haikua "Četiri godišnja doba" koju je 1994. uredila Kayoko Yamasaki-Vukelić a kao prevodioci se podpisuje poznati prevodilački tandem Hiroshi Yamasaki-Vukelić i Srba Mitrović, Kyoshi je zastupljen sa 5 pesama-ravnopravno sa ostalim modernim majstorima, ali ne i puno više od toga. Jedna od važnih Kyoshijevih pesama čini se da nije dobro shvaćena i prevedena, to je pesma o "svenulom polju"-tom i ostalim prevodima ću se posvetiti kasnije.
U broju 16 Haiku novina, izašlom 2003 godine, donesen je poetski portret Takahame Kyosija koga je priredila Saša Važić. Autorica je uložila veliki trud u prezentaciji Kyoshia donoseći srpskom čitalaštvu 12 za nas novih pesama uz rekapitulaciju ranije objavljenih prevoda. Možemo slobodno reći da je Kyoshi kod nas po prvi put ozbiljnije predstavljen tim tekstom, informacija koju dobija čitalac je važna iako površna, a glavna zamerka prevodima je da su prevedeni bez uvažavanja Kyoshievih principa-više su informacija o sadržini pesme, nego pesma sama. Medjutim, reč je o objektivnim okolnostima koje valja uvažiti i pohvaliti autoricu za veliki i pionirski trud.
U nastavku donosim prevode Kyoshijevih pesama skladne sa njegovim poetskim principima, uz potrebne komentare i poredjenja:

Dolazi pljusak. (5)
Planina se pokrila (7)
crnim oblacima. (5)
(1927)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "plusak"-leto. Ovde imamo primer "personifikacije". Tako mi na Zapadu stručno zovemo gornju pesničku figuru gde planina dobija personalna svojstva tj. pokriva se kao da je čovek. Ustvari Kyoshi nije gradio nikakve pesničke figure. On se poistovetio sa prirodom i za njega je slika planine koja se pokriva oblacima realistična. Ovakav zapis bi naši američki kolege verovatno odbili da publikuju jer po njihovim "imažističnim" shvatanjima, stilske figure, pa tako i "personifikacija" ne spadaju u haiku. Oni bolje znaju šta je haiku i od Kyoshija, oca japanskog haiku. Zato Kyoshia a i ostale "nepoznavaoce" pravog haikua treba ukloniti.
Uzgred budi rečeno, balkanskom pesniku je japanski senzibilitet i poistovećenje, osećaj prirode, veoma blizu. Zato u našem haikuu ima mnogo "personifikacija".

Pobeže zmija. (5)
Iz trave još me motre (7)
njezine oči.(5)
(1916)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "zmija"-leto. Ovaj prevod u srpskih 5,7,5 napravio sam zato da bih pokazao da su Kyoshievi poetski principi primenjivi u srpskom jeziku i da se ih možemo držati gotovo doslovno. Ekspertski prevod, Hiroshija i Srbe je bliži originalu a možda i ekspresivniji iako formalno jedva malo netačan:

Uteče zmija: (5)
oči što spaziše me (7)
ostaše u travi. (6)

Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović

Gotovo isti takav prevod haikua o zmiji, u hrvatskom, nudi i knjiga Vladimira Devidea.

Domaćin i gost (5)
tiho zbore--uz bambus (7)
puž se uspinje. (5)
(1906)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "puž"-leto. Ovaj haiku uporedjuje dve paralelne radnje: trivijalnost našeg svakdana koga predstavlja razgovor sa gostom i večni mir kosmosa koga u ovoj pesmi simbolizira puž. Tiha i velika pesma ujedno, velika kao puž, kao kosmos.

Tako duboka (5)
je voda okeana. (7)
Na kopnu suša. (5)
(1904)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "suša"-leto. Ovaj haiku je Kyoshi napisao tokom nekog književnog susreta. Haiku je napisan po sećanju na pesnikovu tešku mladost tokom koje je njegov otac, demobilisani samuraj, majstor mačevanja, pokušavao u novoj zapadnjačkoj stvarnosti Japana koja je ukinula njegovu profesiju, da nahrani porodicu učeći se farmerskog posla, ali nije išlo dobro jer su leta bila sušna. Slično kao i haiku o pužu on uporedjuje ljudski život ovde izražen kroz kigo "suša" sa idiličnom slikom večne prirode koja se iz puža u gornjem haiku ovde pretvorila u dubine okeana.

U noć izbacih (5)
skarabeja—kako je (7)
tama duboka. (5)
(1908)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "skarabej"-leto. Pesnik je izbacio bubu i onda se nehotično zagledao u tamu ruralnog okoliša u kojem nema gradskih svetiljki i tama je stvarno tama. Shvatio je da je ta tama, baš kao i okean i gornjoj pesmi, baš kao i priroda u celini, duboka kao vasiona.

Još potopljeno (5)
je sunce na Istoku. (7)
Divlji cvetovi. (5)
(1915)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "divlji cvetovi"-jesen. Ako se je Kyoshi u prethodnim pesmama pokazao kao pesnik koji slavi veličinu prirode, nenjenu bezgraničnu i nedosegljivu dimenziju prema kojoj je ljudski život trivijalan, ovaj haiku govori o suptilnosti prirode, o nijansama. Sunce je još potopljeno na Istoku, još se nije pojavilo i donelo svetlo. Pesnik hoda poljem u polutami i samo nazire cvetove. Ističući ih u trećem stihu on usresredjuje našu pažnju na nijanse svetlosti koje će korak po korak, sa izlaženjem sunca, sve više pokazivati sada tamom skrivenu lepotu divljih cvetova.

Nakon predstave (5)
ko da su maske manje. (7)
Kasna je jesen.(5)
(1918)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "kasna jesen". Predstava "No-drame" je završana i maske koje se koriste za ovu vrstu pozorišta, odložene su. Tako odložene, izgledaju manje, kao i sve stvari kojima vrema prodje. Ovaj haiku je metafora o prolaznosti.

Suncem obasjana (6)
daleka planina. (6)
Usahlo polje. (5)
(1900)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "usahlo polje"-zima. Ova pesma je po kontrastnosti slična Kyoshijevoj pesmi o "suši" gde se suve njive porede sa plavim dubinama okeana. Pesnikov pogled ide preko zimske pustoši usahlog polja da bi se u daljini zaustavio na planini u božijoj milosti, osunčanu. Planine su, kao i okeani često simbol večnosti a ovde je planina i osunčana. Naravno da je večnost i božija milost u daljini, nedosegljiva nama koji život provodimo kraj usahlih polja i podložni smo prolaznosti.
Ovaj haiku, pominjem u predgovoru u vezi sa antologijom Četiri godišnja doba.Tamo su prevodioci Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović preveli ovu pesmu ovako:

Na delekoj gori(6)
obasjanom suncem leži (9)
svenulo polje (5)

Prevod: Hiroshi Yamasaki Vukelić i Srba Mitrović

Ovaj prevod je ne samo formalno netačan (20 slogova) več je i po sadržini konfuzan. Prevodioci smeštaju naše svenulo/usahlo polje na vrh udaljene planine--što je kao prvo nemoguća i nelogična vizura (kako videti uopšte polje, pa još njegovu svenulost na nekoj dalekoj planini?) i dalje, što je ključno, oni su time pomešali večnost planine u božijoj milosti sa svenulim poljem naših trivijalnih života i time potpuno zablokirali ne samo poredjenje koje ova pesma nudi več i bilo kakvo značenje. Ovaj prevodilački promašaj, inače redak u odličnom opusu Hiroshija i Srbe potvrdjuje da se haiku ne može prevoditi samo prevodjenjem reči tj. prevod zahteva potpuno razumevanje pesme, a to znači i duhovnu srodnost sa autorom i njegovom filozofijom života. Takodje možemo videti da formalni problemi i netačnosti odražavaju probleme sa sadržajem.
Ako ovaj prevod u kome su sve reči tačne a smisao nije, pokazuje jednu stranu medalje na kraju ovog teksta pokazaću primer prevoda Saše Važić u kome reči nisu tačne ali taj prevod prenosi značenje pesme.

Svoj prvi zračak (5)
baci na vrh planine (7)
boginja zime. (5)
(1920)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "boginja zime"-zima. Ovde Kyoshi direktno imenuje šintoističko božanstvo koje je u svoju milost prvo uzelo vrh planine obasjavši ga suncem. Pesnik se je nalazio na brodu, vraćajući se iz posete teško bolesnom sinu. Milost boginje zime prema vrhu planine smatrao je dobrim znakom za ozdravljenje sina. Boginja zime je izašla u susret njegovim željama.

Leči li vreme (5)
sve brige i probleme? (7)
Čekam proleće. (5)
(1914)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "čekam proleće". Ovo nije pesma koja izražava fatalizam i filozofsku pasivnost već izražavanje vere u pozitivne promene koje, zajedno sa uskladjenim ljudskim naporima, donosi promena godišnjih doba. Reč je o harmoniji sa prirodom. Postoje trenuci kada treba sačekati bolji trenutak za akciju.

Boginjo gora! (5)
Vidi kako gazimo (7)
prolećnu travu!(5)
(1917)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "prolećna trava".Pored čulnog uživanja u gaženju mlade trave pesnik želi da istakne njegovo duhovno jedinstvo, harmoniju, sa bogovima prirode. Kyoshi nije želeo ni korak da napravi ako taj korak nije izraz japanske harmonije sa prirodom, izraz šintoizma dakle, religije koja slavi duh predaka i duhove prirode.

Istog korena (5)
lišće pliva zasebno.(7)
Prolećne vode.(5)
(1913)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "Prolećne vode".U ovom haiku Kyoshi dobro demonstrira "učenje od prirode" jedinog učitelja koga je on zaista poštovao. Sa njim je želeo pokazati da su obrasci čovečijeg ponašanja sakriveni u prirodi i da ih tamo možemo naći, ako umemo da posmatramo prirodu. Gornji haiku je rezultat opservacije neke barske biljke za vreme jutarnjeg umivanja. Baš kao što pripadnici jedne iste porodice podju svako na svoju stranu, tako i listovi koji potiču od istog korena lelujaju na prolećnoj vodi svaki za sebe. Peteljka ih vezuje za jedinstveni koren ali vodena struja ih odvlači na različite strane. Njegovo kasnija politika nacionalnog jedinstva za vreme japansko-kineskog rata i za vreme drugog svetskog rata bila je znači u suprotnosti sa naukom iz prirode koga nudi ova pesma koja slikovito pokazuje nejedinstvo listova iz istog korena.

Danas obranu (5)
baštu dodje da leči (7)
kiša u noći. (5)
(1913)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "obrana bašta"-leto. Posle branja boranije Kyoshi je legao da spava uznemiren da je rad seljaka u vrtu naneo rane zemlji i biljkama. Tek kada je noću čuo zvuk kiše mogao je mirno da zaspi zaključujući da su bogovi prirode poslali kišu da zaleči rane biljkama i travi koju su oni napravili. Verovatno je ovakav senzibilitet i vezanost za prirodu stran zapadnom čoveku koji se je od prirode odvojio i napravio je predmetom svoje eksploatacije. Medjutim, balkanskom čoveku je japanski senzibilitet blizak. Na primer, u mnogim svojim haikuima Tomislav Mijović izražava ideju o čovečijem ranjavanju prirode (u nekoliko Mijovećevih haikua kupači svojim telima ranjavaju reku. Pitam se da li je slučajno da baš Mijović piše haiku u striktnom ritmu 5,7,5?)

"Beli božur" mu (5)
vele--ipak je, vidim,(7)
malo rozikav (5)
(1925)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "božur"-leto. Ništa nije tako kao što se predstavlja, i ovome nas uči priroda, odnosno, učenik prirode i haiku majstor Takahama Kyoshi.

On progovori, (5)
ja uzvratih—udjosmo (7)
dublje u jesen. (5)
(1950)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo:"duboka jesen". Prevod ove pesme je odlično uspeo u srpskom, gotovo je idealan i pokazuje vrlo funkcionalno čovekovu duboku vezu sa ritmom prirode. Ovaj haiku je tako majstorski napisan da predstavlja ljudske radnje, poput govora, fazama u smeni godišnjih doba. Kao da i čovek, koji je deo prirode, okreće točak godišnjih doba svojim delima. Verovatno je čovek nekada davno stvarno živeo u skladu sa ritmom prirode. To je bio idealni čovek koga više nema sem negde ponegde još u Japanu i na Balkanu.
Za poredjenje, dopisujem prevod Saše Važić iz gore pomenutog broja Haiku Novina:

Jedna njena reč(5)
Jedna moja reč (5)
Verujem, jesen zri.(6)

Prevod: Saša Važić

Značenje Kyoshijeve pesme je premešteno u polje muško-ženskih odnosa, bračnu ili ljubavnu situaciju dok godišnje doba sem malo neobične artikulacije zrenja i izražene vere nije u funkcionalnom odnosu sa prvim delom pesme. Značenje ostaje nejasno, zamagljeno, jedva se nazire, ako se uopšte nazire. Ovo ne pišem da bih kritovao prevodioca čija hrabrost je za svaku pohvalu, već samo da pokažem da svi moramo uložiti više napora ako želimo da japanski pesnici, kao Kyoshi, dodju do naših srca, i budu shvaćeni. Njihova poezija je nama lako shvatljiva, uprkos silnim mistifikacijama sa kojima nam se obično servira.

Pitaš li vetre (5)
listove: čiji je red (7)
da ga oduvaš? (5)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "jesenji vetar". Ovde Kyoshi hoće da kaže da je smrt slepa sila koja ne poštuje puno red. To što važi za listove u krošnji drveta, važi i za čoveka.

Smrt hrizanteme.(5)
Pa ipak iza nje (7)
nešto ostaje. (5)

Prevod: Dimitar Anakiev

Kigo: "hrizantema"-jesen. Ovde Kyoshi opet razmišlja o smrti, ali na način da smrt nije kraj svega, ako ništa drugo bar za hrizanteme, koje svojom lepotom bivaju upamćene. Hrizantema je u Japanu simbol carske kuće. Simbolizira takodje čistost i Kyoshi, možda baš sa ovom pesmom postavlja pitanje posthumnog opstanka svojeg rada, jer i on je, zajedno sa svojim radom, svojevrstna hrizantema.
Osećam potrebu da komentarišem i sledeću pesmu zajedno sa komentarom prevodioca.

Jesenji vetar:
sve stvari što opažam
-sve je haiku.

Prevod: Vladimir Devide

Devide u komentaru ove pesme kaže da je ova pesma "slaba i kao haiku i kao senryu" time otkriva ne samo zapadnjačku površnost i gledanje sa visine na japanske veze sa prirodom, već pokazuje i drugačija očekivanja od haikua. Ja bih ovde rekao suprotno: "Ovo je dobro i kao haiku i kao senryu." Devide nije bio imun od uzdinjanja svojeg ličnog mišljenja na nivo kulturoloških stavova i zato je više puta pisao o haikuu kao o izrazu budizma u poeziji. Iako nema sumnje da su se haikua doticali i budizam i hrišćanstvo--dve velike monotoističke religije--i da su mnogi pesnici ili koketirali sa budizmom (kao Bašo na primer) ili izražavali hrišćanske stavove (Seishi i Shuson su bili hrišćani, na primer) ipak ni Budizam ni Hrišćanstvo koji su se kasnije uklopili u japansku kulturu ne mogu pretstavljati osnovu za pravo razumevanje japanskog haikua. Haiku je bio i ostao pesma harmonije sa prirodom i pre svega ili izvan svega izraz ŠINTOIZMA koji je takvu kulturu stvorio. Neko je rekao: "Jedinstvo sa prirodom je suština svega najboljega u japanskoj kulturi". A ovaj Kyoshiev haiku kao da kaže: "Japanska kultura čiji deo je haiku i priroda su jedinstveni". Ne znam šta tu može biti slabo? Ova Kyoshijeva pesma je u stvari nešto što bi mi na Zapadu nazvali "programskom pesmom". Kyoshi, koji se je u rasulu japanske kulture Meidji i Showa perioda stavio na njen branik, pisao je mnogo takvih haikua kojim je utvrdjivao svoju veru u bazične principe japanske kulture. Time se je bodrio da istraje jer njegov položaj je bio položaj čoveka koji prkosi istoriji, čoveka koji hoda napred nasuprot vetru, nasuprot orkanu, i svakog trenutka može očekivati da ga taj vetar oduva. Kyoshi je time dokazao visoki moralni integritet i pre svega to da je haiku takodje moćno kulturno oružje. Principe samurajskog kodeksa Hagakure je pretočio u haiku i učinio ih životnim. Zapad mu to neće oprostiti.
Devideov stav da je "haiku poljubac pesmi života" ima najviše veze sa hrišćanstvom, medjutim haiku nije ideološka pesma, nije "pesma sa tezom". Taj stav pokazuje njegovu želju i očekivanje od haikua, šta bi on želeo da haiku bude, ali ne može biti uzdugnut na nivo objektivne informacije. Devide je tokom gradjanskog rata u Jugoslaviji devedesetih takodje pisao vrlo snažne realistične pesme kakve je trenutak zahtevao, izašavši, pod pritiskom stvarnosti, bar za trenutak iz svoje široko publikovane "fantazme o haiku".Na primer sledeća pesma je pre anti-ratni protest nego "poljubac":

Dubrovnik-
minute bombardiranja
brišu stoleća.

Vladimir Devide

Medjutim kod nas a i u Americi je u doba New Age masa pesnika pokušavala da haiku reinterpretira kao pesmu za izražavanje "budističkog prosvetljenja". "Zen u poeziji" i slično. Zato je pravi japanski haiku za nas ostao sakriven i prikriven. Tako kao Kyoshi. I za sve one koji u skladu sa u Japanu nepoznatom teorijom "haiku trenutka" i teorijom "prosvetljenja" gornja Kyosijeva pesma može biti razočaravajuća jer u njoj nema ni budizma, ni hrišćanstva, ni prosvetljenja ni spasenja. Ta pesama takodje ne govori o tome da je svuda oko nas dovoljno materijala za haiku, i takav komentar sam mogao pročitati. Taj haiku samo kaže da je haiku pesma sveobuhvatne Prirode. Njen ritam 5,7,5 prenosi bilo prirode i to isto bilo postoji u vetru, reci...čoveku, svuda. Mozda vrlo banalno za Zapadnjaka kome 5,7,5 ne znači puno ali za Japanca nije banalno.

Za kraj ovog razmatranja dopisujem obećani prevod Saše Važić Kyoshijevog haikua koji u mom prevodu glasi:

Uprkos vetru (5)
prolećnom--stojim (7)
na brdu čvrsto.(5)

Kyoshi Takahama, prevod: Dimitar Anakiev

U Haiku novinama br.16 objavljen je sledeći prevod:

Prolećni vetar!(5)
Sa dušom ratnika (6)
na brdu stojim ja. (6)

Prevod: Saša Važić,

Ovaj prevod dobro prenosi ideju pesme, i prilično je sveden, ima tačno 17 slogova.

TAKAHAMA KYOSHI (1)

2010-02-10T11:04:00.001-08:00

高浜虚子

Na Kamesan haiku blogu počeću da objavljujem prevode haikua Takahame Kyoshia 高浜虚子 (1874-1959) sa nemerom, da bi haikui čoveka koji je presudno oblikovao japanski haiku u ono što mi danas smatramo japanskim haikuom--u šta pre svega spadaju fiksna forma 5,7,5 slogova (yuki teikei) i koncept harmonije sa prirodom nazvan "cveće i ptice" (kacho fuei), da bi dakle njegovi haikui dobili život u srpskom jeziku u obliku i formi za koji se on zalagao (a ne uprkos njegovim shvatanjima haikua što se kod nas obično radi). "Kyoshi", je njegovo pesničko ime koje priziva purizam a znači "čist". Već izbor ovog imena govori o smeru pesničke prakse koju je izabrao, akcentujući tradicionalne vrednosti japanske kulture. Kyoshi je počeo svoju pesničku karijeru periodu Meidji (1868-1912) kada Japan podpada pod uticaj Zapada i tradicionalne vrednosti počinju da se rastakaju. Zato je Kyoshijeva intencija ka očuvanju japanske kulture razumljiva. Kyoshi se smatra ocem tradicionalnog japanskog haikua i veoma je poštovana ličnost uprkos kritika koje mu se sa odredjenih mesta upućuju zbog pro-carističkog političkog angažmana pre i tokom drugog svetskog rata. Treba medjutim reči da Kyoshijevo delo, njegova poezija, svoj patriotizam iskazuje kroz posvećenost prirodi i uzdržavanju od iskazivanja emocija a ne otvorenom propagandom. Kyoshi je autor japanskog "saijikija", rečnika sezonskih reči "kidai" i "kigo". Sledeća izdanja ovog haiku rečnika je uredjivala i još uredjuje Kyoshijeva unuka Teiko Inahata (1931) koja je takodje urednica haiku časopisa Hototogisu (Kukavica) osnovang 1897. od strane Shiki Masaoke. Takahama Kyoshi je od 1898 bio u redakaciji časopisa a 1913 i njegov glavni urednik i učinio ga ključnim literarnim časopisom u Japanu.
Kyoshi je za života napisao oko 50.000 haikua. Njegov stil je poznat po upotrebi "shasei" (realističkih skica iz života) a odlikuje ga prefinjenost i elegancija.
Sledeći haiku je napisao 1913. u vreme kada odlučuje da preuzme uredjivanje časopisa Hototogisu:

Harukaze ya tohshi idakite oka ni tatsu

Uprkos vetru (5)
prolećnom--stojim (7)
na brdu čvrsto.(5)

Kyoshi Takahama, prevod: Dimitar Anakiev

Ovo je jedna od poznatih Kyoshijevih pesama. Reč koja odredjuje godišnje doba, "kigo" ovde je "harakuze"-"prolećni vetar". Pesma izražava čvrsto uverenje Kyoshijevo da se kao haiku pesnik i urednik Hototogisu odupre vetrovima promena u Japanu.
Već tu on izražava svoj stav borca za Japan i japansku tradiciju koji će tokom drugog svetskog rata izraziti u pesmi "ja sam samuraj japanski":

hinomoto no mononohu ware ya tokimune ki

Ja sam samuraj (5)
japanski—godišnjica (7)
šoguna Tokušimune. (8)

Kyoshi Takahama, prevod: Dimitar Anakiev

Ova pesma ne može biti prevedena u srpskih 17 slogova zato što sadrži ime. Ona takodje nema sezonski "kigo" već tzv. "muki-kigo", nesezonski kigo, i to je "šogun Tokušimune", koji je vodio japansku vojsku protiv Mongola u 13. veku i predstavlja simbol borbe protiv strane najezde na Japan.

GINKO PO SNEGU

2010-02-10T10:59:00.000-08:00

Бројећи прстима:
пет, седам, пет, седам, пет...
прођох мећаву.

Газим дубок снег,
следћи траговима
можда вyчјим.

Крај реке, у снегу
сусрећу се трагови
два незнанца.

HAIKU ZA KEIKO

2010-02-10T01:45:00.000-08:00

-за Кеико Гилберт

Пада нови снег:
засипава топлином
смрзнути бамбус.

-for Keiko Gilbert

Fresh snow is falling;
it is showering with warmth
a frozen bamboo

Dimitar Anakiev

POVRATAK PTICAMA I CVEĆU

2010-02-09T14:00:00.000-08:00

Dimitar Anakiev
POVRATAK PTICAMA I CVEĆU

So, Japanese culture remains unknown more than 200 years later or for ever.
--iz pisma japanskog haiku pesnika

Prošlo je dvadeset godina od pada komunizma na Balkanu. Sa nestankom „gvozdene zavese“ i širenjem režima tzv. globalne demokratije došlo je do značajnih promena i u kulturnoj politici haiku pesništva u ovom delu sveta. Balkan je po raširenosti, i još više po odomaćenosti haikua, jedan od svetskih centara. Balkanski haiku je u novom trenutku kulturnu politiku svojeg haikua preusmerio od japanaskog haikua ka haikuu na engleskom jeziku. Taj preobrat doveo je do destrukcije domaćeg haiku pesništva u elementima po kojima je balkanski haiku bio bliži japanskom nego engleskom haikuu. Da bi čitaoc razumeo o čemu se radi potrebno je prikazati stanje balkanskog haikua pre njegovog okretanja od Istoka ka Zapadu i istovremeno orisati glavne tendencije u haiku na engleskom jeziku.

Haiku na engleskom jeziku je tokom zadnje dve decenije postao izraz imperijalne politike globalnog kapitalizma koji je skoro u potpunosti sproveo iskorenjivanje lokalnih kultura a uticaj japanske kulture suzbio. Reč je o potpunoj, totalitarnoj dominaciji. Ključni aspekti te kultururne politike bila je demonizacija japanske forme haikua od 5,7,5 slogova koja je napadnuta praktično sa svih strana i iz svih oružja, a vodeća propagandna floskula bila je da japanski „onji“ nisu slogovi. Time je naravno idirektno rečeno da ni japanski pesnici ne pišu u 5,7,5 slogova. Medjutim, ako bi se ova mistifikacija japanskih „onji“ uzela ozbiljno, ona bi u svom radikalnom obliku dovela i do negacije japanskog jezika. Sa tom tvrdnjom, pesnici engleskog haikua koji su se stavili na čelo kulturnog boja, napuštaju zajednička poetska tla i počinju da vode politiku kulturnih razlika. Ta politika je u odredjenim aspektima dostigla ksenofobne dimezije. Na više mesta mogli smo pročitati teze o tudjosti „japanskog senzibiliteta“ a mogli smo pročititati štošta i o specifičnom „japanskom uvu“ (naviklom na ritam 5,7,5 slogova ) itd. Kultururni mostovi koji su zahvaljujući pionirima haiku na Zapadu obezbedjivali koegzistenciju „japanskog senzibiliteta“ i time obogaćivali Zapadnu kulturu počeli su se rušiti. Štaviše, pesme pesnika u engleskom jeziku koji su pisali haiku u „japanskom stilu“, poput Richarda Wright ili Jamesa Kirkupa, eliminisane su iz glavnog toka engleskog haikua.

Drugi značajni aspekt kulturne borbe za dominaciju engleske kulture putem haikua je koncept „imažizma“ kojim je u engleskom haiku zamenjen konept 5,7,5. Imažizam je lažno preuzeo mesto ontološkog koncepta u haikuu, nadomestivši pravi ontološki koncept – formu 5,7,5. Lideri kulturne borbe u engleskom haiku zatvrdili su da oni putem imažizma slede „unutrašnju prirodu“ haikua (dakle, ontološki koncept) dok je forma 5,7,5 spoljašnja i mehanička. Naravno, ako se formi 5,7,5 oduzmu ontološka svojstva onda ona zaista izgleda kao puko brojanje, tako kao što je to slučaj u aleksandrincu, recimo. Medjutim, iza ove argumentacije se skriva potpuno drugačija poetska percepcija. Suština ontološke forme 5,7,5 nije toliko u brojanju koliko u ritmu kao osnovi poezije. Hoću reći: osnova haikua nije slika nego ritam. Haiku nije intelektualna, hladna, objektivna slikovnica, već jednostavna, razigrana i za bilo života vezana pesma. Ritam, kao osnova i ulazna vrata u pesmu je arhetip poezije a i života samoga.
To da osnova haiku nije slika nego ritam je vrlo lako dokazati na primeru sledećeg haikua sa najviše „slika“:

烏賊はっか　アカ刑事　放火　金盞花
ika hakka akadeka hoka kinsenka

squid peppermint
Red-detective arson
marigold

Hoshinaga Fumio /tr. Ito Yuki & Richard Gilbert/

lignja pepermint
udbadžija paljevina
neven

/prevod: Dimitar Anakiev/

Ovaj haiku ima čak pet „slika“ ali on nije imažistična nego ritmična pesma. Ako je istinita tvrdnja ruskog filmskog režisera Andreja Tarkovskog, da „umetnička istina nje u objektu umetnosti već u metodu, da umetnost ne odgovara na pitanje „šta“ več „kako“, onda je jasno da se ontološka istina haikua skriva u njegovom ritmu. Sam autor gornje pesme, Hoshinaga Fumio, tvrdi da je njegov umetnički metod bio kopiranje ritma dečije brojanice. A to što haiku generalno preuzima, „kopira“ je ritam prirode. Brojevi 3, 5 i 7 se takodje na Zapadu smatraju poetskim, „magičnim“ brojevima.

U haiku engleskog jezika i satelitskim kulturama takodje je promenjen i u potpunosti odbačen japanski sistem vrednosti relevantan za razmatranje haiku pesme. Od ranije često isticane vrednosti „makoto“ (iskrenost, srčanost) prešlo se je na mnogo prozaičniji pojam „kvaliteta“. Očito je i haiku dobio status „robe“. Uz sve te promene literarnih vrednosti i ontološke osnove, haiku je na sasvim drugi način počeo da prelama i ostale vrednosti života. Uzmimo za primer samo jednu temu o kojoj sam nedavno pisao tekst „Patriotizam i haiku“. Ali ne samo patriotizam, prizma zapadnjačke haiku koalicije izražena u vodećoj ulozi engleskog haikua deformisala je ili ukinula mnoge druge vrednosti od suštinskog značenja za život pojedinca i život pojedih kultura.

Većina gore pomenutih pogleda ne bi bilo spornih kada tu ne bi bilo trećeg, ključnog aspekta, političkog aspekta, koji je sebi dao pravo da stavove koji bi bili nesporni kao individualni stav ili „litentia poetica“ nekog pesnika, uzdigne na nivo svevažećeg kulturološkog stava. Ova po svojoj prirodi totalitarna tendencija je funkcionisala kao bojni poklič, poziv satelitskim kulturama da se priključe u dominantni kulturni trend. Većina balkanskih haiku uradnika i relevantnih autoriteta je podlegla toj agresivnoj tendenciji. Čak i Vladimir Devidé, dobitnik odlikovanja japanske carske kuće, koji je tridesetak i više godina uporno propagirao haiku i japansku kulturu na Balkanu, u nedavnom intervjuo za niške Haiku novine (Srbija) u br. 24 ovih novina izjavio je da je zastupanje forme 5,7,5 bio „nesporazum“. Medjutim, i ugledna japanska delegacija podpisnika dekleracije iz Matsuyame u sastavu: Arima Akito, ministar obrazovanja Japana, Haga Toru, predsednik fakulteta za umetnost univerziteta u Kjotu, Ueda Makato, gost profesor na universitetu Standford, Soh Sakon, pesnik, Kaneko Tohta, predsednik Udruženja modernih haiku pesnika, Jean Jacques Origas, francuski japanolog -- izjavili su u jednoj tački te delaracije da je „insistiranje na 5,7,5 formi i pratećim tehnikama u stranim jezicima besmisleno“ („non-sense“). Iako je ova izjava malo omekšana svojom širinom ( „5,7,5 i prateće tehnike“—jer, nisu sporne prateće tehnike koje se na široko upotrebljavaju u „imažističkom haikuu“ već samo 5,7,5) ipak čudi tendencija ove izjave da zauzme kulturološki stav i da govori u ime tudjih kultura—zašta ih niko nije pozvao, koliko znam, a pogotovo ih nisu pozvale sve tudje kulture, niti je takav stav u ozbiljnom diskurzu uopšte moguć--čudi dakle, da prisustvo japanske forme 5,7,5 u tudjim kulturama ovi ugledni Japanci smatraju besmislenim. I tu „besmislicu“ uzdižu na nivo kulturološkog stava. Ali več u sledećem pasosu Matsuyamske izjave ovi ugledni Japanci „veruju“ u rodjenje „nove fiksne forme i pratećih tehnika“ za pojedinačne jezike. Dakle, ipak priznanju neophodnosti yuki teikei, fiksne forme, za haiku. Ova krajnje neobična vera u novu fiksnu formu odkriva pravo stanje stvari jer očito aludira na formu 2-3-2 u engleskom jeziku, formu koju je umesto 5,7,5 predložio William Higginson, tvorac ranije spomenute teorije „onji“. Ako svi ti ljudi koji sami pišu u 5,7,5 slogova -- kao što reče Vladimir Devidé: „Mnogobrojni eksperimenti u haiku su potvrdili klasičnu formu“ (Paun,3-4/1989), ako dakle svi ti ljudi najednom negiraju formu 5,7,5 onda ne čudi da su se i mnogi haiku pesnici engleskog haikua, čak i oni koji zastupaju multikulturizam, uzdigli svojim tvrdnjama do zastupnika pobedonosne kulture. Jer ova kulturna uzurpacija pruža iluziju kulturološkog napredka. Na ovom mestu se treba setiti Kyoshi Takahame (1874-1959) koji je smatran japanskim nacionalistom i konzervativcem zato što je formu 5,7,5 i svoju teoriju haikua kacho fuei („ptice i cveće“) uzdigao na nivo kulturološkog stava.
U vreme kada balkanski haiku trči u demokratski zagrljaj engleskog haikua na prostorima Balkana već postoji ozbilja haiku literatura. Pogledajmo za primer Srbiju, zemlju u kojoj je haiku možda najodomaćeniji. Pored odlične literature na do tada zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, gde spadaju i dela Vladimira Devidéa, Srbija je zemlja u kojoj je većina tzv. „nacionalnih pesnika“
pisala haiku, i to u 5,7,5 slogova; mnogi medju njima su ostavili i značajne opuse u haiku poeziji. Da pomenem samo tri od njih: Desanku Maksimović, Dobricu Erića i Srbu Mitrovića.
Desanka Maksimović, najveća srpska pesnikinja, koja svakako nije formalistični pesnik pisala je haiku u 5,7,5 slogova. Čak i one njene pesme koje nemaju striktnih 5,7,5 slogova pisane su u maniru 5,7,5 i bazirane su u ritmu a ne u imažizmu. Njen opus broji stotinak haiku pesama, pisala je i haiku za decu takodje. Zanimljivo je da su srpski prevodioci kod posthumnih izdanja njenih pesama njene haikue prevodili u engleskih 5,7,5, --dakle u jezik gde ta formula navodno ne može biti dobra:

Bogorodica (5)
neoprezno drži Hrista (8)
ispustiće ga! (5)

The Virgin Mary
holds Jesus Christ awkwardly-
She will let him fall!

Desanka Maksimović (1898-1993)

Preci sa zida (5)
gledaju me iz neke (7)
strašne daljine. (5)

Dobrica Erić (1936)

Vesnik pobede (5)
okrenuo nam ledja. (7)
Jesenja magla. (5)

Srba Mitrović (1931-2007)

Neću preterati ako kažem da se broj srpskih haikua napisanih u 5,7,5 slogova meri hiljadama. Mnogi stručnjaci, medju njima i Hiroshi Yamasaki Vukelić, lektor japanskog jezika na univerzitetu u Beogradu smatraju da je ritam 5,7,5 slogova prirodan u srpskom jeziku. A možda je još važnije reći da je tradicionalno srpska poezija, ne samo haiku, bazirana u ritmu a ne u imažizmu. Ne postoji ni jedna deklaracija, niti ministarstvo, pa ni ministar kulture Japana, koji može kulturne činjenice spske literature smatrati besmislicom. Niti je posredi "nesporazum".
Na žalost, mnogi pesnici, prevodioci i urednici u današnjoj Srbiji smatraju nove glasove koji do njih dolaze iz engleskog haikua, pa vidimo i iz Japana, releventnim. Iako je za većinu srpskih pesnika imažistička teorija apstraktna i neživotna sve je više bezobličnih haikua. Nepoštovanje klasične forme vidi se i u prevodima. Nedavno sam u Haiku novinama uočio dva prevoda japanskih pesnika Kyoshieve Hototogisu škole: u srpskom jeziku u kome je ritam 5,7,5 prirodan jedan od haikua bio je preveden u 22 sloga, a drugi u 28! Očito, „imažizam“ pobedjuje. Koliko će nove generacije srpskih pesnika shvatiti suštinu Hototogisu škole sa takvim primerima u svom jeziku teško je reći.
Posledice takvog stanja su nepoznavanje umetnosti pisanja haikua i to da se mnoga kulturna obeležja značajna za ovaj prostor gube u objektivnosti imažizma. Na Balkanu je kontakt ljudi sa prirodom mnogo dublji i neposredniji nego što je to na Zapadu. Zato je u mnogim elementima balkanski haiku bliži japanskom od haiku na engleskom jeziku. To se u haiku pre svega prepoznaje u izraženoj metaforici pojedinih pesnika i spontanoj upotrebi pesonifikacija.
Dajem za primer pesmu Momčila Tešića, još jednog od značajnih srpskih pesnika kojem je haiku bio pri srcu:

Kristalni izvor. (5)
Šumica me posmatra (7)
njegovim okom. (5)

Momčilo Tešić (1911-)

I pesmu poznatog haiku pesnika Nikole Nilića:

Tužno je lepa (5)
prazna vaza na stolu: (7)
sanja proleće. (5)

Nikola Nilić (1939-2002)

Ako bi se usudio da kvalifikujem, rekao bi da su dva gornja haikua i njihova sredstva, dakle: yuki teikei, kacho fuei i personifikacija „trade mark“ balkanskog haiku i istovremeno primer vrste „narodnog haikua“, „folklornog haiku“, koga Zapad ne može imati. I evo baš danas mi dolazi u ruke nova knjiga haikua Predraga Pešića-Šere, plodnog i dobrog srpskog pesnika sa Kosova koji danas živi u Smederevu, kraj Dunava. Otvorim knjigu i nerazočaram se: kacho fuei. Knjiga me je osvežila i vratila mi optimizam. Možda sledeći Šerin haiku govori baš o budućnosti balkanskog haikua. Prevod pesme je načinio sam autor:

U sitnoj zemlji (5)
mama sakriva vešto (7)
sitno semenje. (5)

Into loose soil
mom skillfully hides
little seedlings.

Predrag Pešić-Šera (1956-)

PS. Ovaj tekst napisan je na molbu Toma D'Evelyna urednika časopisa Juxtapositions.

PATRIOTSKI HAIKU

2010-02-07T16:32:00.001-08:00

Na slici: samurajski šlem sa zaštitnom maskom za pola lica; Edo period, 17 vek.

Rat jeste otac sviju i car sviju;
on je taj što jedne ljude izbaci na videlo kao bogove
a druge kao (smrtne) ljude;
što jedne učini robovima,
a druge slobodnim ljudima.

Heraklit is Efesa, zvani Mračni (540-480 p.n.e.)
prevod: Miroslav Marković

U delu intervjua objavljenom u Haiku Novinama br. 24 Vladimir Devide započinje zanimljivu temu „lažnog patriotizma“. Vladimir ispravno tvrdi da su naši novodobni „patriote“ i "profesionalni nacionalisti" zapravo obični karijeristi. I ako potvrdimo postojanje lažnog patriotizma moramo se pitati šta je sa onim pravim patriotizmom? Moramo se pitati da li patriotizmu ima mesta u haiku, poeziji koja ne trpi laž, pa stoga ni lažni patriotizam? Moramo se pitati šta bi uopšte bio patriotizam i koje su njegove vrednosti u haikuu? A pre svega moramo razumeti šta u stvari znači filozofija prirode iz koje uzimamo haiku kao njeno izražajno sredstvo i na koji način opreirodnjenje umetnosti reinterpretira društvene i individualne teme i samu humanost kao takvu. U tekstu „Novi haiku“ japanski autor Ito Yuki navodi patriotske pesme japanskih haiku pesnika iz vremena Drugog svetskog rata uz rame sa antiratnim pesmama, smatrajući da su anti-ratne pesme mnogo vitalnije. Mislim da ova tvrdnja Ita Yukija ima ideolološku osnovu („anti-ratni stav“) ali da ne mora biti tačna: pod uslovom da je patriotizam pravi. PATRIOTIZAM SLAVI RAT KAO PRIRODNU VREDNOST. Kao načelo i princip rat ne može biti odbačen ni iz života ni iz poezije, a pogotovu ne iz istorije jer je rat takoreći jedini njen sadržaj. Šta više, presokratovac Heraklit iz Efesa smatra rat za meru svih stvari. Na osnovu čega stoga smatramo pacifizam istinitijim i vitalnijim načelom života i umetnosti od onog koji slavi rat i borbu? Po mom skromnom poznavanju nama relevantne istorije postoje mnogi ratovi iz kojih pripadnici pojedinih naroda mogu izaći sa pozitivnim patriotskim načelima slaveći rat, hrabrost pa čak i smrt. Svakako može i mora biti slavljen patriotizam bugarskih vojnika u Balkanskim ratovima, srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu, boraca NOB u drugom svetskom ratu, nemačkih i ruskih vojnika na Istočnom frontu, saveznika u Normandiji..., jer svi ti primeri pokazuju da rat može biti pozitivno, prirodno načelo u kome se afirmiše hrabrost i sposobnost samožrtvovanja. Naravno ne možemo smatrati patriotizmom i slaviti kao pozitivnu vrednost pljačkanje i paljenje komšijskih kuća i pobijanje ratnih zarobljenika, žena i dece. Takve scene su bile osnova nedavnog gradjanskog rata na tlu bivše Jugoslavije. Primeri takvog „patriotizma“ su sramota za predke koji su bili sposobni pravog patriotizma, viteštva, čojstva i junaštva. Pre svega mislim da pravi patriotizam znači poštovanje svojih neprijatelja. Onaj ko slavi rat i ratnika, poštovaće neprijatelja jer samo protiv dostojnog neprijatelja se ima smisla boriti. Takodje, teško je zamesliti ženu koja iskreno piše pro-ratne haikue. Medjutim primer Jovanke Orleanske potvrdjuje izuzetke. Danas je čovečanstvo otrgnuto i udaljeno od prirodnih načela ratovanja, vojnici su plaćenici i motivi prozaični, lišeni višeg smisla. Zbog toga „anti-ratni stav“ (ideologija pacifizma) danas izgleda jedino logičan. Savremeni čovek nije više sposoban da dublje doživi prirodu, pa je zato jednako konfuzan kad su u pitanju rat i načela patriotizma. Medjutim, pogledajmo haikue koji oprirodnjuju rat i zaključimo sami o kakvim pesmama je reč.

Ta letnja trava:
tragovi pustih snova
silnih ratnika.

Matsuo Basho (1644-1694) /prevod: Hiroshi Yamasaki i Srba Mitrović/

Ovaj haiku nije „anti-ratni“, već patriotski. Bašo je bio samuraj ali piše da je na mestu poznate bitke „plakao dok nije zaboravio na sebe“. Ovaj haiku združuje divljenje prema silnim ratnicima koji su se sudarili na starom bojištu Hiraizumi, ali iskazuje i neizmernu tugu zbog kratkoće ratničkog života i zuba vremena koji nagriza i prekriva zaboravom prizore junaštva.

Mlada trava:
iz šlema prepunog snova
krvari gora.

Dimitar Anakiev (1960-)

Igrom slučaja bio sam svedok velikog broja epizoda Jugoslovenskog gradjanskog rata. Kao lekar i oficir savezne jugoslovenske vojske prolazio sam devedesetih kroz ratom zahvaćenu zemlju. Ono što sam mogao videti svojim očima teralo me je da pišem anti-ratne haikue: to su bile slike besmislenog bratoubilačkog rata. Medjutim, gornji haiku je po mom ubedjenju patriotski. On pokazuje rat kao scenu prirode. Napisan je na istorijskom poprištu jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka prvog svetskog rata: fronta na Soči. U sudaru vojnika italijanskog generala Luidjija Kadorne i austrijskog generala Svetozara Borojevića (von Bojna) pod čijom komandom su bili uglavnom budući Jugosloveni i madjarski husari poginulo je tokom tri godine bitaka oko milionom ljudi. Stajao sam 1999. kraj starog austrijskog šlema, na planini Mrzli vrh kraj Tolmina, obuzet sličnim osećanjima kao Bašo 1689. kada je pisao svoj poznati haiku. Moj haiku je u stvari posveta Macuo Bašu, kao pesniku i kao vojniku. To je posveta pesnika pesniku i vojnika vojniku.

Ja sam samuraj
japanski—godišnjica
šoguna Tokušimune.

Kyoshi Takahama (1874 – 1959) /prevod: Dimitar Anakiev/

Kjošijevu izjavu „Ja sam samuraj japanski“ autor ovih redova oseća u stomaku; od nje se ledi krv-- ne od straha, već od arhetipske snage „biti vojnik svoje zemlje“. Na suprotnom polu arhetipa „biti vojnik“ je po snazi jednak samo antipod: „biti majka“. Naravno ne mislim na zloupotrebljenog, mobilisanog i u rat gurnutog vojnika, koji je više u položaju mučenika nego heroja. Kjošijeva izjava je jednako jaka kao i prva rečenica hajbuna „Poruka graničarima“ Vladimira Devidea: „Vi ste vojnici ove zemlje“ (hajbun je na kraju ovog teksta). Dve izuzetno jake, izuzetno inspirativne, izjave patriotizma. Kjošijev haiku dalje priziva poznati istorijski kontekst. Kažu, da je posle rata koji je Japan izgubio Kjoši bio jedan od onih pesnika koji je odbio da se izvini zbog svog patriotizma. Ali, i da nije te anagdote, ja bih na osnovu gornje pesme prosudio da je njegov patriotizam bio iskren.

Sveti rat gazi
i napreduje poljem
ledeno hladnim.

Hesagava Sosei (1907-1946) /prevod: Dimitar Anakiev/

U Japanu je ne samo rat svetinja već i gotovo svaka stvar svakodnevnog života. To je filozofija japanske kulture bazirane u prirodi. Ako je svaka stvar života Japanaca svetinja treba li isključiti rat iz tog svetog kruga? Da li je to uopšte moguće? Ne znači li to uništenje japanske kulture?

Čisti li to sneg
prolećni zemlju i nebo
od dušmanina?

Mizuhara Shuoshi (1892-1981) /prevod: Dimitar Anakiev/

Ako je japanski vojnik vojnik nebeskog carstva, vojnik kulture iznikle iz prirode normalno je doživeti pahulje prolećnog snega kao čistilište.

Državni praznik.
Položaj naših dušmana
gori li gori.

Mizuhara Shuoshi (1892-1981) /prevod: Dimitar Anakiev/

Dovodjenje u vezu državnog praznika sa gorećim neprijateljskim položajima je logična asocijacija ukoliko postojanje neprijatelja prihvatimo kao prirodnu činjenicu i borbu protiv neprijatelja usvojimo kao vitalni princip.

Sveti glas neba.
Tri hiljade godina
carski kalendar.

Aro Usuda (1879-1951) /prevod: Dimitar Anakiev/

Ovaj haiku govori da je japanski car potomak neba (prirode) i da japansko carstvo koje traje tri hiljade godina nebesko carstvo (carstvo prirode). U kontekstu rata u kojem je publikovan on u podtekstu sugeriše da se japanski vojnici bore za očuvanje tog svetog carstva. Japanski vojnik je znači nebeski vojnik. To objašnjava lakoću njihovog odlaženja u smrt. Japanski vojnik brani "nebesko carstvo", kulturu prirode i prirodnosti koju su Japanci stvorili. Izraz te kulture je carski kalendar iz koga pesnici uzimaju „kidai“ i „kigo“ za svoje pesme u 5,7,5. Već pisati haiku je akt patriotizma. A ja bih rekao da je akt patriotizma svaka pripadnost kulture prirodi, svako oprirodnjenje kulture.

Moj haiku je
maleno drvo kedra
staro hiljadu leta.

Ban'ya Natsuishi (1955-) /prevod: Dimitar Anakiev/

Gornji haiku Ban'ye Natsuishija izražava vrlo sličnu ideju haiku Aro Usude. Iako nigde ne pominje cara to je patriotski haiku koji govori o hiljadugodišnjem jedinstvu prirode i japanske kulture i u njemu je jasna ideja večnosti, koja sa svetošću ide ruku pod ruku.

Po celoj planini
do zuba naoružan
kedar stvara sneg.

Hoshinaga Fumio (1933-)/prevod: Dimitar Anakiev/

Još jedna pesma o kedru, koja u suprotnom smeru pokazuje da ideja patriotizma izvire iz prirode i da je nešto toliko prirodno kao formacije naoružanih kedrova koje su zaposele planinu.

Za 25 godina povedenih uz haiku sreo sam vrlo malo ili nimalo patriotskih pesama medju zapadnim haiku pesnicima. Za vreme jugoslovenskog gradjanskog rata bilo je dosta „anti-ratnih“ haikua i mnogo histeričnih reakcija izbezumljenih ljudi.
Kao primere patriotskih izdvajam haikue Srbe Mitrovića:

U bedemu su
starih ratnika kosti.
Uveli venci.

Srba Mitrović (1931-2007)

Vesnik pobede
okrenuo nam ledja.
Jesenja magla.

Srba Mitrović (1931-2007)

I izuzetno nadahnuti hajbun Vladimira Devidea

PORUKA GRANIČARIMA

Vi ste vojnici ove zemlje. O vama ovisi njezina sloboda.

Neka zna dušmanin koji se kani iskrcati na našim obalama: neka zna da je ova zemlja natopljena znojem i krvlju naših predaka, neka zna da su po njoj rasute njihove kosti. Neka zna da je ova zemlja skupa zemlja: svaka četvorna stopa stoji jednu glavu.

Neka zna dušmanin koji pokušavao osvajati ovu zemlju: neka zna da će mu svaki naš čovjek i svaka naša žena i svako naše dijete biti neprijateljem. Neka zna da će mu svako stablo i svaki kamen ove zemlje biti neprijateljem. Neka zna da će danju i noću biti okružen neprijateljima.

Posle bitke, kada skupite leševe, neka se obavi pogreb uz vojne svečanosti; za naše pale vojnike kao i za pale vojnike našega neprijatelja.

A kad poslednja ladja potučene vojske dušmanina nestane sa obzorja, spustite koplja i podjite svojim kućama.I vodite računa o djeci vaših palih drugova: ona će, kad odrastu, voditi novu bitku protiv novoga dušmanina.

Vladimir Devide (1925-)

Svi poznajemo Vladimira kao romantičnog i pomalo idealističnog čoveka koji „ni mrava ne bi zgazio“. Vladimire je takodje autor niza dirljivih anti-ratnih haikua. A evo u njemu toliko čistog, jakog i ushitljivog patriotizma. To je dokaz više da je patriotizam plemenito i duboko humano osećanje.

Razmatranje teme prirodnosti patriotizma završavam svojim haikuom koji sliku prirode opisuje ratnom terminologijom:

Okupacija
brda je završena:
sneg se povlači.

---Dimitar Anakiev

PREVODI JAPANSKIH HAIKU u HN br.24

2010-02-07T00:13:00.001-08:00

To da naši pesnici i prevodioci nepoznaju umetnost pisanja haikua nije nikakva tajna. Glavni razlog je nepoštovanje forme 5,7,5, i njenih alatki, metoda i sredstava. Mi smo zadovoljni hvatanjem "haiku trenutaka" i dobijanjem nagrada za prevode u stranom jeziku. To naravno nije po sebi slabo, naprotiv, uvek je dobro dobijati nagrade ako uporedo razvijamo samokritičnost (bez koje nema napredka) i svest da je poezija najlokalnija od svih umetnosti i da je pisanje u vlastitom jeziku njena jedina moguća mera.
Hvatanje "haiku trenutka" je tek prvi, neophodni korak. To je goli doživljaj. Njegovo oblikovanje u pesmu u svom jeziku sadrži nekoliko daljih koraka i zahteva ne samo malo talenta, jezičkog znanja i osećaja već i posvećeno vreme i trud. Neki put se pesma mora "nositi" u sebi danima, nespavati zbog nje da bi se pronašla prava i jedinstvena reč; neki put je takvu reč potrebno izmisliti, a neki put se treba zakopati u debele rečnike i popisivati sve moguče i nemoguće sinonime i toponime da bi se potrebna reč našla. Svega toga kod nas nema i zato je naša haiku poezija, sem retkih izuzetaka, svetlosnu milju daleko od ozbiljne literature.
Osim toga, kod nas je uspostavljena tradicija "aljkavosti" i neodgovornosti prilikom prevodjenja haiku pozije. To se počelo još u varaždinskom "Haiku" a zatim nastavilo u "Paunu". To su bili časopisi sa jasnom populističkom strategijom. U tom trenutku razvoja haikua kod nas je populizam bio ispravna politika jer je trebalo zainteresovati i pridobiti ljude za haiku. Ali populizam je strategija kratkog daha: jednako u politici ili poeziji. Vremenom je potrebno kvantitet zameniti kvalitetom. Jedna od ideja osnivanja "Haiku novina" bila je prekinuti sa tradicijom populizma i učiniti haiku ozbiljnom domaćom literaturom. Iz toga razloga počeli smo publikovati "haiku radionice" i pre svega uveli obavezne, redovne rubrike prevoda japanskih pesnika sa ciljem da se od Japanaca (a ne od Amerikanaca, Španaca i slično) naučimo šta je haiku. Izgleda, medjutim, da se mi ne želimo učiti i da su te rubrike više formalno prisutne. Vlastito samoljublje, površnost i plitkost su u prvom planu. Zatim naš tradicionalni nekritički ortakluk. Šta više, japanske pesnike prevodimo "po naški", "na otprilike" i ti su prevodi više dokaz da haiku kod nas ne može biti ozbiljna književna forma nego putokazi ka ozbiljnoj literaturi. Izgleda mi da je potrebno ponovo pokrenuti neki drugi časopis sa ciljem negovanja kvaliteta.
U Haiku novinama br. 24 mi je posebnu pažnju privukao tekst "Novonastali haiku". Tekst je fundamentalan zato što uspostavlja odnos izmedju tradicionalnog japanskog haikua i novonastalog i taj odnos postavlja u društveni kontekst. Vrlo paučan tekst, koji je u celini objavljan takodje na internetu u Haiku stvarnosti (tamo pod boljim naslovom "Novi haiku"). Tekst u HN br. 24 je kraći i prevod nije učinjen iz originala (engleskog) već sa nemačkog. Utisak je da autor prevoda nije pri prevodjenju konsultovao već sa originala prevedene pesme u Haiku stvarnosti. U njegovom tekstu su po tri pesme "tradicionalista" i tri "modernista" i sve su amorfne tj. autoru prevoda nije na pamet palo da bilo tradicionalne, bilo moderne pesme, prevede u klasičnom ritmu, iako je već iz teksta jasno da su tradicionalne tradicionalne baš po fatalističnom postavljanju tradicionalne forme u prvi plan. To bi odprilike bilo tako kao snimanje filma o nekom manastiru u kojem se kaludjeri ili kaludjerice pojavljuju goli, a pritom još i vode svoj kazino. Jer iz teksta saznajemo da su se u Japanu zbog odnosa prema haiku formi gubili i životi (na kraju ovog teksta, uz prevod pesme Aru Usude biće objašnjeno da haiku sa njegovom formu reprezentuje japanske svetinje, nije samo puka forma). Našeg prevodioca to ne interesuje. Ovde medjutim treba jasno i glasno reći: SVI JAPANSKI HAIKUI, BILO TRADICIONALNI ILI MODERNI (GENDAI) PISANI SU ISKLJUČIVO U 5,7,5 FORMI (!). Izuzeci su retki, i postoje više da potvrde pravilo nego da opovrgnu. AKO U JAPANU PITATE BILO KOGA ŠTA JE TO HAIKU REĆI ĆE VAM SAMO TRI REČI: 5,7,5. BILO DA PITATE TRAFIKANTA ILI AKADEMIKA ODGOVOR JE UVEK ISTI. Zašto mi to ne poštujemo, ostaje veliko pitanje, ali odgovor je izgleda u tome što smo mi američki a ne japanski djaci...
Pogledajmo te prevode:

Sveti rat preplavlja (6)
gnevno hladno polje (6)
i ide dalje (5)

Hesagava Sosei (1907-1946) /prevod: Dragan Ristić/

Višak dva sloga po sebi nije toliko kritičan, već je više u pitanju neizoštrenost fokusa peseme. Njeno značenje naziremo, ali slika nije potpuno jasna--kao kada gledamo kroz naočare za sunce: sve vidimo ali neka distanca postoji. Da je prevodilac sebi kao polazište postavio frazu od 5 slogova morao bi da pili ostale reči i tako bi izoštrio i fokus. Kao u umetnosti drame, koja takodje ima tri čina, počev od ekspozicije... Ovde nedostaje baš ta ekspozicija, a ekspozicija u haikuu je obično "kigo". Pokušajmo iskoristiti iste ove reči tako što čemo prvo izdvojiti "kigo" od 5 slogova:

Smrznuto polje (5)
gnevom preplavljuje rat (7)
sveti-ide dalje (6)

Slika je sada oštra, jasno je da rat preplavio polje, postoji kontrast izmedju vrućeg gneva i hladnoće polja. Ove iste reči u prethodnoj verziji nisu povezane uspešno, već "otprilike", haotično. A umetnost pisanja haikua je baš u tome da se rečima da najveća snaga i smisao, a slika bude jasna. I tačno zato je potrebna tehnika 5,7,5. Bez nje nemožemo uspešno, oštro i tačno oblikovati sliku. Dakle, tehniku 5,7,5 slogova ne koristimo zato što je to nečiji ćef, niti samo zato što Japanci tako pišu, već zato štu je u formu 5,7,5 slogava spakovan celi arsenal umetničkih zahvata, dramaturgija pesme, petstogodišnja tradicija oblikovanja stihova koje se odričemo i ostajemo bez načina da gradimo našu umetnost. A time ostajemo bez dubljeg kontakta sa smislom pesama. A da li nam trebaju besmislene stvari? Izgleda da smo ljubitelji besmislica.
Razumljivo je da mi koji smo uvek silom bili naterani da primamo tudje kulture i nikakvu svoju kulturu nismo stvorili, mi koji smo bez svojih tradicija, ne umemo da poštujemo ni tudje tradicije. Ali ovde nije o tome reč već hoćemo li se baviti nekom umetnošću ili ne. Ako hoćemo da imamo pozorište moramo se držati umetnosti pozorišta. Zašto to ne važi za haiku?
U umetnosti haikua važno je da svaki stih ima svoj nezavisni smisao (recimo "smrznuto polje" ima smisao kao samostalna fraza dok "sveti rat preplavlja" nema, nedovršen mu je smisao...) i da ujedno sva tri stiha zajedno grade novi smisao-značenje pesme. U mom gornjem prevodu za prvi stiha to pravilo važi a za drugi i treći ne. Dakle forma nije idealna ali je prihvatljiva jer nepravilnosti ne utiču na oštrinu slike. Višak od jednog sloga u zadnjem stihu je prihvatljiv zbog završetka "ide dalje" (kao da smisao te fraze opravdava formu koja "ide dalje"). Opkoračenje i inverzija "rat/sveti" akcentuje tu frazu, tako da je i to rešenje dobro. Jedini pravi problem te verzije je rascepkanost trećeg stiha, ali ta rascepkanost nije kritična po značenje pesme.
Namerno sam ovu verziju napisao sa istim rečima (nisam se bavio traženjem novih reči i sinonima) koje je koristio prevodilac da bih pokazao da nam forma 5,7,5 pruža mogučnost dobrog prevodjenja već i onda kada prevodimo iz druge ruke (i možda nepravim rečima), što je ovde slučaj. Jer 5,7,5 je ontološka formula, ona je formalni jezik haikua i često je jezik njegove forme značajniji za oblikovanje pesme i njenog smisla od jezika iz koga se prevodi. 5,7,5 je uvek pouzdan oslonac prevodiocu i pesniku-katkad jedino svetlo u tami, jedina sigurna poštapalica.
Pogledamo li verziju objavljenu u Haiku stvarnosti, prevod iz originala:

Sveti rat gazi(5)
i napreduje (5)
ledeno hladnim poljem (7)

(prevod: Saša Važić)

nalazimo nove reči i te nam reči omogućuju, uz neznatno ali nužno preuredjenje, još uspešniju verziju, evo je:

Sveti rat gazi (5)
i napreduje poljem (7)
ledeno hladnim (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Ovo je formalno i sadržajno potpuno uspešan prevod haikua o Svetom ratu Hesagave Soseia na srpski jezik.
Sledeći haiku:

Prolećni sneg (4)
čisti zemlju i nebo-- (7)
naši neprijatelji propadaju (11)

Mizuhara Shuoshi (1892-1981) /prevod: Dragan Ristić/

prolećni sneg (4)
prečišćava zemlju i nebo-- (7)
neprijatelji ginu (7)

(prevod: Saša Vašić)

Čisti li to sneg (5)
prolećni zemlju i nebo (7)
od dušmanina? (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Ovde imamo tri prevoda za poredjenje. Dragan Ristić je preveo pesmu u 22 sloga! Ne znam kako jedan haiku pesnik, prevodilac i urednik može sebi da dozvoli takvu nedisciplinu i rasipništvo? A pre svega nepoštovanje forme kojoj služi. Treba ga priupitati. Ja sam zbog slogovne pravilnosti umesto uobičajne i neutralne reči "neprijatelj" upotrebio sinonim "dušmanin". Dušmanin je onaj koji vadi dušu, znači reč koja je mnogo emotivnija i agresivnija. Ovde treba znati da je Mizuhara Shuoshi, po profesiji lekar-ginekolog, a po mestu službe Zdravstveni inspektor japanske imperialne vojske bio poznat po emocionalnom i ekspresivnom izrazu. Za razliku od Kjošija koji je formu 5,7,5 koristio za skiciranje objektivnih skica i nije dozvoljavao emocijama da dodju u prvi plan, Šuoši je naprotiv formu 5,7,5 punio romantičnim, emocionalnim i lirskim ekspresijama. Dakle, u slučaju Šuošija je zamena "objektivne fraze" za "emocionalnu" ispravna. Do ove zamene sigurno ne bi došlo da me na to nije naterala nužda: srpska forma 5,7,5.
Sledeća pesma:

Dan sećanja na osnivanje republike-- (13)
neprijateljski položaj pada (10)
gori i gori (5)

Mizuhara Suoshi (prevod: Dragan Ristić)

Proslava Dana državnosti – (9)
srušena neprijateljska baza (10)
gori i gori (5)

(prevod: Saša Važić)

Državni praznik. (5)
Položaj naših dušmana (7)
gori li gori. (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Nije potrebno posebno komentarisati ove prevode. U prvom prevodu je 28 slogova, u drugom 24 u trećem 17. Dragan Ristić je profesionalni pedagog pa može zamisliti kakvu poruku šalje svojim čitaocima sa prevodom haikua u 28 slogova. Medjutim, još teži promašaj je proslavi carskih oficira na frontu pripisati proslavu "dana republike". Japan nikan nije bio republika, to je jedna od najpoznatijih carevina na svetu. Štaviše, tačno carevina i carevo božansko poreklo je specifična crta šintoizma i japanskog odnosa prema prirodi i ta crta čini srž japanskog patriotizma. Verovatno je Dragan preopterećen uredjivanjem HN, zašta mu treba odati priznanje, pa nema vremena da se udubljuje u kulturološke i formalne sitnice.
I konačno pesma:

Božanski glas nebesa – (6)
Božanski carski kalendar 2600 (14)
Aro Usuda (1879-1951) /prevod: Drgan Ristić, identično Saša Važić/

Ovako zapisana pesma nije samo formalno problematična, zbog prevelikog broja slogova a odsutnosti trećeg stiha. Prisustvo brojke u pesmi može relativizirati broj slogova, često je tako. Medjutim najveći problem je ovde nejasno značenje. Prevodioci su prevodili reči ne udubljujući se u smisao. Konačno, može li čitaoc shvatiti šta je brojka 2600? Kakvo je njeno značenje? U prevodu teksta Saše Važić stoji i objašnjenje Ita Yukia pa čitaoc može steći orijentaciju, medjutim čitaoc HN ne može shvatiti ništa. A pogotovu ne, što ni prevodioc nije shvatio (inače pesmu ne bi preveo na takav način), a to je da su 2600 godina trajanja japanske carevine, carevo nebesko poreklo i njegov nebeski kalendar (baziran u ritmičnim promenama prirode - iz kojeg se uzimaju "kidai" i "kigo" za pisanje pesama u 5,7,5 slogova), da je to sve jedna jedinstvena nebeska carevina deo koje je i 5,7,5 forma haikua i zbog čijeg prosperiteta i očuvanja se je prolivala tudja i svoja krv.
Predlažem ovakav prevod:

Sveti glas neba. (5)
Tri hiljade godina (7)
carski kalendar. (5)

(prevod: Dimitar Anakiev)

Pre svega očito je da naša, zapadnjačka personifikacija "Bog" ne ide dobro sa duhom ove pesme i da je upitanju ideja "svetosti" a ne "Boga"(u engleskom je ispravno naposano "divine" a ne "godness" ili slično). Pouka: vrlo je teško prevoditi pesmu bez prethodnog punog razumevanja smisla. Razumevanja smisla japanskih haikua traži kulturološko istraživanje, ili čak kulturološku posvećenost, pripadnost. Ako ne osećamo da srcem pripadamo japanskoj kulturi nemamo pravih potreba za haikuem, to sam siguran. Prevodjenje reči kao pukih reči (koje nisu nosioc smisla) nedaje dobre rezultate. Prevodioc u haikuu uvek mora poći od smisla (filozofije) i forme jer ove dve stvari čine jedinstvo.
Šta dakle gornji haiku Aru Usude hoće reći? On govori da je japanski car potomak neba (prirode) i da japansko carstvo koje traje tri hiljade godina nebesko carstvo (carstvo prirode). U kontekstu rata u kojem je publikovan on dalje govori da se japanski vojnici bore za očuvanje tog svetog carstva. Japanski vojnik je znači nebeski vojnik. To objašnjava lakoću njihovog odlaženja u smrt. Japanski vojnik ne brani "naciju" (taj zapadni pojam u Kini i Japanu nikad nije bio shvaćen šta tačno znači--otprilike kao što mi ne razumemo njihovu pripadnost prirodi), japanski vojnik brani "nebesko carstvo", kulturu prirode i prirodnosti koju su Japanci stvorili. I tom carstvu pripada haiku u svojih 5,7,5 slogova. A naš zapadni idimi-dodjimi haiku pripada carstvu BMW-a, Marksa i Engelsa, Rolling Stonesa i dragačevskih truba. Uz retke izuzetke.

Treba takodje reći da su prevodi japanskih haiku (pesnici Šova ere) uredjeni dosta dobro i odgovorno, kao i pesme Rjokana na sledećoj strani HN (ne znam da li oba prevoda potpisuje Mirjana Mihajlović?).

HAIKU I POLITIKA

2010-02-05T16:15:00.000-08:00

Najnoviji broj Haiku novina (24) pogodio je vitalnu temu: haiku i politika. Vitalnost te teme nije samo u izražavanju raznih političkih tema putem haiku već pogotovu i pre svega jer je haiku svojevrsno bojno polje kulturnog rata izmedju Istoka i Zapada. Hteli to mi ili ne, svi pesnici haikua učestvujemo u tom ratu. Glavna bitka vodi se za to da li će se putem haiku izražavati istočnjački ili zapadnjački filozofski stav prema svetu. Ključna kota te bitke je forma 5,7,5, jer budući da je iznikla iz japanskog jezika ona je mnogima zapadnjacima "kost koju nemogu progutati" tj. strano telo. Dakle, treba učiniti sve da se toj formi odrekne ontološka funkcija. Iz tog razloga u antologijama američkog haikua ne možete naći pesnike koji pišu u 5,7,5, slogova-recimo Richard Wright (1908-1960), crnoputi romanopisac i haiku pesnik, autor značajne antologije 817 haikua, udaljen je iz antologija američkog haikua. Pored toga lansiraju se razne propagandne teorije. Neke od njih su stare, kao ta da haiku nije trostih već monostih. Na takvu tvrdnju francuskog profesora Renéa Étiembliea odgovorio je vrlo ubedljivo Vladimir Devide u poznatoj polemici iz 1977: ... Étiemble inzistira da haiku uopće nije trostih nego monostih. Ja mislim da to ipak ne stoji, ne samo zato što dosada nikom nije palo na pamet, nego zato što u prevodjenju japanske poezije uopće, uvjeren sam, nema svrhe tretirati haiku kao monostih; moraju se uzeti neki razumni kriteriji pri prenošenju japanskih poetskih kategorija na Zapad. Ako bi haiku bio monostih, waka (tanka) bi bila distih, a za chöku sedöku uopće ne bi više bilo jasno što je... (Paun, 11-12,1990). Teorija onji koju je lansirao američki pesnik Bill Higginson ima za cilj diskreditaciju japanskog kulturnog modela u haikuu. Ta teorija tvrdi da japanski onji zapravo nisu slogovi u zapadnom smislu te reči. Svaki prevodilac poezije i pesnik zna da se u različitim jezicima različito broje slogovi. Zbog toga niko nije ukinuo slogove nekog jezika, kako god se oni zvali. Problemi sa brojanjem dugih i kratkih slogova postoje naročito u engleskom jeziku gde se zato ne broje dupli konsonati, ali u Italijanskom se broje – medjutim tamo niko nije zbog toga ukinuo slogove. Engleskih 5,7,5 ne može biti isto što i italijanskih 5,7,5. U svakom jeziku je 5,7,5 ili svaka druga pesnička formula -- drugačija. Bugarski jezik, na primer, dodaje sufikse imenicama umesto odredjenih članova i time obogaćuje silabičku sliku tog jezika. Sigurno je drugačije pisati 5,7,5 u srpskom i bugarskom, iako su jezici i kulture srodne. U tome je draž i lepota različitih jezika, a ne problem. Medjutim, u slučaju japanskog jezika takve tvrdnje postaju groteska jer ako u ime ekakvih nepremostivih kulturnih razlika ustvrdimo da onji nisu slogovi, onda možemo slobodno ići korak dalje sa tvrdnjom da ni ideogrami nisu slova (već slike, što je doslovno tako) i onda smo samo još korak do negiranja japanskog jezika uopšte. Možemo tvrditi, iz ugla naše kulture, da se Japanci ne služe jezikom već da se igraju dečijim slikovnicama.

Teorija Williama Higginsona je bila mnogo puta osporena od strane različitih pesnika (brojanje slogova ne spada u kulturološku teme već u pesnički zanat) a posebno od engleskog pesnika svetskog glasa Džejmsa Kerkapa (James Kirkup). On je napadao tu teoriju gde je mogao, skoro u svakom broju japanskog časopisa Kô mogli smo čitati njegove misli o značaju forme 5,7,5 za pesnika. U svojoj knjizi „Stvarno stanje uma“ na strani 71 piše: Zagovornici tzv. slobodne forme tvrde da engleski slogovi nisu isto što i japanski onji. To bi trebalo značiti da ni japanski pesnici u stvari ne pišu u 17 slogova. Medjutim slogovi su slogovi u svakom jeziku i ako japanski pesnik koristi 17 slogova ne vidim razloga zašto pesnici na engleskom jeziku ne bi pisali u 17 slogova—bez izmotavanja. Potpuno je u pravu: takve tvrdne su obično izmotavanje i to izmotavanje sa tendencijom vodjenja odredjene kulturne politike.
I kod nas je Vladimir Devidé nebrojeno puta branio klasične principe japanskog haiku. Iz mnogih publikacija izdvajam tekst „Što haiku jeset, a što nije i što jest haiku, a što to nije“ u Paunu 3-4, jesen-zima, 1989 godine. Tamo na strani 5 piše: čini mi se da trostisi sa ukupno znatno više od sedamnaest slogova ne mogu smatrati haiku pjesmom a da time taj pojam radikalno ne izmeni značenje.“ Dakle, za Vladimira je 17 slogova predstavljalo temeljnu odrednicu značenja pojma „haiku“. Ja bih se tim složio, ili, ako ništa drugo, mogao bih i morao reći: Japanci bi se sa tim složili. U tom tekstu dalje Vladimir kaže: ...-- općenito uzevši eksperimenti su potvrdili klasični oblik. I dalje, posle razmatranja kigoa za koga takodje smatra da bi se u našem klimatskom pojasu mogao upotrebljavati kao što ga upotrebljavaju Japanci, na strani 7 kaže: Haiku oblik je toliko fundamentalan, da se uopće ne može eksplicitno definirati -- on je sam svoja definicija kao kao što je život sam definicija života. Velike i tačne reči. Vladimir Devidé smatra „oblik haikua“ ontološkom formom. Džejms Kerkap tvrdi odprilike isto kada ističe da je forma 5,7,5 magična.
"Izmotavanja" i kulturološki pritisci na haiku se stalno obnavljaju i stalno ponovo postavlja pred Zapadnog pesnika pitanje „Zašto pišemo haiku?“ Da li zato što haiku privremeno gostuje kod nas ili su naše potrebe za „makoto duhom“ i prirodnošću u prvom planu? Drugim rečima: pišemo li haiku zato da bi smo kao Zapadnjaci nadvladali filozofiju prirode u haiku, ili smo baš nju, filozofiju prirode, prigrabili obema rukama kroz haiku zato što osećamo da nam je potrebna? Verujem da svaki haiku pesnik za sebe mora pronaći odgovor. U svom tekstu „Haiku i kaptalizam“, čiji je prevod na engleski uvršćen u prošlogodišnju Red Moon antologiju najboljih engleskih tekstova o haiku, izražavam svoje mišljenje da je haiku nemoguće asimilovati u filozofiju zapadnjačkog materijalizma čiji je vrhovni predstavnik globalni kapitalizam. Jer takva, asimilovana pesma više nije vredna imena HAI-KU 俳句, u kojem prvi ideogram označava „prirodu“ a drugi „kosmos-prazninu“.
To su sve su aspekti kulturne borbe, a tu istu kulturnu borbu, iz japanskog ugla tretira i tekst Ita Yukija "Novonastali haiku" (Verovatno mogući prevod bio bi i "Skorojevićki haiku") takodje objavljen u Haiku novinama br. 24.. Elemente fašizma u kulturnoj politici na nalazimo samo u ratom zahvaćenom Japanu. Ona je prisutna i kod nas i to danas. Ako postoje razlozi za "slobodnu formu" oni sigurno nemogu biti opravdani negiranjem japanskog jezika i kulture već ih moramo tražiti u individualnom izboru i litentia poetica svakog pesnika. Pokušaj da se "slobodna forma" predstavi ontološkom je apsurdan.
Zbog nepoštovanja i ukidanja klasične forme haikua trpi umetnost haikua: pesme i prevodi. Urušava se mogućnost da bi se učilo od Bašoa... Zapadni pesnik piše instant haikue. Koliko vremena potroši naš pesnik da bi zapisao jedan haiku, da nadje prave reči i značenje? Baš se pitam. Bašo je haiku o vrani pisao nekoliko godina. Da li mi nastavljamo taj put ili idemo nekim drugim. Neka svako odgovori za sebe. Ali ono što je bitno: ne treba slaviti lažne proroke i netreba verovati svim teorijama haikua-pogotovu ne onim najmodernijim. Šiki je svesno reformisao haiku i može se smatrati reformatorom, medjutim odnos Bašoovog pesništva i onog Danrin škole nije ni u kakvoj reformskoj vezi. Reč je jednostavno o mnogo višem nivou pisanja kod Bašoa.

Iz intervjua Vladimira Devidéa za HN parafraziram njegove zaključne misli: „za haiku je manje važna masovnost od kvaliteta.“

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK(2)

2009-08-25T00:27:00.000-07:00

Nebo

Dok brod lagano prilazi kopnu, iz belih pramenova magle izranja josh sneno
ostrvo Kyushu. Moja prva i dugoochekivana poseta Japanu. Vec vidim sebe
kako sa uzhivanjem shetam ulicamam Hakate. Nazhalost, moji snovi ce se
kasnije izjaloviti.
Manovra* je pomjerena i od 8 sati predvidjenih za ostanak broda u luci
baksuz mora da provede 6 u gvardiji**. Ljutitog pogleda uprtog ka nebu
ugledah Orion, blistavo sazvezdje koje sam u mom rodnom kraju pri vedrim
nocima vec toliko puta imao prilike posmatrati.

Nebo Hakate
kao u ogledalu
nebo Kotora.

*Jednom kada brod doplovi do samog ulaska u luku, tj. do pilotske stanice na
brod dolazi pilot. Pilot je struchno lice za pojedine reone plovidbe, koji
svojim savjetima pomazhe kapetanu da dovede brod do veza, kao i obratno da
ga izvede iz luke. U pomorskom zhargonu ovaj etapa putovanja naziva se
manovra.
** Guardija ili strazha. Oficiri palube daju dvije vrste gvardije. Po moru to je bridge watch, i svaki od 3 oficira daje dnevno 2 puta po 4 sata strazhe kada upravljaju brodom. U luci to je port watch 2 puta po 6 sati, kada nadgledaju
ukrcaj ili iskrcaj tereta. Uovom sluchaju radi se o port watch.

The Sky

While the ship is slowly approaching the land, the still sleepy island of
Kyushu looms out of the white patches of fog. My first and long-awaited
visit to Japan. I already picture myself walking, with enjoyment, the
streets of Hakata. Regretfully, my dreams will later be dashed.
The maneuver has been changed, and instead of 8 hours stay in the harbor, the
unlucky one must be on 6 hours watch. Glancing angrily at the sky, I catch
sight of Orion, a brilliant constellation I have observed so many times
during clear nights in my native country.

the sky of Hakata
as if in a mirror
the sky of Kotor

Prevod: Sasa Vazic

"HAIKU OSLOBAĐA"-Damirov brodski dnevnik(1)

2009-07-21T07:42:00.000-07:00

PISMO IZ BOCE

kroz brodski prozor
gledam, dan shto tone u
jesenjem moru

180. dan sam na vodi i penushavi trag moga broda dug vec 50.000 nautichkih milja. Suochen sa nepreglednim plavetnilom Tihog okeana duh klone i javlja se osecaj nishtavnosti. U osami brodske kabine postavljam pitanje nisu li svi ovi dani protraceni i shto je josh bolnije jeftino prodani za shaku dolara.
Ali onda. Onda se desi taj trenutak koji istrgnut iz vechnosti i pretochen u 17 slogova svemu daje novi smisao. Ta pesma kratka poput sna koja chini moju javu. Taj haiku koji me gura dalje. I onda josh jedan, i josh jedan, i josh jedan.

tek mesechina
obojila u belo
shum morskog vala

U potpisu: Damir Damir

A LETTER FROM THE BOTTLE

ship window
I watch the day sinking
in the autumn sea

It's been the 180th day on the water and the foamy trail of my ship is already 50.000 nautical miles long. Confronted with an immense blue of the Pacific, I become discouraged and a blank feeling emerges. Alone in the cabin, I wonder if all these days have been wasted, and what's even more painful, sold at a very low price, for a handful of dollars.
But then....then that moment comes, the moment torn off from eternity and transformed into 17 syllables giving a new meaning to everything. That poem as short as a dream making my reality. That haiku which pushes me on. And then one more, and one more, and one more.

just the moonlight
has dyed white
the murmur of the sea wave

Damir Damir

Prevod: Sasa Vazic

5,7,5 i patke

2009-07-12T11:44:00.001-07:00

Današnji večernji ginko mi je doneo još jedan haiku, ovaj put bez budističkih misli već potpunu
fascinaciju prirodom. I ovaj haiku je u neposrednoj vezi sa rekom Savom koja kod Radovljice, gde se spajaju dve planinske reke: Sava Dolinka i Sava Bohinjka, postaje malo veća i mirnija ali ne gubi još svoj planinski šarm. Zapisao sam:

Niz reku pliva
jato pataka-redom:
pet, sedam i pet.

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku izražava uverenje da je haiku potpuno prirodna formacija baš kao i jato pataka koje pliva rekom.

ZINOVY

2009-07-11T03:17:00.001-07:00

Nedavno me je posetio rusko-jevrejsko-američki pesnik Zinovy Vayman. Proveli smo nekoliko lepih dana pričajući o različitim stvarima i pokušavajući da vidimo vrh Triglava koji se uporno skrivao u oblacima i magli. Zinovy živi već 30 godina u Bostonu sa svojom ženom Keiko ali ga haiku svet poznaje kao globalnog lutalicu: putuje po svetu gurajući pred sobom dečija kolica natovarena koferima. Kad sam ga ispraćivao na železničkoj stanici Bled-Jezero prisetio se Zinovy da bih trebalo da napišem haiku kao pozdrav učesnicima haiku konferencije u Torinu gde je putovao. Napisao sam:

Friend departs;
I am following my thougts
in a stream of the lake

Dimitar Anakiev

PROBIJANJE KROZ VETAR - vežba iz kulturološko pesničke alhemije

2009-07-11T01:50:00.000-07:00

Posle duže pauze nastale zbog nagomilanih obaveza sinoć mi se je "dogodio" haiku prilikom moje ginko ture uz reku Savu od Lancova prema kampu Zaka. Evo tog zapisa, koji nisam želeo da "pakujem" u 5,7,5 jer po duhu više spada u jiyuritsu (slobodnu formu):

prelazeći s jedne obale reke na drugu
probijam se kroz vetar

crossing the river from one bank to another
I break through the wind

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku me je podsetio na poznatu Santokinu pesmu:

I go in I go in still the blue mountains
(tr.Hiroaki Sato)
Probijam se probijam se i dalje zelena gora
(pr. Hiroši Jamasaki i Srba Mitrović)

U mojoj pesmi prelazak sa jedne obale na drugu ( život je u budizmu često predstavljen kao metafora prelaska od obale do obale) može biti shvaćen kao metafora, na sličan način kao što je zelena planina metafora kod Santoke. Moja pesma tematizuje život, a Santokina budističku praksu ( Da bi se u potpunosti shvatila Santokina pesma moramo poznavati "jezik budizma" tj. poznavati budističke simbole. U budizmu planina vrlo često simboliše Budu samog odnosno večitost prosvetljenog uma. Dakle pesnik nas u svojoj pesmi obaveštava da koliko god meditirao /a Santoka je kao neki stari kineski monasi koristi hodanje kao način meditacije a ne sedenje koje obično praktikuje soto zen škola kojoj je Santoka pripadao/, koliko god daleko hodao-meditirao probijajući se kroz šipražje neznanje i poteškoće - još uvek njegova planina ostaje zelena tj. negovo prosvetljenje nedovoljno. Medjutim, čak i ako ne poznajemo budističke simbole mi intuitivno osećamo šta je Santoka želeo reči slikom o zelenoj planini). Treba reći da se Santokini haikui kod prevodioca označavaju kao ZEN HAIKU, dakle budistički haikui odnosno, srpski rečeno i pomalo uprošćeno: pesme meditacije (japanska reč zen znači meditacija). Ali već u ovoj oznaci "zen haiku" jasno je da reč "haiku" nije generično vezane na zen budizam već na nešto drugo. Šta je to nešto drugo videćemo kasnije. Da se vratim mojoj pesmi koja ima medidatitvni karakter takodje. Jasnost metafore i prizivanje budističke konotacije su razlog zašto sam ostavio pesmu sa tako velikim brojem slogova (22) jer ta pesma u stvari prestaje da bude (samo) pesma tj. njene estetske pretenzije ustupaju mesto filozofskim ili religijskim - tako kao što su radili Santoka i Hosai takodje: izražavali svoje mesto i "put" u ideologiji i praksi Budizma (Santoka možda više i "napadnije" nego Hosai). Medutim ima tu i nešto drugo a to je da bi "formatirenje" pesme u 5,7,5 promenilo njen ideološki predznak: prestala bi da bude "zen" haiku i postala bi samo haiku. Njen budistički pejzaž bi nestao a
evo i dodatnog objašnjenja: šta bi u stvari značilo zapisati doživljaj sa reke kao klasičnu japansku pesmu? U prvom redu popraviti broj slogova na 17, i drugo, esencijalno, dati vetru sezonski karater tj. učiniti da reč "vetar" postane kigo. Na primer prolećni vetar. Eve jedne klasične varijante, dakle:

Prelazim reku
probijajući se kroz
prolećni vetar.

Pored oblika i ritma pesma je zamenila potpuno svoju simboliku. Reč "vetar" u prvoj verziji
(nazovimo tu verziju "budističkom" ili samo "monoteističkom") označava, simboliše, životne teškoće koje čovek susreće u životu (dakle, dok prelazi "sa jedne obale reke na drugu" kako budisti slikovito predstavljaju život "od kolevke pa do groba"). U drugoj verziji medjutim reč "vetar" gubi značenje "životnih teškoća" i postaje simbol ponovnog radjanja života. Dogadja se znači potpuna zamena svega: ideološki background (pozadina) pesme se zameni tako što budistički (tj. monoteistički) pogled na život biva zamenjen animističkim, panteističkim, iz koga je zapravo haiku, kao pesnička forma, nastao. Na ovom mestu želim vrlo kategorično popraviti mišljenje (takodje vrlo kategoričko) koje je više puta izneo Devide i drugi Blythe-ovi sledbenici a to je da je "haiku izraz budizma". To nije tačno u generičkom smislu. Haiku može biti izraz budizma (kao Santokini haikui koji se tako i zovu: zen tj. budistički haikui) i hrišćanstva i islama konačno, ali je nastao iz paganskog, panteističkog osećanja sveta i baš to osećanje sveta da sve stvari, žive i nežive, imaju dušu je u osnovi haikua. Na Balkanu je panteizam (paganizam) još uvek vrlo živ i to je jedan od razloga zbog kojeg mi možemo uspešno da pišemo haikue koji su vrlo slični japanskim. Većina zapadnjaka na takav način to ne može (zapadnjački haiku je po svom kvalitetu po pravilu monoteistički tj. ideološki) i ako se pokušam prisetiti nalazim tek nekolicinu (Higginson, Kirkup) koji izlaze iz monoteističkog pesničkog kruga-obojica su bili veliki poznavaoci japanske kulture - dok balkanski pesnici pišu "japanske" (paganske) haikue izvirući iz vlastite kulture. Moja zbirka Kraj nadgrobnika/At the tombstone je živi dokaz mojeg vlastitog paganizma tj. sposobnosti da "govorim sa kamenom" ili u travki vidim majčinsku brigu. Medjutim, gornji doživljaj nema taj kvalitet, on govori nešto sasvim drugo, izvire iz drugih delova bića, verovatno plićih i već uhvaćenih, kodifikovanih, u monoteističke stereotipe, metafore i predstave o svetu. Racionalnom čoveku Zapada je monoteizam (kroz hrišćanstvo) bliži nego paganizam jer zapadnjaci polako ali sigurno gube sposobnost komuniciranja sa kamenjem i travkama a umesto toga njihovu/našu svest pokrivaju slojevi ideologije (hrišćanstva, budizma ili islama svejedno). Razlika izmedju budističke i hrišćanske simbolike je samo u tome da su budisti svoju ideologiju izražavali koristeći simbole uzete iz prirode a hrišćani iz mita o Hristu, dakle iz jednog dela istorije koji su prepoznali kao početak svoje kulture. Medjutim, značenja su skoro ista. Na primer, ako bi želeo da u gornjoj pesmi budističke simbole zamenim hrišćanskim, onda bi slika "prelaska sa jedne obale na drugu" postala moj "put na Golgotu" a vetar ( teškoća na tom putu) postao bi "moj krst" ( u stilu izraza "svako nosi svoj krst").
Da zaključim: pitanje forme nije banalno pitanje, ono vuče za sobom duboke posledice i pre svega označava pogled na život. Pisati haiku u 17 slogova i koristiti kigo znači na neki vrlo posredan način "propagirati" paganizam i odricati se monoteističkih ideoloških predstava. S obzirom da gornja pesma koristi budističke metafore to je bio razlog da je nisam želeo oblikovatu u 17 slogova -- potpuno bi izmenila svoj smisao i izneverila uzrok svog nastaka. Budistički pogled na svet koji se u trenutku kod mene javio morao bi da zamenim panteističkim, dakle da "lažiram" izvorni trenutak. A sve ovo je bilo potrebno napisati da bi se stvar razjasnila: putovanje kroz kulture nije lak posao a to je jedna od suština haiku pesništva - kako na Zapadu tako i na Istoku.
Za kraj ovog pesničko-kulturološkog razmatranja želim da isti osećaj izrazim u haiku formi ali koristeći hrišćansku simboliku. Dakle. pesma je počela kao zen budistička, pretvorio sam je zatim u pagansku, animističku, izvorno japansku formu a za kraj hoću taj isti doživljaj ispričati i kao da sam goreći hrišćanin, evo jedne hrišćanske verzije:

Golgotu predjoh
od obale do obale: krst
moj ovaj vetar.

Pesma je vrlo jaka, zato što je iza nje jak doživljaj, verovatno nama puno bliža od budustičke verzije ali to nije toliko bitno: očito je da su hrišćanska i budistička verzija bliže jedna drugoj po značenju (obe su izraz monoteizma) nego paganska, panteistička, koja relativizira životne teškoće jer u prirodi se stvari stalno ponovo radjaju, život se ciklično obnavlja i značenje života nije apsolutno kao u monoteizmima. U njoj je mnogo više "lakoće". Dakle: haiku, zen haiku i hrišćanski haiku. I tu sad možemo videti odakle Ban'yi Natsishiju ideja o "svetskom haiku". Prosto, haiku se danas piše u tako mnogo kultura, da je vrlo teško a možda i nemoguće razmatrati ga u okviru samo jednog kulturnog konteksta, jedne vere, jedne ideologije i usko definisane simbolike. Pogledajmo odmah ključne reči koje u svim ovim pesmama služe asocijativnoj nadgradnji direktnog izraza tj. one reči koje, da upotrebim matemičku frazu, linearne izraze pretvaraju u eksponencijalne; reči koje izkaz dižu na kvadrat, kub... U prvonapisanoj "budističkoj" pesmi je prisutna cela budistička alegorija o životu kao putovanju izmedju dve obale. Medjutim obala ovde nije ključna reč već vetar u značenju teškoća koje kroz život srećemo. U drugonapisanoj "paganskoj" pesmi reč vetar prestaje da bude univerzalni simbol teškoća i zahvaljujući atributu prolećni vetar koji ga lokalizuje postaje kigo tj. lokalni simbol ponovnog radjanja. U toj pesmi je dakle ključna reč pretvorena u kigo, univerzalni simbol pretvoren u lokalni. U trećenapisanoj "hrišćanskoj" pesmi je takodje prisutna alegorija, ovaj put hrišćanska, o Golgoti, je ključna reč krst u značenju, istom kao i vetar, sudbinskih teškoća.

SLAVUJ

2009-07-08T17:27:00.000-07:00

Poshtovani gospodine Anakiev,
evo za Vas pisma od mornara sa dalekog Pacifika. U jednom od mailova razmenjenih sa gospodjom Sashom Vazhic, inace meni dragom osobom, naveo sam odushevljenje vashim Kamesan haiku blogom, tako da mi je ustvari ona dala Vashu adresu i predlozhila da vam to i sam kazhem. Kao jednom haidjinu pochetniku Kamesan blog mi dodje maltene kao bukvar. Neke stvari koje sam tek naslucivao, u njemu ste tako lepo objasnili i zato sam vam duboko zahvalan.
Postoji josh jedan razlog koji me naveo na pisanje ovog maila, a to je moj predlog "slavuja" za jedinicu vasheg haiku kalendara. Evo kako sam doshao na tu ideju. Pochetna pesma, nastala iz objektivne skice na jednom kampovanju, glasila je:

tama noci;
cvrkut cvrchaka nadglasao
tishinu neba

Kao shto vidite postojao je problem forme, a i prvi stih mi se nikako nije dopadao. Nakon meseci traganja za pravim izrazom, cvrchak je evoluirao u slavuja, a ja dobio haiku:

tishina neba;
na tren je nadglasao
cvrkut slavuja

Sada se postavlja pitanje zashto bash slavuj? Pa vidite kako kod nas u Crnoj Gori "josh ne svice rujna zora bez da je poj slavuja najavi":), pri njegovom pomenu meni se javlja asocijacija na noc, shto mi je opet automatski omogucilo da se otarasim nezeljenog prvog stiha. To mogu podkrepiti i chinjenicom da engleski naziv slavuja nightingale (Old English nihtegale,"nightsinger") u prevodu znachi nocni pevach. Kako je slavuj ptica selica, a cvrkut muzhjaka po kojem je inache poznat najraskoshniji u sezoni parenja koja traje od Aprila do Juna, predlazhem da se slavuj postavi kao kigo za prolece. Tako na kraju imamo: prolecnu noc u kojoj slavuj nebili privukao svoju zhivotnu ljubav ( slavuj je inache monogaman ) stvara tu raskoshnu melodiju koja je, pa makar i na tren, zasenila tishinu chitavog kosmosa. Nismo li i mi spremni da za ljubav napravimo slichne stvari.
Toliko od mene. Primite puno pozdrava!
U potpisu: Damir Damir
( Janjalija Damir, rodjen u Kotoru, Montenegro, 06.11.1977,
oficir trgovachke mornarice i haidjin u pokushaju )

P.S. Mozhda ce vam biti interesantna i informacija da slavuj ima svog dalekog rodjaka: Japanese nightingale or red-billed leiothrix, malu Azijsku pticu koja se obichno drzhi u krletkama.

MONSTRUM I JA (1)

2009-04-27T02:30:00.000-07:00

Kraj Bledskog jezera
sa monstrumom sedim
- govorimo o vremenu

Dimitar Anakiev

Današnji haiku mi nije donelo udubljivanje u znakove godišnjeg doba već neobična situacija. Zato je i pesma neobična. Međutim, čudovište se ubrzo pojavilo ponovo:

Jedem tetovac,
kad monstrum progovori:
"Tako ti je to"

Dimitar Anakiev

RADIONICA (4) - Prevodi: PIJANI LEPTIR

2009-04-26T11:19:00.000-07:00

Dve bitne stvari opterećuju prevode japanskog haikua na nejapanski jezik:
jedno su velike kulturne razlike zbog kojih prečesto eksperti za japansku kulturu dobijaju odlučujuću ulogu u prevođenju - tako naučnici uzimaju poeziju u svoje ruke - i zbog toga poezija trpi a polje japanskog haikua se mistifikuje i drugo, premalo velikih pesnika se je na Zapadu upreglo u haiku, a još manji broj njih prevodi. Koliko znam danas van Japana postoje samo dva pesnika od formata posvećena haikuu. Jedan od njih je britanski pesnik Džejms Kerkap ( James Kirkup ) koji je dugi niz godina živeo u Japanu pa tako poznaje i kulturu, i drugi je japanski pesnik Ban'ya Natsuishi koga ubrajam u Zapad zato što je kod nas u "dobrovoljnom izgnastvu" iz vlastite kulture - tvorac koncepta "Svetskog haikua". Međutim, Ban'ya nije prevodilac pa je stoga Kerkap jedini pesnik među prevodiocima na Zapadu sposoban dostojnik prepeva, razumevanja i poetske igre. Ovde ga navodim jer me jedan njegov prepev Bašoovog haikua veoma inspirisao da i sam pođem njegovim putem. Reč je o poznatom Bašoovom haiku o leptiru:

Hej, leptiriću!
Probudi se, probudi-
budimo drugovi.

Bašo

( prevod: Vladimir Devide )

U svojoj legendarnoj knjizi Stvarno stanje uma ( A Certain State of Mind, University of Salzburg, 1995 ), pravoj riznici poetske misli, Kerkap prvo daje svoj engleski prevod ove pesme u striktnih 5,7,5 ( kod Kerkapa naravno ne može niti drugačije ):

Wake up, wake up and
you shall be my friend today-
sleeping butterfly.

A zatim Kerkap daje i drugu verziju jer je poznato da je Bašo voleo da popije koju više i prevodioc je zamislio da je Bašou trebao drug za piće, te zato budi leptira. Ta druga verzija glasi:

Wake up, wake up and
you shell drink with me today-
sleeping butterfly.

Sloboda i igrivost ovog prevoda su me inspirisali da napišem srpsku i slovenačku verziju ove pesme o leptiru koga Bašo budi da bi mu bio drug u piću. U mojoj verziji je leptir već pijanica, i on je taj koji svojom igrom "mami" pesnika ka piću. U stvari te dve pesme su potpuno moje napisane po motivu Bašoo-Kerkap. S obzirom na igrivi stil odlučio sam se za rimovane stihove u 5,7,5 formi da bi time dočarao kafansko-folklorni ambijent koji ova verzija može probuditi. Pesme na oba jezika su ispale odlično i vrlo su zanimljive i raznolike:

Po motivu M.Bašoa i Dž. Kerkapa

Hej, leptiriću !
I ja sam sklon ka piću
-dobar drug biću.

Metulj igrivi,
pridi k duši živi
-spijva dve pivi!

Dimitar Anakiev

( Bukvalni prevod sa slovenačkog: Igrivi leptiru / dodji kod žive duše / popijmo dva piva! ). Iza ovih pesama krije se moć forme koja oslobadja pesnika da se igra !!! Paradoksalno: u tzv. slobodnoj formi mogućnosti za takvu pesničku igru ne postoje ! Ovaj moj slovenački haiku objavljen je u nekoliko publikacija, a srpska verzija se objavljuje mislim premijerno.

SAIĐIKI (3) - Cvrčak

2009-04-25T13:29:00.000-07:00

Tamo do Nare
hladna reka odnosi
cvrčanje cvrčka

Jamagući Seiši

( Prevod: Dimitar Anakiev )

Cvrčak, koga srećemo isključivo u akustičnoj slici preko cvrčanja, je čest motiv klasičnog haiku ( sećamo se Bašoove pesme o cvrčanju koje ponire u stene ) a ovde vidimo pesmu koju je 1964. napisao moderni klasik Seiši. I kod njega se, kao i kod Bašoa pokazuje fascinacija ne samim cvrčanjem već nestankom cvrčkovog zvuka ( kod Bašoa cvrčanje ponire u stene a ovde ga odnosi reka ). Šta je tema ovih pesama ? Da li samo prolaznost ovog sveta ili i to kuda odlazimo kad nestanemo ? Možda se pretvorimo u hridi a moguće je i da odlazimo sve do Nare. Ovo drugo bi za mene bilo bolje rešenje.

Cvrčak je kigo za leto/životinje.

SVETSKI HAIKU - Branislav R. Đorđević

2009-04-25T08:17:00.000-07:00

Na slici: Branislav R. Đorđević

Većina nas, haikusta sa Zapada, ulazi u haiku iz svojevrstne japanofilske strasti, iz ljubavi prema spiritualnoj kulturi Japana ( i Kine, iz koje je proizašla ) koja nama zapadnjacima otvora potpuno nove dimenzije kulture i života, kroz mnoge tradicionalne umetnosti među kojima je i haiku. Međutim, o tome sam u ovom blogu već pisao, postoje mišljenja da je osnova haikua univerzalna i da je potpuno moguća pojava pesnika koji izražavaju sebe kroz kratku formu a da pritom nisu dublje vezeni za japanski haiku. Japanski pesnik Ban'ya Natsuihi ima za takav haiku posebno ime Svetski haiku smatrajući ga novim žanrom koji delimično nastaje pod uticajem japanskog haikua a delimično autohtono. Taj svetski haiku nije različica po svetu raširenog plagiranja japanskog haikua na američki način, iako može i takve haikue sadržati, već je potpuno nezavisan žanr za koga Ban'ya Natsushi smatra da je haiku budućnosti. U ovom blogu sam takođe objavljivao svoje haikue iz ciklusa Gulag Slovenija koji nisu povezani sa japanskom kulturom, a takođe i haiku švedskog diplomate Daga Hamarskjelda, kao i nekoliko haikua Ban'ye Natsuishia iz serije Leteći Papa. Pre par dana dobio sam međutim rukopis trideset kratkih pesama koji verovatno potvrđuju potrebu po konceptu Svetskog haikua. Rukopis mi je poslao Branislav R. Đorđević, rođen 1955 u Beogradu, fizičar koji živi u Virdžiniji. Pesme ovog talentovanog pesnika pune su poetskih ideja i iskrenosti koja pleni. Bez sumlje je reč o dobroj i autohtonoj haiku poeziji - još jedan primer žanra Svetskog haikua:

1

Сретосмо се случајно.
Као и некада -
ветар у крошњама.

2

После толико година
заспах као клада.
Јутро на њеним трепавицама.

3

Нечујан лахор у ноћи.
Изађох у врт
да шетам сам.

4

Јаче него у врту
мирише рузмарин
- на гробљу.

5

'' То је од сунца '' -
рече она са осмехом,
и порумене још више.

6

Мистиком одустајања
крв моја тешко
повредила снег.

7

Прокључала вода
за чај.
Касна зимска ноћ.
8

Трчим на ветру.
Страшно! – Године
Постају све краће.

9

Нема повратка.
Пролећна киша
однела траг.

10

На растанку
рекла је – ''Здраво''.
- О, како лако!

11

Проведох живот
чекајући њену љубав.
Како је био кратак!

12

''Помириши!'' – рече.
Да ли додирнух
уснама њен бели врат.

13

Скида се гола
да спава
у загрљају месечине.

14

Врела ноћ пуна снова...
Куда те односе
кристализације јутра?

15

Кад се усправих
знојем оросих мрак.
Страшан сан.

16

У ружичастом небу
прозорског окна
она нестаје са свитањем.

17

Оштрица месечине
расекла облаке
и моје око.

18

Јесење вече.
Прелиставам писма
која никад нећу послати.

19

Након пијанке
повраћам у траву.
Дрхтање ..., зрикавци ... .

20

Треперава светла града.
Опет сам изгубио аутобус.
Мост пређох последњи пут.

21

Ишчекивање

Закрвављених очију пушим.
Нервом ослушкујем мрак.
Ноћ тако споро пролази.

22

Тишина

Смирио се сан.
Мразна јутра.
Ни сат се више не чује.

23

Буђење

Опет ми њено лице
надом озарило ноћ.
Мрачно, мрзовољно јутро...

24

Перспективе

Све хладнији, све тиши,
тонем према децембру,
кроз окаснела јутра.

25

Час туге

Усамљена жена
Сећа се умрлог пријатеља.
Сумрак се спушта на море.

26

Неке давне зиме ...

Гле! Забелео снег!
Мајка је већ устала.
Врапци у прозору.

27

Повратак са распуста

Кућа зарасла у коров.
У жутом светлу, на мушеми,
мирују руке моје баке.

28

Страх

Сумрачно јесење двориште.
Ветар звижди у димњаку.
Неко је пред вратима...

29

Повратак

Ветар са мора у сумрак.
Уморих се од трагања.
Очајна самоћа надире са звезда...

30

Месечев лет по небу.
Подигао се ноћни ветар
у високим крошњама.

(Бранислав Р. Ђорђевић)

U jednom od pesnikovih pisama koje mi je poslao stoji sledeće: ... Ja sam te pesme uz muku napisao. Potrajalo bi i po par meseci dok ne bih bio zadovoljan sa zvukom i sadrzajem pesme. Nisam odavno napisao nista novo, iako stalno mislim o tome. Za to treba mnogo energije i vremena. Ali na kraju, kad sam posle vise godina procitao te pesme, zavoleo sam ih kao da su necije tudje, i mada mi je stalo da se i drugima dopadnu, ne uzbudjuje me mnogo kad se desi i suprotno - posto ih ja sam volim... Šta drugo dodati ovim rečima koje odaju ljubav i manir pravog pesnika koji ne može drugačije da se odnosi prema svom radu nego takao kao što opisije. Branislav R. Đorđević može biti primer haiđinima koji olako prilaze svojim haikuima.
Kamesan Haiku Blog je zato počašćen što može prvi predstaviti nadarenog i posvećenog autora. Nadam se da će Branislav prevesti svoje pesme na engleski i poslati ih Ban'yi. A trebalo bi razmisliti i o štampanoj zbirci.

NULA DIES SINE HAIKU (2) - Paša

2009-04-25T03:26:00.000-07:00

Danas, gledam od ranog jutra kako seljaci iz okoline teraju stoku na pašu.
Neko konje, neko krave, ko šta ima.
Procenili su da je vreme da se stoka istera iz štala: otoplilo se, trava je ozelenela i narasla.
I baš u mojoj blizini stacionirane su dve krave sa telićima koji besne od sreće neznajući odkud ih je spopala najednom takva širina i sloboda:đjilitaju se zadnjim nogama u vazduh... Zapisao sam sledeći haiku:

Prvi dan paše.
Dve krave i telići
pušteni u svet.

Dimitar Anakiev

Pastoralni haiku u bukvalnom značenju ( takođe: eng. pasture - paša, pašnjak ). Izražava običnu životu sreću životom, novim ciklusom života. Kigo je prvi dan paše - proleće.

RADIONICA (3) - Aplikacija poetskih ideja

2009-04-24T16:05:00.000-07:00

Poetske misli i poetske ideje u vezi sa prirodom su sadržina japanskog haikua. Te poetske misli nemoraju biti izvorno naše, možemo ih pozajmiti, slučajno čuti ili pročitati pa nas obuzmeju do mere da ih pozajmimo kao vlastite.
Svi znamo da su deca jedan od nepresušnih izvora poetskih ideja i misli. A takodje i pesnici, medjutim poetske ideje se susreću svuda.
Ja sam na primer dugo vremena bio obuzet poetskom mišlju Hoshinage Fumia da more nije plavo. U jednom intervjuju on kaže da njegove pesme ne može da razume neko ko misli da je more plavo i da je jedna od najvećih spoznaja njegovog života da stvari nisu takve kakvim ih vidimo. Drugim rečima, njegov moto je: ne veruj svojim očima. To je otprilike suprotno onome kako mi mislimo da se piše haiku: nešto vidiš, pa zapišeš. Takav, površan, haiku, kao umetnost viđenog se piše na Zapadu. U našem postupku nedostaje meditacija, udubljivanje u viđeno i traganje za onim što se iza viđenog krije. Zato je visok haiku moguće učiti samo od majstora jer nam otkrivaju tajne poezije. Poezija je svet tajni, a ne svet isprazne pojavnosti. Hošinagin moto dobro korespondira sa Heraklitovim aforizmom: prava istina voli da se krije. Međutim, ova apstraktna tvrdnja, koja deluje poznato, i čak i razumljivo, dobije sasvim drugačije značenje kad se konkretizuje i kad neko kaže: more nije plavo. Dakle, more nije plavo je već konkretna poetska ideja koja deluje ubitačno kad vam se pred očima prikaže široka morska plavet. Pitate se kako more nije plavo kad je plavo ? I tek onda negde u podsvesti počinjete polako da osećate snagu poetskih misli koje se odupiru racionalnom umu. Postajete svesni snage poezije.
Gledajući jedno jutro patke kako pasu, Alma, moja kćerka, izrekla je takođe poetsku misao: ove patke se gegaju kao neki brodovi kroz more trave. Setio sam se Hoshinaginog da more nije plavo i zapisao sledeći haiku kao kombinaciju te dve poetske misli:

U zelenom su
moru kao brodovi:
patke u travi.

Dimitar Anakiev

To je dakle umetnost komponavanja haikua, jer za haiku se ne kaže da se piše već da se komponuje. Kigo je zelena trava - označava proleće.

RADIONICA (2) - Prevodi

2009-04-22T15:39:00.000-07:00

Na slici: Kato Šuson ( 1905-1993 )

Kada govorimo o haiku radionicama onda treba istaći da je jedan od najboljih vidova radioničkog rada: prevođenje. Mislim na prevođenje koje proizilazi iz prakse TRI JEZIKA ( jezik iz koga se prevodi, jezik u koga se prevodi i jezik forme ). Poštovanje jezika forme je ključno. U haiku jezik forme znači na prvom mestu ritam od 5,7,5 slogova, zatim sezonsku reč ( kigo ) i cezuru ( kire ) - upravo tim redosledom. Nepoštovanje forme vodi do devastacije izraza i, posledično, često i do gubitka smisla - teme pesme. Uz to gube se principi umetnosti koju haiku izrgrađuje vekovima i haiku se iz prvorazredne kulture pretvara u kulturni ispljuvak. I na kraju, izgubivši svoj umetnički jezik i kulturni položaj haiku gubi i svoju dušu, ono zbog čega je postao omiljen. Zato je prakticiranje umetnosti pisanja haikua svakodnevna obaveza, potrebna je utreniranost pesnika u baratanju frazama i rečima, u vladanju formom, kao i u svakoj drugoj umetnosti. I tu je prevodjenje u srpskih 5,7,5 važna radionička praksa. Evo jednog haikua Katoa Šusoona, izuzetnog pesnika poznatog po svom humanizmu:

I kill an ant
and realize my three children
have been watching

Engleska verzija je dosta dobra, napisana u 17 slogova ( ako računamo jedan dugi engleski slog u "realize" za 2 sloga, dakle ritam je: 4,9,4. (makar da i tumačenje 4,8,4 je zadovoljavajuće ). Međutim, naš zadatak nije da se bavimo engleskim prevodom, već da na osnovu doživljaja koji nam prenosi rekreimo pesmu u naših 17 slogova - znamo da je japanski original 5,7,5, kigo nam je poznat: mrav, a pitamo se šta je tema pesma. Tema je zločin ubistva mrava, bar takvu scenu, pred svedocima-dečijim očima, nam pesnik nudi.
Koliko je meni uspelo da pronađem, za srpskih 17 slogova potreban je aorist, možda ovako:

Mrava ubih
shvativši: troje dece
moje gledaše

Kato Šuson

( Prevod: Dimitar Anakiev )

Usuđujem se da potpišem prevod iako neke igre još može biti: drugi stih završavam sa inverzijom "troje dece / moje" a moguće je napraviti i prelom: "troje moje / dece ". Međutim želeo sam jasan kraj drugog stiha, jer "troje moje" ostavlja na kraju stiha čitaoca u nedoumici. Nisam želeo niti malo nedoumice na kraju stiha kod čitaoca. Ne znamo gde se cezura nalazi u originalu, u engleskom prevodu je nema a u mom prevodu je u sredini drugog stiha (:). Ostaje dilema isto zadnji glagol: gledati ili videti. Za sada ostavljam ovako pa će nadam se vreme pokazati pravu opciju, ako se ne pojavi još neka. Ali sa prevodom sam već sada zadovoljan. Forma je kristalno čvrsta, reči utegnute, u međusobnoj napetosti, već u samoj formi je mnogo energije i drame. I naravno: smisao potpuno očuvan i jasan, sa svim elementima.

Izuzetno dramatičan haiku, koji govori dosta o tome šta priroda znači japanskom duhu.

Grob Katoa Šusona na kome je umesto epitafa samo zapis njegovog haikua.

RADIONICA (1) - Poetska misao

2009-04-22T12:46:00.001-07:00

Kažu da je Kato Šuson (1905-1993), jedan od četvorice japanskih modernih klasika, umro dok je brojao slogove na prste jedne ruke. Kažu takođe da je nezaboravan prizor videti Japance kako na prste broje slogove haikua.
Ja taj prizor nisam video ( niko predamnom nije pisao haiku u Japanu ) ali sam svedok mnogih sličnih iskustava koji potvrđuju značaj 5,7,5 forme za japanskog pesnika. A poznajem fenomen brojanja slogova i iz svoje prakse. Nebrojeno puta mi se je desilo da parkiram auto i na nepropisnom mestu da bih uspeo da prebrojim slogove pre no što mi pobegne iznenadna poetska misao. I upravo imati POETSKU MISAO je nešto zabranjeno u današnjem međunarodnom haiku tj. haiku na engleskom jeziku. Tamo se zabranjuju svi elementi poetske misli: metafore, personifikacije i sl. a umesto poetskih misli uvodi se mehaničko slaganje slika tzv. jukstapozicija, koja od pesme pravi hladan objekat tj. sliku. Međutim, može li postojati pesništvo bez poetskih misli, onih misli koje izviru iz poetskih osećanja ? Pitanje je naravno retoričko jer pesnik je osoba koja život oplemenjuje svojim poetskim mislima. I zato nam je forma 5,7,5 neophodna jer kanališe svojim umetničkim sredstvima i daje prirodni ritam poetskim mislima. Drugim rečima postavlja se pitanje ulaska u pesmu: da li pesnik ulazi u svoj poetski izraz putem misli i ritma ili pasivnim slaganjem slika. Bez obzira na slikovitost haikua kao poetske forme za japanskog pesnika je jedini mogući ulaz u haiku putem ritma.
Baš kao što je i u tradiciji srpskog pesništva i praksi srpskog pesnika. Poetsku misao ritam izbacuje na papir.
Ritam je najprimitivnija i najednostavnija poluga pesništva, puls - ritam je u osnovi života i prirode ( ritam dana i noći, godišnjih doba ). Ritam je život i baš princip života se ukida imažizmom. Umesto pesnika uronjenog u ritam života iz kojeg pesnik živi i piše, imažizam uvodi poziciju pesnika voajera - objektivnog posmatrača. Takav neživotan položaj pesnika je stran haikuu. U imažizimu je odnos pesnik-pesma odnos subjekta i objekta, a u haiku su pesnik i pesma jedno te isto, znači odnos je: subjekat-subjekat. Sem toga, ritam kao ulazna vrata u pesmu, predstavlja najednostavniji princip pisanja haikua jer svako, pa i dete, ume da na prste izbroji do pet. Oduzimanje principa ritma za stvaranje pesme od jednostavne pesmičice ( hai-ku, znači "šaljiva pesma" a možda bi mi rekli "kao od šale" pesma ) stvara se kompleksna i komplikovana teorija za pisanje haikua koju mogu pisati samo teški eksperti za imažizam koga je utemeljio Ezra Paund, inače lični prijatelj i pobornik Musolinija. Drugim rečima, pesma se uklanja iz naroda, postaje nedostupna onima koji umeju samo na prste da broje, i premešta se u elitu odabranih a sama pesma postaje objekat tj. roba ( koju ocenjuju ne po poetičnosti već po "kvalitetu" ).
Zato većina današnjih anglosaksonskis haikua liči na slike mrtve prirode ( mrtva priroda je izum Zapada, to Istok ne poznaje ) jer je iz njih drakula kapitalizma i materijalizma isisao svu krv, sav život: poetsku misao i ritam.
Srećom, kod nas nije tako: haiku je još uvek široko prisutan u narodu, narod, brojeći na prste, piše haikue svojim poetskim mislima i ritmom - baš kao i u Japanu.
I sad kako izgleda radionica 5,7,5 forme ? U poređenju sa imažističkom radionicom vrlo prsto: potrebno je imati poetsku misao koju je rodio trenutak, svest o tome šta želite reći i brojati na prste par puta dok se ne pronađe pravi oblik. Evo primera mog današnjeg haikua iz prethodnog posta:

Lepota me
zašamuti-sunce se
kupa u reci.

Poetska misao koja se stvorila dok sam vozio sporednim putem od Ljubljane prema Radovljici rodila se iz fascinacije sunčevim bljeskom u valovitoj reci koji me je susreo na jednoj krivini.
Poetska misao je bila: sunce se kupa u reci. Zaustavio sam na prvom prigodnom mestu auto i zapisao ovu poetsku misao u blok, da mi ne pobegne. Ova misao je poetska zbog metafore tj. poetske figure personifikacije: sunce se kao čovek ( devojka ? ) kupa u reci. U toj figuri je magični spoj pesnika i prirode.
Nastavio sam vožnju brojeći na pamet slogove. Ponovo sam stao, prebrojao na prstima prvu verziju izraza i zapisao je:

Dok ja vozim
po brdima-sunce se
kupa u reci.

Razmišljao sam o zapisanoj verziji tokom dalje vožnje i brzo zaključio da je to stranputica. Stranputica zato što sam sa strane, kao puki gledaoc, zapisao spoljašnje činjenice, fakte a fakti su irelevantni za poetsku istinu. Vrlo nepoetičan zapis. Medjutim, ta verzija nije bila potpuno nekorisna jer sam pomoću nje došao do strukture. Shvatio sam da je drugi deo pesme tačan, imao sam znači pesmu u sledećem obiku:

XXXXX
XXXX - sunce se
kupa u reci.

Imao sam dakle svoju poetsku misao i definisanu strukturu pesme tj. našao sam mesto za poetsku misao u pesmi. Trebao mi je prvi deo pesme. Da bi ga našao morao sam promeniti mesto objektivnog posmatrača za mesto subjekta događaja tj. dočepati se unutrašnje pozicije gledanja. Da bih došao do nje pitao sam se šta u stvari želim reći ? Šta je tema ove pesme ?
I odgovorio: želim preneti svoju fascinaciju lepotom sunčevog sjaja u reci. Setio sam se da me sjaj za trenutak zaslepio i zaključio da mi to "zaslepljenje" treba za prvi deo pesme. Opet sam stao i prebrojao na prstima par mogućnosti dok se nije pojavilo "zašamuti". I to je bilo sve.
Zapisavši pesmu u konačnom obliku primetio sam da u sebi ima nekakvog neizrečenog erotizma. To je bila prava tema ove pesme, moj motiv da je zapišem. Otkrio sam u sebi erotsku fascnaciju prirodom preko sjaja u reci. Naravno, već pri zapisu prve misli video sam da je u njoj kigo kupanje - letnja tema.

NULA DIES SINE HAIKU - HAIKU OD 22.04.2009

2009-04-22T07:19:00.001-07:00

Život im prođe
i sad sa vetrom plešu
latice trešnje.

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku doživeo sam dok sam stajao na semaforu u Ljubljani. Ispod drveta japanske trešnje vetar je kovitlao opale latice. Iz njega provejava metafizička misao da se život ne završava smrću. Kigo je vrlo poznat i omiljen u Japanu: sakura, latice trešnje, simbol prolaznosti života - prolećna tema.

Lepota me
zašamuti - sunce se
kupa u reci.

Dimitar Anakiev

Istog dana, vozeći uz Savu ka Radovljici. Zahvaljujući personifikaciji u tom haikuu ima neizrečenog a prisutnog erotizma: kao gledanje lepe devojke koja se kupa u reci. Kigo je kupanje - letnja tema.

Džejms Kerkap ( James Kirkup ), koji je pretprošle godine prevalio devedesetu i još živi u punoj stvaralačkoj-pesničkoj vitalnosti, voli da citira britansku poslovicu An apple a day keeps the doctor away ali u svojoj japanskoj, haiku verziji: A haiku a day keeps the doctor away. Ovde su danas već dva haikua, ali dobro je praktikovati ovaj savet za dugovečan život: svaki dan po jedan haiku ili, što bi možda rekli Latini kada bi kojim slučajem bili stupili u kontakt sa japanskom kulturom: nula dies sine haiku.

HAIKU OD 21.04.2009

2009-04-21T13:10:00.000-07:00

Događaj dana:
kišonosni oblaci
prelaze planine

Dimitar Anakiev

PS. Proverivši u rečniku književnog jezika Matice srpske na svoje iznenadjenje video sam da srpski jezik nema ni jedan sinonim za reč planina.

GULAG SLOVENIJA (3)

2009-04-21T07:55:00.000-07:00

Ovaj post zajedno sa prethodna dva iz serije Gulag Slovenija ne spada u žanr japanskog haikua već pre u svetski haiku koga zastupa i krči mu put svuda po svetu Ban'ya Natsuishi. Objavljujem ih ovde iako je to total a ne izbor prosto da bi dobronamernog čitaoca suočio sa raznolikošću žanrova u pisanju haiku. Haiku se grana i razvija u različitim pravcima i o tome treba razmišljati.

Amnestirani zatvorenici
umiru od sreće:
gulag Slovenia
*
Da li bi neki fašista
došao da ga poljubim ?
Gulag Slovenia.
*
Samo vreme
uteklo
iz gulaga Slovenija
*
Ministar zdravlja
gulaga Slovenija
zabranjuje pušenje
*
Od fejsbuka
do Merkatora
gulag Slovenija
*
Ne pitaj me
za novac.
Gulag Slovenija
*
Nasmejani turisti
dođu i odu:
gulag Slovenia
*
Velike su to kuće-
sudovi i crkve.
Gulag Slovenia.
*
Gulag,
slatki gulag.
Gulag Slovenija.
*
Nema tog vetra
da pomakne teške oblake.
Gulag Slovenija.
*
Prolećni popust
na danak u krvi.
Gulag Slovenija
*

Dimitar Anakiev

PROČITAVANJE HAIKU NOVINA br.23 (2)

2009-04-20T14:50:00.000-07:00

PROČITAVANJE HAIKU NOVINA br.23 (2)

Nešto o prevodima japanskih haikua. Svaka prevedena pesma sadrži u sebi dve bitne informacije: jedna je o sadržina a druga o formi. Kada čitaocu predajemo na čitanje pesmu, odgovornost je prevodioca kakvu informaciju će posredovati. U primeru naše prevodilačke prakse u Haiku novinama očito je da se premalo ili nimalo ne vodi računa o formi japanskog ( ili bilo kojeg drugog haikua ). Verujem da je ovo ozbiljan problem jer se čitaocu daje pogrešna informacija i tako ga navodimo na odredjenu praksu. Treba medjutim reći da je u japanskom haikuu gotovo nemoguće naći pesmu koja nije zapisana u 5,7,5 slogova. I ako japanskom pesniku date svoju pesmu za koju mu kažete da je haiku, on će je prevesti u 5,7,5 čak i ako dobije samo tri reči sa recimo ukupno 7 slogova. Dakle za Japance je haiku 5,7,5 i nikako drugačije. I pesme modernih haikuista ( koje predvodi Tohta Kaneko ) pisane su u 5,7,5.
Dakle, naši prevodi. S obzirom sa sam u ranijim postovima ovog bloga pesme Hošinage Fumia već objavio u 5,7,5 slogova, ovde ću se pozabaviti oblikovanjem Meiđi pesnika koje je prevodio Dragan Ristić.

kočijaš
kaže nešto konju:
hladno noću

Jel' to kočijaš
došapnu svojem konju:
hladno je noću

Meisetcu ( 1847-1926 )

Anglosaksaksonski haikuisti praktikuju pisanje stihova malim slovim da bi time istakli svoje shvatanje da haiku nije pesma, već je takoreći stvarnost sama. Medjutim haiku je pesma i nema nikakvih razloga da se ne piše gramatički tačno i u originalnoj formi ? Ko nama daje pravo da nepoštujemo japonski način pisanja ? Odakle ta bahatost, samovolja i nepoštovanje. Ako ih ne poštujemo zašto ih onda prevodimo ?

hladna zimska kiša-
niko niša ne govori
u usidrenom brodu

Ledena kiša.
U brodiću na molu
putnici ćute.

Seisei ( 1869-1937 )

Ovde treba reći dve stvari: japinske kigo fraze imaju takvo obilje nijansi da je to nemoguće doslovno prevoditi: umesto toga treba kigoe podesiti našim izrazima i formi. I drugo: Anglosaksonski haiku je poseban žanr, o tome treba uvek misliti kada se prevodi iz engleskog. Baš kao što je i „svetski haiku“ Ban'ye Natsuishia poseban žanr koji se jasno razlikuje od japanskog haikua.

vedar dan-
u duši mi i srcu
opada lišće

Razvedrilo se.
U duši mi i srcu
opada lišće.

Suiha ( 1872-1946 )

Zašto ne gramatička pravilnost i pravilan broj slogova ? Sa tako malo truda.

držeči kišobran
starac
kalemi drvo

Kalemi drvo
starac, sakrivši se
ispod kišobrana.

Šihoda ( 1873 )

Ovde je sa novim prevodom ne samo popravljena nepoetičnost prethodnog prevoda već i slika jasnija: starac se sakrio pod kišobran i kao da kriomice kalemi ( krišom od Boga ? ) to je poenta pesme koje se iz prvog prevoda ne vidi. Drugo, „držati kišobran“ ne znači baš ništa. Kišobran se može držati kao štap za podupiranje, može se držati pod miškom i još na sto dtugih načina – u toj frazi nema potrebnog značenja.

Jesenje veče -
reših
da se ne ženim

Jesenje veče.
Neću se ženiti
evo odlučih.

Tojođo ( 1878-1954 )

Popravljena ne samo poetičnost, već je i značenje pojačano. Pesnik očito donosi životnu odluku, to je njemu kosmički veliki čin, a ne neka „krišom izrečena“, mucava, misao.

Iz udaljenog seoceta
festivalska muzika -
kiša zaklanja mesec

Zvuci vašara
iz dalekog sela–mesec
sakrila kiša.

Ocuđi ( 1881-1920 )

U prvoj verziji uprkos obilja detalja smisao ostaje nejasan. Glavna pitanja koja pesnik i prepovodioc haikua mora da postavi pred sebe su: Šta je tema ove pesme ? i Drugo: šta je ovde kigo ? Bez odgovora na ta dva pitanja haiku je skoro nemoguće dobro prevesti. A onda, prvo uobličiti kigo frazom iz svog jezika. Ovde je kigo očito „festival“ znači letnji kigo. Medjutim „festival“ je OK za engleski, kod nas je to vašar. Drugo, deminutiv seoce nije u skladu sa činjenicom da se tamo održavaju festivali tj. vašari. Već samo po tome vidi se odredjeno otsustvo realizma u prevodu a zato što se prevodilac trudi ostati veran engleskim rečima koje prevodi umesto da rekreira doživljaj u sebi i pokuša da ga zamisli i dokuči. I sad šta je tema ove pesme ? Tj. šta je pesnik hteo da kaže ?
Tema je „dve daljine“. Tj. pesnik želi reći da mu je vašar predaleko da bi u njemu uživao a takođe i kiša mu uskraćuje drugo zadovoljstvo: gledanje meseca. Čuvena horizontalna crtica koja kod Amerikanaca zamenjuje celu gramatiku, ovde je gramatički našla svoje pravo mesto u sredini drugog stiha.

na večernjem nebu
poredjale se grane-
miholjsko leto

ovaj haiku ne mogu da prepevam jer ga ne razumem, ne znaš šta je tema tj- šta pesnik želeo da kaže.

cepanka za ogrev-
iver zajedno sa
zaostalim snegom

Ložim cepankom.
I zaostali se sneg
uz iver na'šo.

Šaćiku ( 1872-1913 )

Ovde samo mala promena reda u stihovima i reformulacija. „Cepanka za ogrev“ je vrlo nepoetičan kigo. Treba engleske fraze temeljito preurediti i pretvoriti u srpske.

ližem sladoled -
postavljam sebi pitanja
odgovarajući na njih

Ližem sladoled,
postavljam pitanja
i odgovaram.

Rogecu ( 1873-1928 )

Letnja tema „sladoleda“ omogućava prevod koji potencira lakoću i igrivost leta.

prodavaćica cveća
ide ulicom Širakava
ispod prve duge

Šimei ( 1850-1917 )

Upotreba vlastite imenice čini mogućnosti prevoda ograničenim i ovaj je dosta dobar.

koji će od ovih listova
prvi otpasti ?
pita vetar

Koji listovi
će sad prvo otpasti ?
Pita se vetar.

Soseki ( 1867-1916 )

Ovom prevodu je nedostajala samo volja po oblikovanju.

kad žanju
kasni pirinač
evo ti planinskog vetra

Otpoče žetva
kasnog pirinča. Dunu
planinski vetar.

Dakotsu ( 1885-1962 )

I ovde je nedostajala samo volja ( ili vreme ) za oblikovanje.

izlazi da sretne
posetioca koji stoji
kod zadnje hrizanteme

Posetiocu
kod zadnje hrizanteme
pođe u susret

Fusei ( 1884-1979)

Isto – volja ili vreme ( i vrlo malo umeća tj. osećaja ) nedostaju

proleće se bliži kraju
cvetovi otpadaju
u bašti bez trešanja

i ovaj haiku Takešija nije dovoljno jasan

MEDITACIJE IZ SUTURENA (2)

2009-04-18T14:57:00.000-07:00

dimitar anakiev

iznad sklupčanog psa pušim i kašljem

u noći, na brdu, šuma uličnih svetiljki

dim iz cigarete uvlači se između vodovodnih cevi

tipka "7" na kompjuteru ne radi

ruka naučena da se sama krsti

pas i ja, kišonosni oblaci

pada kiša, Triglav se zavio u oblake

u čaši sa vodom, zatvorio se rođendanski cvet

korak dalje od strehe, kisnem

toplina tuđeg ogrtača

PROČITAVANJE HAIKU NOVINA br.23

2009-04-18T01:50:00.000-07:00

Čitanje Haiku novina br.23, koje ujedno obeležavaju petnaestogodišnjicu ovog jedinstvenog lista ( jubilej koga se moramo setiti jer prošlost i budućnost idu ruku pod ruku ) donosi izuzetno zadovoljstvo zbog velikog broja izuzetnih tekstova i haikua. Ako je jubilej prilika za sagledavanje misije Haiku novina onda je ta misija u ovom broju jasno vidljiva i to je najbolja pohvala i preporuka redakcije i časopisa: haiku je kod nas postao prava literatura, to je poezija koja nama, kao i Japancima, pruža mogoćnosti da izrazimo sebe, svoje muke, želje, preokupacije i htenja i da istovremeno uzgajamo kulturu prirode i prirodnog kroz vešto napisanu poetsku formu.
Pokušaću u ovom postu Kamesan haiku bloga da izdvojim i pokažem najbolja dostignuća, ona koja mogu odmah uću u Srpski haiku rečnik. A visokih dostignuća je zaista u izobilju. Haikue ću citariti redom koji su objavljivani u Haiku novinama.
Izbor koji sledi donosi prvo pesme koje zadovoljavaju oba visoka standarda neophodna za dobar haiku: originalnu i jasnu sadržinu ( pesnik ima šta da kaže ) a zatim i dobro napisanu formu ( pesnik ume da uobliči svoj iskaz ). Ove pesme, koje zadovoljavaju oba kriterijuma ( sadržine i forme ), mogu odmah ući u SHR. Njima sledi pomen pesama koje koje bilo donose zanimljiv sadržaj a formalno su neoblikovanje ( rad pesnika izostaje ) ili donose pravilnu formu ali se sadržajno ne ističu ( nema jasne misli, osećaja ). Ovu drugu grupu pesama navodim kao apel pesnicima da ulažu veći trud u svoje pesništvo.

1. Pesme izabrane za Srpski haiku rečnik:

Uskršnje jutro.
Na procvetalom stablu
molitva ptica.

Lenka Jakšić

Klasična forma 17 slogova, pauza ( kire ) posle prvog stiha koji je ujedno i kigo, duboka i prava religiozna osećanja odlikuju ove stihove u kojima je kigo uskršnje jutro.

Prolećni pljusak
sa školskog zida skida
Čiča Glišin osmeh.

Zoran Antonić

Usudio bih se da iz zadnje reči, uz neznatno promenjen smisao, izbacim prvo slovo "o", i tako broj slogova smanjim na idealnih 17. Broj slogova veoma utiče na sluh i strukturalnu postojanost pesme, niji puki "nečiji ćef" i o tome je dobro uvek misliti. Medjutim, prihvatimo li šaljiv karakter pesme možemo u njega ubrojiti i povećanje broja slogova u zadnjem redu. Lepa i originalna slika, dobro zapisana, koja donosi sećanje na dečije dane. Kigo je prolećni pljusak.

Uskršnja zvona
Odnesoše u oblake
Jato golubova

Svetomir Đurbabić

Klasična forma 17 slogova, kigo i duboka religioznost koja poetično uverljivo nadilazi dnevnopolitičke religiozne stereotipe svojom iskonskom prirodnošću. Kigo je uskršnja zvona.

Ledena kiša.
Na prevrnutom čamcu
Mrtva gugutka.

Gordana Petković

Ovaj haiku Gordane Petković donosi apokaliptičnu sliku smrti ( koja metaforično može biti shvaćena i kao slika društvenih prilika ) u kojoj se odlično vidi "namera reči" koja sugeriše godišnje doba tj. kigo, a to je ledena kiša. Kroz takozvanu "nameru reči" lepo se vidi pesnička funkcionalnost kigoa tj. da to nije reč koja se proizvoljno nakalemi na pesmu da bi ona "imala" kigo već to da je "namera" kiga uvek prisutna. Zadatak pesnika je ili da oseti kigo u trenutku percepcije ili da ga kasnije pronađu tokom komponovanja haikua. U oba slučaja "kigo se mora roditi u pesnikovom srcu". Njegova namera ovde je da istakne apokaliptičnost doživljaja u kojem se smrt pojavljuje u sva tri stiha: led, prevrnut čamac, mrtva gugutka. Forma je, ne treba ni reći, zapisana idealno u 17 magičnih slogova.

U razmacima
ćurliče neka ptica -
Kaplje infuzija

Rajna Begović

Rođendanski cvet.
Od uzdrhtalih reči
pade latica.

Rajna Begović

Obe pesme pesnikinje Rajne Begović odaju senzibilnog i talentovanog pesnika izoštrene percepcije i zanatliju koji sa lakoćom pronalazi prave reči u oblikovanju svog izkaza. Drugim rečima pred nama je pesnikinja zavidnog haiku majstorstva od koga se može učiti. U gornjim pesmama je sve postojano i jako: osećanja, zapažanje i izraz. Pesme dostojne visokih dometa originalne japanske poezije. U prvoj pesmi se povezuje ćurlik ptice sa kapljicama infuzije, a drugoj uzderhtale reči ( uzdrhtale zbog osećanja ) odnose latice. U prvoj je kigo ćurlik ptice u drugoj latice. Oba označavaju proleće. Treba primetiti takođe, da je pesnikinja Rajna Begović sposobna da, poput Japanaca, oseti bilo prirode u svom neposrednom životnom okruženju: na radnom mestu, u krugu porodice i da joj ne treba "bekstvo u prirodu" da bi je pronašla.

zvižduk voza -
prsti sve jače stežu
buket ruža

Jasminka Nadaškić-Đorđević

Jasminka je u svojoj dugogodišnjoj haiku praksi ostala dosledna klasičnim principima japanske haiku poezije. Iako je u gornjoj pesmi ritam nepravilan ( 15 slogova ) fraze su odnegovane i dobro nadjene, ne vidi se način uspešne popravke ritma. Haiku majstorski izražava psihološko stanje kroz stisak prstiju. Jedan mali stisak prsta koji tako mnogo kaže. Kigo je letnji: buket ruža.

Prolećno jutro.
Deda govori deci
imena ptica.

Predrag Pešić Šera

Ovaj skladno ukomponovani haiku idealne forme, u kojem je i kigo i kire i 5,7,5 forma, donosi više sadržaja nego što pokazuje pastoralno-patrijahalna slika koju pruža. Deda smatra da su imena ptica važno znanje njegovih unuka: deda, ptica i unuci postaju skladna celina u čijem centru su ptice, znači priroda. Ptice povezuju dedu i unuke. Kigo je prolećno jutro.

Mršti se oblak -
kao nekad moj deda
kad ga naljutimo

Zoran Nikolić Mali

Za razliku od kineske krake pesme ( jueju, 絕句 ), koja je svojevrsna preteča haikua, haiku se nije razvijao preko različitih folklorno-narodnih predfaza već je počeo takoreći odmah kao klasična poezija sa svojim vrhuncem Bašoom. Bašooov uzor bio je klasični kineski pesnik Tu Fu ( ili Du Fu u pinjinu ). I mi danas uzimamo klasični oblik haikua kao osnovni. Haiku je zbog kasnog početka u svojoj kulturi preskočio folklornu fazu i zato mu je folkorizam pomalo stran. Gornja pesma Zorana Nikolića Malog međutim "boluje" od izvesne folklorističke frazeologije tj. napisana je u folkornom stilu iz koga provejavu fraze našeg epskog miljea. Izraz je zato "neispeglan", pun "čvorova" ( prelazi iz stiha u stih nisu glatki već se odvijaju preko narativnih rečca nalik na epiku ) medjutim pesniku uspeva da se drži klasičnog oblika u koj smešta svoj narodni govor, zato je pokušaj stilski uspešan. Pesma je pastoralna ali njom dominira personifikacija "mršti se oblak" koja je ujedno kigo ( kišonosni oblak ).

Dečak zaspao
Na očevom ramenu.
Hvata leptire

Dragan Žigić

Dirljiva i izuzetno poetična slika starog haikuiste Dragana Žigića, koji je takođe kroz dugogodišnje pesnikovanje haikua ostao dosledano predan klasičnoj formi. Kigo je hvatanje leptirova tj leptir, prolećna tema.

Sleti muva
na rukopis i stavi
tačku gde bilo

Ljubiša Rajković Koželjac

Forma je približno tačna, a sobzirom na igrivost sadržaja može se smatrati i tačnom. Sadržaj je izuzetno poetičan: povezuje muvu ( prirodni element ) sa rukopisom ( kulturom, čovekom ) na vrlo zabavan način istovremeno iskazujući istinu: pravu prirodu muve, koja je ovde i kigo za leto.

Škocijanska jama-
svetlucave stene
u svakom pogledu

Dejan Bogojević

Lepo uhvaćen "pećinski" trenutak, koji donosi novu verziju sličnih refleksija u očima koje su bile čest motiv u jugoslovenskom haikuu. Forma je približno tačna, a kigo je jama tj. jamaranje, koje je letnja tema.

2. apel pesnicima za ulaganje većeg truda:

Kopar-
dok čitamo haiku
palme su mirne

Dejan Bogojević

Mirnoća palmi sred procesiranja druge radnje je vrlo dobro uhvaćena ali mislim da je prvi stih "Kopar" preolako izabran jer "namera" ove reči je preopšta i ničim dublje povezana sa donja dva stiha. Zašto ne "Atina" ili "Kazablanka" ili "Šangaj" ? Samo zato što je pesnik bio u Kopru ?
Ako je to funkcija ove pesme, onda je možda bolja, "istinitija verzija" napisati u prvom stihu "Dobio vizu". "Pravi" prvi stih nije nađen tako da produbljuje pesmu već ostaje na nivou skice, koja čeka doradu. Haiku, kao i svaka umetnost nije puko preslikavanje života već je "istinitiji" od života.

Aranđelovdan:
sa nedohvatne grane
svetli jabuka

Momčilo Antić

Ova pesma je formalno vrlo dobro napisana, ali sadržina nije dovoljno jasna. Pre svega, kao i u prethodnom "koparskom" haikuu, nije jasna "namera reči" - kigoa Aranđelovdan, tj. u kakvoj je vezi sa nedosegljivom jabukom ? Sv. Arhangel Mihail ima svoju mitologiju ali ja ne znam da se njegov mitos povezuje sa jabukom ? Ima li tu neke pesnički produktivne veze koju ističe pesnik ? Dakle, kao i kod "Kopra" u prethodnom haikuu, nije dovoljno da je danas fizički tačno dan Sv. Mihaila da bi postao kigo. Činjenično stanje nema nikakve veze sa poetskom istinom koja je skoro uvek ekstatična, dakle nečinjenična ili više od činjenične. Mora namera tog kigoa biti dublje povezana sa pesničkim doživljajem. Možda uz jabuku ide više mitologija Sv. Petke ? Ili mitologija 40 mučenika ili Sv. Sava ? Plašim se da mitologije jevrejskih, grčkih i rimskih svetaca nama nikad nisu srasle tako duboko u srce da bi iz njih pisali pesme, stoga verske izraze upotrebljavamo mehanički. Ili je, suprotno, pesnik možda doživljaj povezao sa postom pa hoće reći da posti na taj dan tj. da je ostao gladan. Ako je post sadržina pesme onda je pitanje da li je motiv posta dovoljan razlog za pesmu tj. ima li poetsko značenje.

miris tople kiše
meša se lagano
sa zvucima leta

Dragan Ristić

Ova i sledeće dve pesme su primeri nečega što ja zovem kosmopolitska forma tj. haikua prevedenih dvosmerno iz engleskog. U kosmopolitskoj formi naši haikui ulaze u kulturne razmene i bila je vrlo popularna u doba haiku pokreta ( Izuzetak je moja knjiga Kraj Nadgrobnika / At the tomstone, u kojoj sam od prevodioca Džima Kejšna tražio da sledi praksu literarnih prevoda tj. poštuje formu originala u prevodu i zato su sve pesme iz srpskih 5,7,5 prevedene u engleskih 5,7,5. ) Kosmopolitski haiku je zbog prevodilačke prakse u engleskom amorfnog oblika tj. bezobličan. Gornji haiku ima dva istosmerna kigoa: topla kiša i zvuci leta. Što znači da pesnik ima dosta slobode i prostora u oblikovanju lokalne verzije. U prvom redu treba rešiti koji od dva kigoa je glavni i osamostaliti ga putem pauze u samostalnu frazu...(*PS.)

Julska žega.
U liftu
leptir...

Rajna Begović

Suprotno gornjem haikuu, ovde je doživljaj zapisan sa par reči i ne znam da li ga je moguće bez promene smisla proširiti. Pesma ima isto dva istosmerna kigoa: julska žega i leptir. Najverovatnije je ovaj haiku primer retke identičnosti kosmopolitske i lokalne forme.

Ljubljenje-
miris snega
u njegovoj bradi

Verica Živković

Ovaj haiku je izuzetan i zbog kod nas retke teme seksualnosti i uveren sam da se gornja kosmopolitska forma može lako prevesti u klasičnu lokalnu formu. Prilažem jedan moj skromni pokušaj:

Dok se ljubimo
zamirisima mi na sneg
njegova brada.

U zaključku samo jedna rečenica: Haiku novine br.23 su prava riznica dobrih haikua, od kojih neki nisu pomenuti ovim pregledom.

PS. Dajem ovde i jednu lokalnu verziju pesme Dragana Ristića, možda ta pesma na srpskom treba biti napisana ovako:

Zvukovi leta
lagano se mešaju
sa mirisom kiše

Tu je jedan slog više ali forma je klasična i glavna vrednost pesme: sinestezija, istaknuta do maksimuma; nepotrebni atribut "topla" je otpao ( ako je leto, zašto treba atributirati kišu kao "toplu", to je nepotrebno, jer se podrazumeva da je letnja kiša topla ). Uopšte uzev klasična forma je nepropustivi filter za suvišne reči.
Sinteztija ( mešanje različitih čulnih percepcija ) je glavna vrednost u poznatoj Bašoovoj pesmi:

More u sumrak -
blijedo-bijeli glasovi
divljih pataka

(Prevod: Vladimir Devide)

SAIĐIKI(2): Okean i more

2009-04-14T15:59:00.000-07:00

Naslici: Ligia Exotica ( morska vaška )

U našim krajevima je okean sa svojim, za nas, egzotičnim životom velika nepoznanica. U Japanu, iz kojeg potiče haiku, okean je odrednica i osnovni elemenat ekosistema. Već zbog Japana bilo bi normalno u haiku kalendaru razmatrati teme vezane i za okean. Uostalom živimo u globalnom svetu i možda će u budućnosti sve veći broj naših ljudi biti upućen na razne okeane ovog sveta. Sledeće dve pesme ilustruju dve takve teme:

U Japanskom moru
morske vaške žive
u dubokoj sumlji.

Jamagući Seiši

(prevod: Dimitar Anakiev )

Funamushi - Ligia Exotica, "Morska vaška", "Morska bubašvaba" je mala životinjica koja živi na stenama pored egzotičnih mora, pesku i vodi. Kao i većina morskih tema je kigo za leto - životinje. Gornji haiku je Seiši napisao 1964. i čini se da ju putem ovih malih životinjica pokušao da izrazi svoje mišljenje o japanskom mentalitetu ili bar o trenutku tog mentaliteta.
Dali "morska vaška" može biti tema Srpskog haiku kalendara ? Zašto da ne ? Sve što zaživi u pesnikovom srcu i njegovom jeziku je tema kalendara. I svaka tema se može asocijativno upotrebljavati prema pesničkom nahodjenju, tako kao što pesnik u Svilajncu može da u svom selu piše pesme o Ajfelovoj kuli a da je nikad ne ugleda. A pesnik iz Beča, Milan Ilić, ako mu se to hoće, može iz Beča da piše nostalgične pesme o Srbiji. Pesnička sloboda je neograničena pa je tako i sa morskim vaškama koje u srpski haiku ulaze preko vrlo suptilnog haikua Jamagući Seišija. Ritam prevedene pesme je donekle nepravilan 6,6,7 ali to se nije moglo izbeći zbog dve fraze sa vlastitim imenima.

Naslici: "leteća riba" -
Parexocoetus brachypterus

Leteća riba.
Nepoznato sećanje
u koje uđoh.

Dimitar Anakiev

Ovaj haiku naslovio je moj esej "Nepoznati um u haiku" objavljen na nekoliko jezika(1),(2),(3) a isti esej može se naći i jednom od ranijih postova ( od 4. aprila ). Pesma je nastala na Pacifiku, na trajektu izmedju Kagošime ( Kjušu) i Mijanoure ( Jakušima ) - tokom celog puta su leteće ribe velelepno iskakale iz okeana i letele levo i desno od broda. Haiku je originalno napisan na engleskom jeziku i njegova "kosmpolitska verzija" prevedena na srpski glasi:

kao leteća riba
probijam se
kroz nepoznate uspomene

Zanimljiva je razlika između "kosmopolitske" i "lokalne" verzije. "Kosmopolitska" verzija je amorfna i to joj oduzima važna formalna sredstva: pravilnost formu, njenu napetost i asimetričnost, i zato je ona napisana kao naizgled "jasniji", linearni izraz. U lokalnoj verziji je sve suprotno tome - forma preuzima na sebe deo značenja i gubi se jednosmernost izraza zbog koje pesma postaje mataforična - dobija na višeznačnosti; važnu funkciju preuzima pauza posle prvog stiha, a kigo, "leteća riba" se osamostaljuje u značenju. Zašto pauza ( kire ) nije mogla da se uspešno upotrebi u amorfnom obliku sa sličnim efektom ? Zbog nepostojne i neadekvatne strukture tj. ritma pesme.
Sve to govori da su "kosmopolitske" verzije važan element u kulturnoj razmeni, ali da umetnost haikua, kao i svaka literatura, mora biti praktikovana na lokalnom-maternjem jeziku. Leteća riba je letnja tema. Vrlo slikovit, metaforičan i gotovo nadrealan kigo koji omogućava plodnu poetsku upotrebu.

1. Filozofski alternativi 5-6, Sofija, 2008
2. Modern Haiku 40.1, Evanston IL, 2009
3. Haiku stvarnost/Haiku Reality, Beograd, april-2009

SAIĐIKI: Kartanje

2009-04-13T15:15:00.000-07:00

ZIMA / život / igre

Pobeđuje sve
karte: Car-imperator
u svom oklopu.

Jamagući Seiši

( Prevod: Dimitar Anakiev )

Ovaj haiku Seiši je napisao 1964. u Kuwani. U originalu stoji "festivalske karte" jer je kartanje deo lokalnog festivala, i taj festival se odvija leti, pa je kao takav u Japanu letnja tema. S obzirom da mi takav festival nemamo, a kartamo se i kartanje kao i ostali "stoni sportovi" tj. igre ( domine, šah, karte... ) najviše odgovaraju zimskom periodu, predlažem temu domaćeg kalendara "IGRE" unutar koje bi "kartanje" bilo poseban, zimski kigo.
U prevodu mi je bilo važno očuvati klasičan ritam 5-7-5, kigo i osnovni smisao a to je aluzija na vlast koju eto reflektuju i pučke igre: "vlast je vlast".

MEDITACIJE IZ SUTURENA (1)

2009-04-10T19:14:00.000-07:00

dimitar anakiev

Na kraju dana, slomih zub

Celi dan danas, sa mislima o putovanju

Razveseli me graja majmuna iz Li Poeve pesme

Proleće, svuda oko mene

Maslačak žutiji od jaglička

Pomislih: „kako je pitoma ova srnica“, pobeže

Pored reke ustajala baruština

U vodi do kolena, drvo kraj reke

Stidljivo „dobar dan“ od žene u šumi

Sa vetrom noge same hodaju

Smedje pubične dlake gole devojke

Hodajući za potokom izvor pronadjoh

Mladić i devojka prolaze kraj kuće

Sa pogledom na oranicu svukoh košulju

Koliko je još kafe u lončiću ?

Prolaznici, jedni otvoreni, drugi zarvoreni

Oblačak, na vrhu smreke

Neutešno, reka teče

U rečnom rukavcu porodica pataka

Upinjem se da kamenom prebacim reku

Dok pišem sunce mi zavrat

Sportisti, pesnici i psi na istoj stazi

Sunce i senka smenjuju se

Ispod suve trave probila se voda

Dvoje debelih ljudi na uzbrdici

Na kraju šume svetluca reka

Tri patke plivaju nasuprot toku

Sred noći pas laje

D.A.

HAIKU I KAPITALIZAM

2009-04-08T14:51:00.000-07:00

Dimitar Anakiev
HAIKU I KAPITALIZAM

Iz anglosaksonskog sveta dolaze nam često uputstva kakve haikue moramo pisati, zatim šta je haiku i kojih pravila se mora pesnik držati ako hoće pisati haiku. Iako se sa većinom saveta možemo u principu složiti rezultati haiku prakse su sve haotičniji i slobodno možemo reći da je haiku zahvaćen svojevrsnom globalističkom entropijom i da deli sudbinu svih ostalih „prirodnih pojava“ na planeti zemlji. Paradoksalno, ali situacija je slična društvenom životu: sve više je pravila i propisa a život sve nekontrolisaniji i neverujem da je problem samo u nepridržavanju propisa. Problem izgleda dublji i traži pravo imenovanje umesto pukog diktiranja i obnavljanja pravila koja očito ne mogu rešiti problem jer nije formalne već suštinske prirode.
Prošle godine dobio sam e-mail od urednika britanskog časopisa „Soundings“ sa molbom da pošaljem nekoliko haikua za objavljivanje. Urednik mi je uz molbu prosledio i adresu spletne strane časopisa. Bio sam iznenadjen i zaintrigiran videvši da je reč o časopisu koji se bavi političkim temama. Još više sam bio iznenadjen dobivši objavljene pesme i pored svog imena video i druge pesnike u dosta solidnom haiku bloku. Bili su ti Frances Angela, Jim Kacian, John Martone, Kala Ramesh i Martin Lucas – svi sa 5-6 pesama. Medjutim, pravo iznenadjenje je usledilo pročitavši na koricama časopisa naslov „Cultures of capitalism“ ( 1). Pitao sam se vrlo uzbudjen: „Da li je moguće da je haiku izraz kapitalizma?“ Sledila su dalja pitanja: „Da li je upravo haiku ona umetnost kroz koju globani kapitalizam najrečitije progovara, da ga evo možemo uzeti za ilustraciju kapitalističke kulture?“. Da me je neko pre toga priupitao isto pitanje kategorički bih, i bez razmišljanja, negirao. Ali, paradoksalno, odgovor je bio potvrdan i taj potvrdan odgovor ujedno odgovora na pitanje ranije pomenutog problema entropije haikua.
Nezavisno od moje nespremnosti da na haiku ( ili bilo koju umetnost ) gledam kroz prizmu političke ekonomije opredeljenje haikua kao kapitalističke umetnosti nametnulo je spontano pitanje ontološke veze kapitalizma tj. zapadnjačkog materijalizma - koji u prvi plan postavlja materijalnu dobit ( u okviru koje je i pokoravanje i iskorišćavanje prirode ) - i filozofije saživota sa prirodom čiji bi izraz haiku morao biti. Iako sam ne tako davno od uvaženog japanskog pesnika čuo mišljenje da haiku može da se prilagodi svemu ( što odprilike odgovora tvrdnji da se i život može prilagoditi svemu ), verujem, medjutim, da je problem ontološki i da bi morali odgovoriti na pitanje veze haikua i zapadnjačkog materijalizma negativno. U praksi je medjutim odgovor pozitivan i to je naš problem.
„Kapitalistički haiku“ se je raširio i ukorenio u svojim mnogobrojnim mutacijama izražavajući često duh koji je slomio njegovu vitalnost i koristi ga kao formu bez ontološke suštine. Takvom, „kapitalističkom haiku“ ne mogu pomoći dalje formalne regulacije da bi bio „pravi“ prosto zato jer nije pravi, ili nije dovoljno pravi, a možda je čak i potpuno nepravi. Nakon kritike „naivnosti“ New Ageavskog bunta protiv vlastite kulture i nakon što nam je uspelo haiku iz subkulture prilagoditi zahtevima mainstreama moramo se suočiti sa rezultatom i taj rezultat je „kapitalistički haiku.“
Ako se priupitamo koje su odlike „kapitalističkog haikua“ onda pada u oči maksimalna redukcija humanog sadržaja tako da čitajući pesme današnjih „kapitalističnih haikuista“ ne možemo saznati skoro ništa o autorima kao ljudima – ceo spektar humanih tema je nestao i u „kapitalističnim haikuima“ preovladavaju dehumanizovane teme prirode. Priroda je dakle u njima puki objekat kao da je sama sebi cilj a čovek je najčešće prisutan kao afirmativni svedok, dok je haiku beleška u „index afirmatorum“. Ne opaža se potreba za kazivanjem nečega, a postoji potreba za registracijom. Izostaje dublje povezivanje, ključno za haiku. Pretpostavljam da je i tzv. „ekološki haiku“ na takav način podvrsta „kapitalističkog haikua“ jer stvarnu, essencijalnu, vezu sa prirodom zamenjuje kritička svest. Veliko je pitanje da li „kapitalistički haiku“ možemo smatrati poezijom, i pitanje je i da li je to haiku. Ako jeste, onda je to najniža vrsta.
Osnovni problem je kako danas osloboditi ljude da uopšte komuniciraju svoje intimne misli putem poezije i da pritom, što bi bilo u duhu haikua, koriste simboliku prirode. Jer oprirodnjenje i očovečenje idu ruku pod ruku i ja mislim da je to isto. Zapadne haiku pesnike, ako ih ima, treba učiti i potsticati na komunikaciju i suočavanje sa životom, pitati ih svakodnevno šta im se danas važno desilo, ili čemu žele da poklone pažnju ili prosto treba preispitivati smislove - šta bi to ljudi želeli da saopšte i onda ih učiti da to kažu putem prirodnih simbola, dakle indirektno, metaforički. Ali pre svega zapadni haikuista se mora probuditi i osetiti svoje humano bilo da bi se priroda mogla roditi u pesničkom srcu. To je sasvim suprotan put od zatrpavati pesnike pravilima i formama kao da su haikui njihove bankovne kartice i čekovni računi a ne produkti slobodnog duha. Haiku je emancipacija i oslobodjenje a ne regulacija i podredjivanje.

(1) http://www.lwbooks.co.uk/journals/soundings/archive/soundings38.html

Kamesan Haiku 亀さん 俳句 Blog

DO PRELJEPOG SARAJEVA I DALJE PO BOSNI (1)

HAIKU BY NPENDA FOFANA, NYC

DANAS ĆEŠ POSTATI JUNAK

DŽONE BRAUNE, MI TI SE KUNEMO

POTKIVANJE PAUKOVIJ JAJA-Ćaskanje s Umbertom Ekom o večnom fašizmu

OMARSKA, PAKAO ZA LJUDE

KOLIBA NESTVARNOG ŽIVOTA, GENĐUAN NO KI, 幻住庵の記

BOŽIĆ U MAUTHAUSENU

POZDRAV IZ PRIŠTINE--haibun

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK 5

MAČAK SE ŽENI

VIŠEGODIŠNJE CVEĆE

10 GODINA POSLE SVETSKE HAUKU KONFERENCIJE U TOLMINU

KONJSKO POJILO--haiku za danas

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK 4

RAZGOVOR S MAČKOM

HAIKU I IMPERIJALIZAM

DAMIROV BROFSKI DNEVNIK (3)

NOVI HAIKU

СРПСКИ ХАИКУ КАЛЕНДАР

O KULTURNOJ POLITICI U HAIKU

ČITANJE BEZ OSTATKA(2)

TAKAHAMA KYOSHI (7)

TAKAHAMA KYOSHI (6)

TAKAHAMA KYOSHI (5)

TAKAHAMA KYOSHI (4)

TAKAHAMA KYOSHI (3)

TAKAHAMA KYOSHI (2)

TAKAHAMA KYOSHI (1)

GINKO PO SNEGU

HAIKU ZA KEIKO

POVRATAK PTICAMA I CVEĆU

PATRIOTSKI HAIKU

PREVODI JAPANSKIH HAIKU u HN br.24

HAIKU I POLITIKA

DAMIROV BRODSKI DNEVNIK(2)

"HAIKU OSLOBAĐA"-Damirov brodski dnevnik(1)

5,7,5 i patke

ZINOVY

PROBIJANJE KROZ VETAR - vežba iz kulturološko pesničke alhemije

SLAVUJ

MONSTRUM I JA (1)

RADIONICA (4) - Prevodi: PIJANI LEPTIR

SAIĐIKI (3) - Cvrčak

SVETSKI HAIKU - Branislav R. Đorđević

NULA DIES SINE HAIKU (2) - Paša

RADIONICA (3) - Aplikacija poetskih ideja

RADIONICA (2) - Prevodi

RADIONICA (1) - Poetska misao

NULA DIES SINE HAIKU - HAIKU OD 22.04.2009

HAIKU OD 21.04.2009

GULAG SLOVENIJA (3)

PROČITAVANJE HAIKU NOVINA br.23 (2)

MEDITACIJE IZ SUTURENA (2)

PROČITAVANJE HAIKU NOVINA br.23

SAIĐIKI(2): Okean i more

SAIĐIKI: Kartanje

MEDITACIJE IZ SUTURENA (1)

HAIKU I KAPITALIZAM

Kamesan Haiku 亀さん俳句 Blog